Četrdeset godina od prvih masovnih demonstracija na Kosovu (II):
Tukli ste nam đecu

Kada se situacija malo smirila, odlazim kod jednog ­albanskog prijatelja u Prištini. Njegova majka mi kaže: "Niste smeli tuć našu đecu. Mi đecu ne damo." Pokušavam da se branim: "Ali đeca su nas napadala kamenjem i na gore načine." – "Znam, mi smo na njih vikale i mi bismo ih kaznili i smirili, ali kada ste vi udarili na našu đecu…" Ostadoše ove reči da vise u vazduhu

Mi rezervisti se pokrećemo. Uperili smo puške, okuražili se, vičemo: "Stoj, stani, lezi, ruke na glavu!" Da su samo znali da su nam puške prazne.

Pera i ja zaustavljamo jednog momka u crnom. Po proceduri mu tražimo ličnu kartu, a on iz unutrašnjeg džepa poteže nož. Ko zna kako bismo se proveli da nije pristigao jedan specijalac koji ga, kao u lošem filmu, u skoku nogom udara u grudi pa u glavu. Momak pada, specijalac nas belo pogleda i kaže: "Nemojte da tražite lične karte."

Pokret! Uskačemo u vozila, onaj momak ostade u jarku kraj puta.

UNUTAR I IZVAN STADIONA

Ulazimo u potpuno pust grad. Svi imamo gas-maske zbog suzavca. Prolazimo kroz centar Prištine i ulazimo na stadion gde se već nalaze oni koji su krenuli glavnim putem. Stigli su u zoru i ceo dan se jurili sa demonstrantima. Mrtvi su umorni.

Ubrzo pada mrak. Zavukli smo se u kamione, suva večera, biva sve hladnije. "Prvoga aprila dobio sam krila", od muke pevušim hit Srebrnih krila.

Tog aprila 1981. nisam ni pomišljao na drugi deo stiha "krajem maja samo uspomena osta". Ostao sam do polovine juna. Ali to je druga priča.

Mi "odmorni" obezbeđujemo "logor Brigade SSUP-a", odnosno stadion. Obezbeđenje je dvostruko. Spolja oko stadiona jedan krug stražara, unutra po tribinama drugi. Motorole krče i zuje kada stražari održavaju vezu. Milicija je uvek bila inventivna. "Avala 1 zove Avalu 2, javi se. Prijem." Avala 2 su oni spolja. Čovek još uvek ima neke životinjske instinkte. Niko se od nas iznutra ne kreće po poslednjem stepeniku stadiona. Niko nam to nije rekao, ali instinktivno znamo da smo spram neba tamna senka koja se kreće pa samim tim i laka meta.

Ne spavam, sedim na tribini sa Jojom, kolegom Jojićem iz Tanjuga. Nismo ni znali da smo u istoj jedinici. Ko još o tome priča u Beogradu. Obradovao sam mu se kao najrođenijem. Joja (imao je uzrečicu "Lale") kaže pokazujući na osvetljeni deo Prištine koji vidimo: "Lale, da smo mi neka država, oni bi bili u stadionu, a mi oko njega." Strašna je to uspomena – Jojina žena je muslimanka, pa je tokom ratova morao da ode prvo iz Tanjuga a potom i iz zemlje.

NAŠE I NJIHOVO VREME

Oko 23 časa tutnjava. "Tenkovi iz Niša su stigli." Svetla po kućama na brdu se gase kao po komandi. Prva noć u Prištini.

Sutradan vanredno stanje, grad je blokran. Takozvani zeleni pojas drži vojska, vide se rovovi, mitraljeska gnezda. Mi vršimo kontrolu na putevima. Svakoj patroli je dodat po jedan lokalni milicajac, Srbin, koji bi trebalo da zna albanski. Naš ne zna.

Legitimišemo ljude koji hoće da izađu iz grada. Pitamo ih zašto i gde idu, pretresamo na oružje ili "subverzivni materijal". Ljudi vade lične karte, neki i partijske knjižice, valjda da nas impresioniraju. Nailazi starac kome tražimo ličnu kartu, slabo razume ili slabo čuje. Ponavljamo ljubazno, on kreće da traži dokument a lokalac mu udara šamarčinu i komanduje: "Brže to!" – "Što biješ čoveka? Vidiš da vadi ličnu." – "Ma ko ga jebe. Sada je naše vreme." – "Šta ti to znači?" Bilo je naše do pada Aleksandra Rankovića – shvatiću kasnije, pa njihovo, pa je sada opet naše. A šta ako opet bude njihovo? Samo sleže ramenima.

