Moj motiv za otvaranje naloga na Fejsbuku delom je bio radoznalost, a delom zabrinutost za decu koja su bila u kasnim pubertetskim godinama i koja su novinu rado prihvatila. Tada sam bila jedna od retkih mama na mreži, pa su brzo krenule šale na moj račun, tipa "špijuni su među nama".

S vremenom sam formirala manji krug prijatelja sa kojima nisam stizala da se družim uživo, zbog nedostatka vremena ili zbog udaljenih destinacija na kojima žive. Tako sam uspostavila kontakt sa kumom u Sidneju, drugaricom iz osnovne škole u Kaliforniji, mnogobrojnom rodbinom po "belom svetu".

Pre nekoliko meseci, pomenuta drugarica iz Kalifornije mi je poslala predlog da se na Fejsbuku pridružim novoformiranoj grupi bivših učenika Osnovne škole "Vladimir Iljič Lenjin" iz Beograda. Pomislila sam kako mi je taj period života, posle svih burnih dešavanja u mojih 60 i više godina, sasvim nestao iz sećanja i pitala sam se šta tu ima zanimljivo. Sumnjičavo sam krenula da gledam objave, a onda je polako počeo da se odmotava davno zaboravljeni film.

Vratilo se sećanje na jedno drugačije vreme odrastanja, druženja i igranja na praznim ulicama Novog Beograda, kod "Fontane". Neko je okačio sliku grupe dece u haljinicama od krep-papira i sa papirnim krunama na glavi pitajući se kojim se to povodom dešavalo. Setila sam se da je to bilo u čast proslave rođendana druga Tita, da je tada deo naše ulice Goce Delčeva bio zatvoren za saobraćaj, a deca su se takmičila u raznim disciplinama i kategorijama. Bilo je tu trčanja uz preskakanje konopca, vožnje rolšua, bicikla, skakanja u džakovima....

Zbog položaja naše škole uz trasu puta kojom je drug Tito išao ili se vraćao sa aerodroma, bili smo izvođeni sa časova da mašemo zastavicama dok prolazi, a mi smo se uvek radovali gubitku nekog časa.

Potražila sam stare albume sa crno-belim slikama, kojih je bilo mnogo manje nego onih koje danas pravimo mobilnim telefonima, i koje su beležile samo neke bitne trenutke. Među njima su i obavezne slike sa učiteljicom ili razrednim starešinom na kraju godine.

Među komentarima grupe bivših đaka prepoznala sam ime drugarice za koju nisam ništa čula od kada smo se razišli po završetku osnovne škole – pitala je kako se beše zvala razredna koja nam je predavala muzičko. Na poslednjoj školskoj slici, na kraju osmog razreda, nas dve smo sedele u prvom redu na travi i držale se za ruke. Napisala sam: "Draga Lela, razredna se zvala Milena Popović." Radost zbog ponovo uspostavljenog kontakta bila je ogromna i obostrana, ubrzo smo prešle i na Vajber i na živu reč. Tako sam saznala kako su joj protekle sve ove godine, da i ona ima unuku i iznad svega da je u srcu i duši i dalje mlada, radoznala i željna novih znanja i putovanja. Pao je dogovor da, čim se smiri situacija sa epidemijom, nastavimo razgovor i prisećanja na događaje i drage ljude, negde u bašti uz obaveznu kafu.

Neko je u grupi okačio i zbornik koji je štampan povodom 25. godišnjice škole, ispunjen dokumentima o vremenu nastajanja škole, imenima učenika koji su je završili i profesora koji su predavali. Bila je tu i lepa slika nas šestoro "vukovaca" sa direktorom, obučenih po tadašnjoj modi, u haljinicama sašivenim u kućnoj radinosti, u plavo-belom, mornarskom stilu.

U zborniku je dat opširan i detaljan program rada za sve predmete, kao i raspored izleta i ekskurzija po godinama, uz napomenu da se sredstva za izlete i ekskurzije obezbeđuju društveno korisnim radom, uglavnom sakupljanjem i prodajom starog papira i sličnim akcijama u kojima su učestvovali đaci. A mnogobrojne vannastavne aktivnosti i sekcije su bile besplatne i dostupne svoj deci. Među komentatorima se oglasila i naša bivša profesorka geografije i dopunila radost sećanja na prohujalo vreme.

Od pitanja na početku – šta ima interesantno u grupi ljudi iz davno završene, iste osnovne škole, došla sam do toga da su me preplavile emocije zbog ponovnog pronalaženja drage drugarice i želja da se sačuva sećanje na prohujalo vreme, koje je jedan od najlepših perioda mog odrastanja. Pitam se da li smo bili srećniji od današnje dece, koja provode vreme na mobilnim telefonima, tabletima i laptopovima, a opet moram priznati da mi je društvena mreža donela ogromnu radost i vratila izgubljeno sećanje.

Slavica Vučetić Abinun