Pošto je posetio nekoliko infrastrukturnih gradilišta, izveo performans ubeđivanja kineskih izvođača radova da požure sa rokovima, gostovao na nekolicini televizija sa nacionalnom frekvencijom, podelio penzionerima vitamine D i C i cink, Predsednik Srbije je se ukrcao u helikopter i odleteo u Rudnu Glavu da se vakciniše.

Meštani su ga dočekali kako dolikuje jednom Predsedniku. Predsednik se sa njima ophodio kako dolikuje njegovom narodu. Još pre nego što je zavrnuo rukav on im je, onako usput, sredio da im se renovira put, otvori fabrika za 80 do 100 radnika, jednom starijem muškarcu koji se predstavio kao "ćopav" i njegovovoj "ćoravoj" ženi obećao da će da im zaposli sina, jednoj ženi je rešio problem vakcinacije muža kome nikako nije odgovaralo da vakcinu primi radnim danom.

A onda se sa svitom uputio ka lokalnom mestu za vakcinaciju. Izdavao se strpljivim, dobroćudnim, pristupačnim i šaljivim, u ležernoj atmosferi pred bezbroj uključenih kamera opušteno odgovarao na pitanja – čak i na engleskom – i primio bocu.

Masku u zatvorenoj, maloj prostoriji u kojoj je bilo mnogo ljudi nije nosio. Jer, valjda, kako bi takav naš Predsednik mogao bilo koga da zarazi!? On to ne bi uradio.

Tako je dao primer svom narodu da je nošenje maski, zapravo, bezveze, ohrabrio antimaskere, poništio apele Kriznog štaba, oglušio se o protivpandemijske propise koje je donela Vlada Republike Srbije. Kako ne bi ostalo na tome da je Predsednik iznad zakona, apelujem ovim putem na komunalnu policiju da mu napiše prekršajnu prijavu zbog nenošenja maske u zatvorenom, javnom prostoru i o tome obavesti javnost.

Skeč koji je Predsednik izveo u Rudnoj Glavi je esencija njegove neumorne kampanje kojom održava veoma visoku sopstvenu i naprednjačku popularnost: sebe je predstavio kao neumornog neimara, gospodara radnih mesta i boljitka života, čoveka sa sluhom za probleme običnih ljudi radog da ih rešava, narodskog vladara čija je volja među polusposobnom dvorskom svitom ogrezloj u privilegijama, sa kojom u ime naroda mora da se nosi, neupitna. Predsednik neskriveno pokazuje prezir prema svojim saradnicima i iskazuje ljubav prema narodu. I to narod sa pravom glasa, očigledno, pali. To što on jedini nije nosio masku samo je kod onih, do čijeg mu je utiska stalo, potkrepilo njegov autoritet

I možemo mi sada do mile volje da se sprdamo sa ili zgražavamo nad ovom tragikomičnom izvedbom u Rudnoj Glavi i svim drugim predsedničkim nastupima, da se Predsedniku i njegovom ansamblu podsmevamo, može Mićko da ga karikira do sudnjeg dana, Kesić da bude genijalan koliko nam srce ište, ali, što kaže jedan moj drug: Dok mi njih ismevamo, oni rade i završavaju posao. I to vredno i svakodnevno.

Možda mi je nešto promaklo, ali nisam primetio da su lideri opozicije u međuvremenu išta uradili, osim što je Boris Tadić na nekoj lokalnoj televiziji istakao svoju kandidaturu za predsednika Srbije.