Jugoslavija za mene nije bila u Zagrebu, u mitskom trouglu Zvečka, Lap, Kulušić, ni u Mariboru, gde je moj drug Gregor onako krakat uskakao u voz za Beč da idemo da slušamo Flojde, niti u Prizrenu, u mirišljavoj pekari Roberta Duljaja, našeg drugara iz kasarne "Maršal Tito" u Zagrebu, ni u Tribunju, gde su se jele slane srdele barba Jose, pilo njegovo ubitačno vino i igrala briškula.

Moja Jugoslavija je bila, a i dalje je na beogradskoj Zvezdari, baš ovde, na ovoj gajbi u kojoj smo živeli, učili, ludovali, mozgali, ljubavisali, polemisali i sve to radili opušteno, znajući da te naše Jugoslavije ima još punih 664 kilometra na jednu i 579 kilometara na drugu stranu, da između ima vazduha, da se može disati, nema frke. Tih kilometara Jugoslavije je bilo više nego što je neki Berlinac imao kilometara Nemačke do Holandije, ili neki Amsterdamac kilometara Holandije do Nemačke. A size does matter, nemoj neko da vas laže.

Bila je Jugoslavija i u kuhinji te naše kuće, kada smo utišavali Kalt i Ramonse da bi nam komšija Mitke, brica od karijere, a u mladosti kafanski pevač makedonskog melosa iz Struge, u polumraku šoto voće pevao "Jano mori, Jano sevdalino". Mnogi su se crni krejoni slivali niz pankerska lica, ni zadimljena pomrčina nije mogla to da sakrije.

U dnevnoj sobi Jugoslavija je bila na polici sa knjigama, iako je tamo bilo najmanje domaćih pisaca, i na gramofonu, uprkos tome što su se Orgazam i Haustor puštali tek ponekad. Bila je tamo zato što nama Jugoslavija nije bila nešto lokalno, domaće i konkretno, ona je bila, a i dalje je, metafizička ideja o prostoru. Moja Jugoslavija je bila i kod nas u kupatilu, gde su na žuru jednog vrelog leta, posle utakmice u gađanju lubenicama, izvesni tonac slovenačke nacionalnosti i mala Srpkinjica Sanja išli da menjaju dresove u duhu fer-pleja. Ko god je poželeo ili sada poželi da bude u Jugoslaviji, uopšte ne mora da putuje daleko, ne mora čak ni da izađe sa gajbe. Jugoslavija nije entitet, ona je stvar odluke.

Navijali smo za Bojana Križaja ne zato što je bio Jugosloven ili Slovenac ili šta god, već zato što je savršeno i prelepo skijao. Slušali smo Paraf, Brejkerse i Šarla, ne zato što su bili jugoslovenski, već zato što su bili svetski bendovi. Stonsi u Zagrebu, Hičkok, Magi Tačer i Bert Lankaster u Skadarliji, Olimpijada u Sarajevu, Milena Dravić na Kroazeti a Kića, Krešo Ćosić i Mate Parlov na vrhu sveta bili su nešto sasvim normalno, nešto što smo u oholosti svojoj očekivali i znali da nam pripada. A to smo znali zato što je ideja koju smo živeli bila svetska.

I ranije su se provincijalne zemljice ujedinjavale u respektabilne države, sećamo se Garibaldija ili Bizmarka, ali uvek su to bile teritorije iz jednog kulturnog kruga, u istom fazonu, na njima se govorio isti jezik. Jugoslavija je prikupila narode sa tri vere, najmanje četiri različita jezika i barem četiri različite gastronomije. A to je veoma zaguljen posao, posebno kada je kujna u pitanju. Jugoslovene nisu okupili, na okupu držali a i dalje ih drže neki politički koncept ili ekonomski interes, već sasvim određeni zajednički svetonazor i ista estetika. Moja Jugoslavija je bila, a i dalje je dobro mesto za život ne zbog toga što je nadnacionalna, već što je anacionalna, što linije razdvajanja ne idu među amino-kiselinama DNK, već u vazduhu prave tu najčvršću, neprelaznu granicu između džibera i pristojnog sveta. Mudrac i nepogrešivi politički prorok Mile Broćić predvideo je, gledajući jednoga dana kako onaj brkati psihopata ruši kuću po kuću u Vukovaru, da će se divlja plemena opet ujedinjavati i da će to biti za našega vakta. Proročanstva su mu se do sada redom ostvarila, sva je prilika da će i ovo. Ali, to i nije od presudnog značaja za moju Jugoslaviju.

Kurobecaće se seljana još, nema sumnje, to joj je i posao, ali takođe je nesumnjivo da na kraju ipak neće uspeti, nema nikakve šanse, jer kako je veliki trener objasnio: ne može se silom protiv magije. Džibera je mnogo i bučni su, ali mi se lepše češljamo i mirišemo bolje. Jugoslavija je bila, a i još uvek je, pre svega reakcija na prostakluk.

Nebojša Broćić