Komentar dana
Važnost pasoša u kući koja gori
|
piše: Momir Turudić
|
Ima nešto duboko morbidno u vesti da bi pasoš-potvrda o vakcinaciji protiv koronavirusa, radi slobodnog putovanja unutar Evropske unije, trebalo da bude na snazi od 17. marta i da će važiti samo za vakcine čiju je delotvornost ustanovila Evropska agencija za lekove. Evropska birokratija kaže i da članice EU mogu svojim građanima odobriti razne vakcine, ali uverenje za slobodno putovanje će biti izdavano samo za one koji su se dobili cepiva Fajzer/Bionteka, Moderne, AstraZeneke i Džonson-Džonsona.
U prevodu, državljani EU i oni van nje koji bi da u EU putuju, mogu da prime i kinesku i rusku vakcinu, ali "kovid pasoš" će imati samo oni koji su dobili "zapadne" vakcine, dok će ostali moći da u EU putuju uz testove ili karantin (za državljane zemalja van EU, potreban i debeo razlog zbog koga dolaze). Evropski parlament bi trebalo da "ubrzanim postupkom potvrdi ovu odluku".
Na prvi pogled, ta odluka zvuči logično, to bi trebalo da olakša čuveni "slobodan protok ljudi". Međutim, u realnosti se pomenuta morbidnost odnosi na činjenicu da je nepredvidiva pandemija koja divlja već godinu dana bezbroj puta obesmislila papire i protokole, da je pokazala da nema "zapadnih" i "istočnih" bolesti, vakcina, virusa i "superiornih" rešenja samo na jednoj strani, ali da evropska birokratija sve čvršće zatvara oči pred tom realnošću. Dok kuća gori a vatrogasci kasne, prilično je besmisleno odlučivati o tome ko može da ide iz koje u koju sobu i koga pustiti na okućnicu, i pod kojim uslovima.
Pompezne najave o munjevitoj vakcinaciji građana EU, koja će istovremeno kroz Kovaks program pomoći i sirotinji van Unije, u stvarnosti su doživele krah kome se kraj ne nazire. Vakcina nema dovoljno, problemi oko proizvodnje i nabavke se samo nižu, a i tamo gde se vakcinacija odvija teče kilavo, na primer u Nemačkoj, dosadašnjem pojmu efikasnosti u svemu. Osim u Velikoj Britaniji, čiji čelnici cinično ističu da efikasno vakcinišu stanovništvo zato što su iz EU izašli.
Interesantno je da su prve članice EU koje su vakcine potražile na drugoj strani, pošto one koje je Unija obećala nisu stizale, države koje su prošle iskustvo života u realnom socijalizmu, poput Mađarske, Češke, Slovačke, Poljske. Valjda ih je to iskustvo naučilo da se, kada realnost ne odgovara zauvek zadatim aksiomima, valja prilagoditi realnosti pa posle razmišljati o protokolima, naročito kada su zdravlje i život u pitanju. A i lako su prepoznali čuveni sindrom, da se problem rešava tako što se osnuje komisija, koja uz upotrebu velikih reči donosi grandiozne, ali besmislene odluke, koje stupaju na snagu ko zna kada, ako ikada stupe.
Uz gromoglasnu vest o kovid pasošu, gotovo neprimetno prolazi informacija (kao ona sitna slova na kraju ugovora o kupovinama) da će biti potrebno do tri meseca da pomenuti sistem profunkcioniše. To što tri meseca, iz ove kovid perspektive, izgledaju kao daleka i nepredvidiva budućnost, nema veze. Važno je da se o nečemu odlučuje.
|