Iz daljine nailaze dvojica mlađih ljudi, vide da smo blokirali put, usporavaju, pa kreću ka nama. Uredno vade lične karte, kažu idu u obližnje selo kod rođaka. Ali nemaju sreće, dunuo je vetar i tamo gde su zastali podigao neke papire. To je "subverzivni materijal". Uhapšeni su i odvedeni u zatvor. Lokalcu nismo dali da inteveniše. "Džaba ih vode, čim dođu, njihovi će da ih puste", komentariše on. Izgleda da je delimično bio u pravu. Mnogo je manje onih koji su izašli pred sudije nego onih koji su privedeni, saznajemo kasnije.

KALAŠNJIKOV ZA UZI

Na povratku u grad vidim otvorena vrata i iznad njih natpis "Politika", prištinsko dopisništvo. Ulazim, predstavljam se i molim da telefoniram. Čujem se sa Anom, deca su dobro, ona takođe, da ništa ne brinem. I ja sam dobro, biće sve u redu, kažem i trčim da stignem kolonu.

Na stadionu saznajemo da je pucano na jednu patrolu na izlasku iz stadiona. Čoveka je spaslo to što je nosio kalašnjikov preko grudi pa je metak udario u drveni deo puške. Pretresli su soliter preko puta, ali ništa.

Preselili su nas u Dom kulture "Bora i Ramiz". Pod krovom smo. Situacija se smirila i mene izvlače iz redovne službe. Znaju da sam novinar pa ću biti zadužen za informisanje vojske. Dobijam stalnu propusnicu za kretanje po gradu i objektima u kojima se nalazi policija. Naravno, uvek naoružan. Samo mi kalašnjikov zamenjuju uzijem. "Elegantnije je! Novinar si."

ŠTO LAŽETE NAROD

Koristim privilegiju da sa sobom povedem i Peru mesara jer pravilo kaže da u vanrednom stanju niko ne sme da ide sam. Posle dan-dva zovu me u komandu i kažu da uveče idem u hotel Grand gde želi da me vidi generalni direktor RTV-a Beograd Dušan Mitević. Idem sa Perom, obojica naoružani, vise gasne bombe, gas-maska.

Duško je studirao sa mojom sestrom i ona ga je zamolila da me nađe i vidi kako sam. On je rodom iz okoline Prištine. Dočekuje nas komesarski srdačno veselo, pita kako smo. Pera ćuti, vidim da je namrgođen. Duško forsira laku konverzaciju u stilu sve je u redu, brzo će ovo da prođe i slično. Pera eksplodira i pita šta to TV emituje u dnevnicima, što lažu narod, nije se još ništa smirilo, neće ni da se smiri. Nisu to nikakve "grupice" demonstranata. Jed i žuč se izlivaju iz mog drugara. Brzo završavamo viđenje. Pera na povratku ne prestaje da psuje.

TAM PUN ORUŽJA I MUNICIJE

Po novinarskom zadatku odlazim u komandu jedinice da nešto iščačkam za informisanje Vojske. Zatičem atmosferu koja mi se čini zanimljivom, pa se pritajim u jednom uglu velike sobe. Svi komandanti i komandiri razgovaraju s jednim stasitim Albancem, civilom. Iz konverzacije shvatam da je on bivši pripadnik Državne bezbednosti. Posle opštih mesta i raspitivanja kako si i šta si, komandant pukovnik Strika prelazi na stvar.

Saznajem da su nam prilikom napada na kolonu oteli kamion TAM od pet tona pun municije i oružja. Može li bivši kolega da pomogne da se to nađe? TAM je bio poslednji u koloni, mirnodopska varijanta bez ikakve zaštite. Vozača i pratioca su izbacili i oni su peške došli do Prištine.

Stasiti Albanac kaže hladno: "Neću da vam pomognem." Šok i neverica, pa ubeđivanje. On objašnjava: "Gde ste bili kada ste posle pada Rankovića otišli i ostavili personalnu kartoteku novim rukovodiocima policije? Svi naši dosijei su bili na izvolte novima. Znate li vi šta smo ja i moja porodica preživeli? Da li se iko od vas ikada javio da pita treba li mi nešto? Neću da pomognem!"

Na scenu stupa glavni adut Brigade SSUP-a, jedan od komandira koji je kum dotičnom Albancu. Te kume kako je porodica, te pomozi, imaš ti one svoje veze (aluzija na švalerske uspehe dotičnog), te nemoj da deca i policajci nastradaju, te izvini, kumašine. On ćuti, ućutaše svi… "Dobro, pomoći ću ovaj put u ime starog kumstva. Ali posle ovoga zaboravite da postojim."

