Serija:
Bilo bi dobro da postoji

O Inspektoru Džordžu Džentliju, ne tako novoj seriji koja se upravo prikazuje, i o njenom neuobičajenom glavnom liku

Ono što je nekada zbog drugorazrednosti i trivijalnosti bilo pomalo sramota uzimati za ozbiljno, to danas predstavlja najvažnije sadržaje TV programa i ostalih legalnih i ilegalnih mesta za uživanje u vizuelnim, narativnim umetnostima. Razloge možemo potražiti, s jedne strane, u globalnoj liberalizaciji ukusa publike, koja od devedesetih na ovamo velikim delom konzumira sve; s druge strane, a i uz manje brige zbog pustog konzumerizma i minimalnog prosuđivanja kvaliteta (što na izvestan način svedoči o etičko-estetskom klizanju ka propasti civilizacije kojoj pripadamo), tu je, za utehu, i velika raznolikost umetničkih, žanrovskih i ideoloških dostignuća savremenih TV serija.

One se danas, i strane i domaće, više i pažljivije gledaju nego filmovi, pokrivaju sve uzrasne i obrazovne grupe i profile, a posredstvom planetarne medijske premreženosti obraćaju se čitavom svetu i tako postaju kulturološka referenca par excellance: "Reci mi koju seriju voliš i reći ću ti ko si!" I odmah smo na čvrstom tlu opštih znanja i najmanjih zajedničkih sadržalaca kulture, a koje formalno obrazovanje više ne pruža.

Inspektor Džordž Džentli britanske produkcijske kuće Company Pictures za BBC 1 snimana je od 2007. (kad je snimljena nulta, tj. pilot-epizoda), pa do 2017. kad je serija neopozivo završena, sa ukupno 25 epizoda raspoređenih u osam sezona. Format serije nije uobičajen, trajanje epizoda od po sat i po relativno je retko, kao i to da u sezoni izađu samo po dve ili četiri epizode. Reklo bi se da ni producenti i autori, a ni distributeri nisu bili sigurni kako će proći priče ovlaš zasnovane na romanima Alena Hantera (1922–2005) i na njegovom više nego pristojnom i etički stamenom glavnom junaku.

Pilot epizodu Gently go man režirao je Juros Lin, Velšanin poznat po radu na serijama Doctor Who, Sherlock, Black Mirror i Daredevil. Za razliku od svih ostalih epizoda, koje uprkos različitim rediteljima karakteriše klasičan filmski jezik i razgovetna kamera, pilot je sniman kamerom iz ruke, drmusav je i musav i ozbiljna radnja i karakteri stoje u određenoj neproporcionalnosti prema kobajagi modernom stilu pripovedanja. Na sreću gledalaca, taj se postupak ne ponavlja ni u jednoj od naredne 24 epizode. Hipoteza koju ću navesti nije proveriva – iste 2007. kad je snimljen pilot za Inspektora Džentlija, svetlost malih ekrana ugledala je i prva sezona maestralne danske serije Forbrydelsen (što znači Zločin, ali je na engleski prevedena kao The Killing); kako je remek-delo The Killing ne samo u rodnoj Skandinaviji ili komšijskoj Engleskoj, već u čitavom svetu odmah steklo mnoge obožavaoce među ljubiteljima kriminalističko-detektivskog žanra, moglo bi biti da su i oni koji su bili zaduženi za Inspektora Džentlija zaključili kako publika odana ovom žanru nije ona ista koja voli da joj se uverljivost postiže televizijsko dokumentarističkim snimateljskim postupcima nastalim iz nužde.

Radnja TV serije Inspektor Džordž Džentli dešava se na severoistoku Engleske, u okrugu Daram, najviše u radničkom, industrijskom Njukaslu. Za razliku od nekih drugih, a naročito izvikanih TV serija koje su smeštene u šezdesete tek da bi kostim, rekvizita i scenografija bili šareni i pinterestoliki, ova serija pored svojih žanrovskih whodunit obeležja ozbiljno govori o socijalnim i političkim promenama između 1964. i 1970. Svet se udaljava od starinskog reda i rada, od vrednosti potvrđenih herojstvima Drugog svetskog rata i posleratnog dostojanstvenog siromaštva, ali se takođe približava humanijem tretmanu ljudskih prava.

Glavni junak i glavni inspektor Džordž Džentli (glumi ga sjajni Martin Šau) i njegov sančopansasti pomoćnik (drugačije, ali ne manje sjajan Li Inglbi) rešavaju slučajeve ubistava od 1964. u kojoj još uvek postoji smrtna kazna, ali u kojoj osumnjičeni, svedoci, krivci i policajci još dovoljno često imaju savest, pa preko muzičke pop-kulturalne groznice i šezdesetosmaških revolucionarnih ideja, do sedamdesete kao uvoda u savremeno, beskrupulozno materijalističko političko i ekonomsko doba. Kad god autori nekog narativnog dela pripovedaju o prošlosti, oni nam govore nešto o sadašnjosti, bilo da to čine prikriveno jer je u sadašnjosti zabranjeno kritikovanje, bilo da je kritikovanje sličnih pojava u prošlosti efektniji način za kritiku. Džordž Džentli je kritika društva sam po sebi: on danas ne bi mogao da postoji! Tj. šanse za nekorumpiranog, neposlušnog, tvrdoglavog, lepo vaspitanog i dostojanstvenog očinskog inspektora, koji je karakter kakve su u svoje vreme tumačili Spenser Trejsi ili Žan Gaben, a koji uz to nije homofobičan, nije mizoginičan, nije rasista, razume imigrante, razume radničku klasu, ne mrzi aristokratiju, ne plaši se stranaca, pa čak ni Nemaca protiv kojih je ratovao... – da, da, tj. ne, ne, nema toga više nigde, ako ga je ikada i bilo. A bilo bi tako dobro da ga ima, barem onoliko dobro kao što bi, na primer, bilo dobro da postoji lekar sa znanjima i integritetom ludog doktora Hausa.

I kao što je rekao scenarista i kritičar Branko Vukojević (1956–2003): "Kriminalistički žanr svojim akcionim delom, a pogotovo odnosom prema moralu, korene ima u vesternima, a vesterni su, iako na prvi pogled tako ne izgledaju, najintelektualniji filmski žanr."

Vladislava Vojnović