Ne bi me iznenadilo da jednog dana Marinika Tepić predoči javnosti materijalne razloge zašto Goran Vesić radi na tome da napuni Beograd skulpturama Aleksandra Rukavišnjikova, ali hoću da verujem da mu to neko neće dozvoliti. Ne samo zato što još niko ko se razume u umetnost nije rekao da bi to bilo u redu, nego zato što postoje pravila i zakoni kako se uređuje grad.

A zamenik gradonačelnika se pre neki dan vratio iz Moskve, i izvestio javnost da je sa autorom spomenika Stefanu Nemanju dogovirio dva posla: uređenje kompleksa "Marina Dorćol" i spomenik Aleksandru Karađorđeviću za prostor između Starog i Novog dvora. Takođe, podržao je ideju Aleksandra Rukavišnjikova da u Beogradu otvori vajarsku akademiju kako bi naši vajari mogli da uče od jednog od najboljih na svetu. Javnost je u prve dve najave prepoznala izvlačenje novca iz gradskog budžeta, a u poslednjoj, onoj o našim vajarima – uvredu i nedvosmisleni nepatriotizam.

Naime, Rukavišnjikov je oba posla dobio na osnovu dogovora sa Goranom Vesićem a ne na osnovu konkursa. To znači da se Vesić ponaša kao da Srbija nema ni Zakon o javnim nabavkama, ni razna stručna tela od kojih zavisi kako će da izgleda Beograd. Da li je institucija konkursa ukinuta a da za to niko osim Vesića ne zna? Možda zato može mirne duše da sam naručuje posao, da mu sam određuje sadržaj, da lično odredi izvođača čiji rad niko osim njega ne hvali, i da ga plati narodnim parama po ceni koju nema nameru da otkrije.

Goran Vesić je odlučio da kompleks "Marina Dorćol" postane konceptualni park pun Rukavišnjikovih skulptura. Površina parka je 6,6 hektara što je skoro šest puta više od površine onog u Beogradu na vodi. Ne zna se koliko će u njemu biti skulptura, kao ni kojih i kakvih. Vesić je rekao da će se to znati kad se preciziraju detalji, a to će biti kad vajar dođe i oseti prostor. Onda će posle toga izaći pred nas sa konceptom – rekao je Vesić a da nije ni trepnuo. Rukavišnjikov će znači doputovati, prošetati "Marinom Dorćol" i po nekim svojim nestručnim kriterijumima, jer on nije ni arhitekta ni projektant, odlučiti kako će izgledati deo grada o kome zna samo iz literature i iz Vesićevih priča. S kojim pravom mu je Goran Vesić dao to pravo?

Što se tiče drugog posla, spomenika Aleksandru Karađorđevića, deluje da će biti sproveden drugačije ali verovtno ipak da neće: Vlada je osnovala odbor, Rukavišnjikov će odboru poslati svoje ideje o spomeniku, na osnovu kojih će se odlučiti da li da se raspisujer konkurs ili ne. Mislim da je moguće naslutiti da će odbor biti oduševljen njegovim predlogom Rukavišnjikova, aVesić ga već hvali po medijima: Karađorđević će biti na konju, imaće više od 12 metara, i gledaće u pravcu spomenika Nikolaja Drugog.

O budućoj akademiji vajarstva njen budući vlasnik se nije izjašnjavao, ali zato Vesić jeste. Osim ocene o našim vajarima pomenute na početku teksta, rekao je i da će im akademija ruskog vajara omogućiti da steknu svetsko obrazovanje koje do sada nisu mogli.

Na osnovu čega gospodin Vesić sebe smatra stručnjakom za vajarstvo u svetu? I zašto se od svih Rusa odlučio baš za Rukavišnjikova a ne za nekog drugog vajara? Kome zapravo on hoće da pomogne, našim vajarima ili Rukavišnjikovu? Ili nekom trećem? Poseban niz pitanja izuskuju njegove insinuacije o nekvalitetu beogradskog Vajarskog odseka na Fakultetu likovnih umetnosti, odnosno odseka Primenjenog vajarstva na Fakultetu primenjih umetnosti. Odakle mu takva saznanja s obzirom da kao zamenik gradonačelnika nikad tamo nije kročio? Ako oseća potrebu da pomogne budućim vajarima, zašto im ne omogući gostovanje velikih umetnika koji bi im držali master klasove, ili usavršavanje u inostranstvu? Svako rešenje bi bilo delotvornije po studente a po sve nas jeftinije, od osnivanja nove akademije čija god da je.

Na naše političare i njihove mahinacije sam navikla. Pitam se samo šta će Rukavišnjikovu ova mrlja u karijeri – ipak je on umetnik. Možda, bludeći visinama umetnosti gde razmišlja o projektima po Srbiji, nema vremena da pogleda na zemaljska dešavanja.