Po podne je javio gde je kamion, pronašli su sve kalašnjikove, municiju i dva mitraljeza pride. Pomogla mu je, ispostavilo se, njegova stara ljubavna veza. Koliko znam, više se nikada nije sreo sa bilo kim iz milicije.

SVE JE U NAJBOLJEM REDU

Jednog jutra veliko uzbuđenje u štabu. Dolazi savezni sekretar za unutrašnje poslove general Franjo Herljević. "Novinar, sve da izvestiš vojsku." Naređenje – izvršenje. Protokol, postrojena jedinica, raporti, tralala. Sve beležim i idem za njima. Niko me ne sprečava da uđem i u salu za sastanke gde će biti referisanje po gradovima.

Prema tim raportima sve je skoro pa cvetna bašta, mirno, spokojno. General Herljević pita, beleži. Na redu je Vučitrn. Oficir raportira da je sve u najboljem redu, da je mir zavladao gradom. Prvo generalovo pitanje je kako se ponašaju informbirovci? Okupljaju se, sastanče, držimo ih na oku, glasi odgovor. Meni je malo čudno da su informbirovci (nekoliko desetina staraca) prva briga policije, ali to je što je. Drugo pitanje: a šta rade verske vođe? "Odlično sarađujemo. Jedan hodža je čak i preterivao pa je u propovedi u petak rekao da je Alah rekao da se onome ko kamen baci na miliciju odseče ruka." Smeh, svi zadovoljni.

Dok slušam sve to, sve sam ubeđeniji da je ovo možda poslednji trenutak da se sa albanskom zajednicom na Kosovu razgovara o zajedničkoj budućnosti. Stariji još uvek imaju dominantan uticaj na mlade, ali to neće trajati večno.

OD VARDARA PA DO TRIGLAVA

Posle otprilike nedelju dana odlučujem da se javim mom starom prijatelju iz Pariza, cenjenom slikaru na prostoru cele Jugoslavije Redžepu Feriju. Obradovao mi se jako, hoće da se vidimo, ali on ne sme ni na trotoar ispred "Bore i Ramiza". Dogovaramo se da rano po podne ja "pređem ulicu". Pošao sam bez Pere. Idemo u nešto što su Prištevci zvali "Gradić Pejton", ako me sećanje dobro služi, mali tržni centar sazdan od niza butika i kafana.

Ulazimo u jednu. Slika koju nikada neću zaboraviti. Pisci, pesnici, slikari, umetnici, Srbi i Albanci, sede, piju i pevaju. Repertoar "Od Vardara pa do Triglava", svi znaju i reči i jezik svake pesme. U atmosferi se oseća neka velika tuga. Nude me užurbano svim i svačim jer u 18 sati počinje policijski čas.

Ulazi patrola milicije i kreće pravo na mene. Ali propusnica čini čuda. Nude ih pićem, ja odobravam (čuj, ja odobravam). Oni popiše i saopštiše nam radosnu vest: ukinut je policijski čas. Radosti kraja nema.

TOPLA KUPKA KOD REDŽEPA

Ipak, oko osam uveče se rastajemo a Redžep me pita treba li mi nešto. "Mogu li da se okupam kod tebe?" Naravno. Odlazimo u njegov stan. Tu su njegovi majka, sestra i zet. Znam ih od ranije. Grljenje i ljubljenje, kafa, slatko i priča. Stara Albanka govori arhaični srpski, tj. mešavinu srpskog i crnogorskog. Neizbežno dolazimo do teme zbog koje sam u Prištini. Majka kaže: "Niste smeli tuć našu đecu. Mi đecu ne damo." Pokušavam da se branim: "Ali đeca su nas napadala kamenjem i na gore načine." – "Znam, mi smo na njih vikale i mi bismo ih kaznili i smirili, ali kada ste vi udarili na našu đecu…" Ostadoše ove reči da vise u vazduhu.

U međuvremenu je kupatilo spremno i ja skidam uniformu, odlažem oružje, municiju, bombe i tonem u toplu vodu. Posle nekoliko minuta se trgoh: Budalo, niko ne zna gde si, ostavio si sve oružje i opremu u sobi gde su Albanci, može da te pojede mrak. Na to mi onaj istinski ja kaže: uživaj u kupanju. I uživao sam kod mog prijatelja Redžepa Ferija, njegove majke, sestre i zeta. Redžepa sam posle toga video samo još jednom. Povremeno čujem da je dobro, čujem i da on pita za mene.

"Prvoga aprila dobio sam krila, krajem maja samo uspomena osta", još uvek mi je to jedna od omiljenih pesama Srebrnih krila.

Uspomene su ostale, a Kosovo…

Radomir Diklić