Roman:
U ponor, s glavom napred

Ivana Bodrožić: Sinovi, kćeri; Orfelin, Novi Sad, 2020.

Kada je Toni Džat počeo da piše svoju Kolibu sećanja (vidi "Vreme", br. 1070) Gerigova bolest već ga je bila duboko obuzela. Ta varijanta amiotrofične lateralne skleroze (ALS) velikodušno ostavlja nedirnutima čula i mozak, ali čoveku, bez žurbe, oduzima jedan po jedan deo tela. Na kraju se osoba pretvara u nepokretno, ali i dalje osetljivo telo unutar kojeg radi živi um. Toni Džat je znao da mu nema spasa i period umiranja iskoristio je da napiše – odnosno da izdiktira, dok je to još uvek mogao da radi – veličanstvenu knjigu u kojoj kombinuje osetljivu intimu sa refleksijama o stvarima javnim. Govori, naravno, i o svojoj bolesti, o tome, recimo, kako to izgleda kada vas svrbe nos ili leđa, a nema nikoga ko bi vas počešao jer vi sami to niste u stanju da uradite. Ubedljiva većina ljudi nije svesna radnji poput, recimo, kratkog češa po glavi, ili nameštanje naočara, iako se tokom dana desetine puta počešemo, ili, još češće, poguramo naočare ka korenu nosa. Lucija, junakinja romana Ivane Bodrožić Sinovi, kćeri, našla se u još goroj situaciji od Tonija Džata. Ona je, naime, u stanju samo da sklopi i da otvori kapke, te da zenicama šeta gore-dole (ali ne i levo-desno), sve ostalo je nepokretno, ali ne i neosetljivo, tako da bolove ne može da izbegne, a ako je medicinsko osoblje bilo nedovoljno pažljivo nameštajući joj krevet, pa ostavilo nabor na čaršavu ispod njenog tela, ono malo preostalog života pretvoriće se u neopisivi pakao, jer taj nabor na plahti postajaće, tokom noći, za nepokretno telo sve viši i sve strašniji, da bi Lucija naposletku imala osećaj kao da leži na ivici oštrog grebena, ili na sečivu testere. Možemo li tako štogod uopšte da zamislimo? Naravno da ne možemo, sve dok nam neko ne skrene pažnju na tu i takvu okolnost. Toni Džat nam je pakao opisao iz sopstvenog iskustva, pri čemu je u Kolibi sećanja najmanje reč o bolesti. U prvom delu romana Ivane Bodrožić čitamo monolog nepokretne tridesetogodišnjakinje o tome šta se događalo pre nego što je završila u zagrebačkoj klinici Rebro, kako je uopšte, i zašto, tu dospela, te šta se događa sada, kada je vertikalni isečak plafona sve što može da vidi. (Ako nas sećanje ne vara, Toni Džat u svojoj knjizi ne govori ni o smrti ni o želji za samoubistvom. U filmu Alehandra Amenabara More iznutra Ramon Sampedro ni o čemu drugom do o samoubistvu ni ne razmišlja. Lucija će, pak, tek na 46. stranici monologa, i nijednom posle toga, da izgovori ovu rečenicu: "Ja gorim samo od želje da ne budem živa, ali još neko vrijeme ona se neće ispuniti." Lucija je, zapravo, kažnjena životom, a Ivana Bodrožić upravo ovakvim mestima pokazuje koliko je suptilna pripovedačica, koliko dobro oseća književnu meru.) Priča nepokretne devojke uglavnom se okreće oko dvoje ljudi koji su joj, svako na svoj način, najbliži: muškarca s kojim je živela pre nego što je stradala i majka koja sada vodi računa o njoj. Druga dva važna lika su doktorka koja, ne znajući da Lucija sve čuje i vidi, dolazi u njenu bolničku sobu da bi, telefonom, vodila ljubavno-seksualne razgovore s osobom koja nije njen muž, sve dok ne shvati da Lucija nije u komi (kako je verovala), te Lucijin rođeni brat Tomislav koji predstavlja otprilike sve što ona nije i čega se najviše gadi na svetu. U tom monologu podeljenom na kratka i dinamična poglavlja, Lucija se predstavlja kao mlada žena koja ima jasne životne i ideološke stavove, koja, stiče se utisak, zna šta hoće, koja do ludila voli neobičnog muškarca s kojim živi i koji joj uzvraća ljubav, ali se, istovremeno, suočava se s ozbiljnim problemima pri pokušaju da svoje stavove sprovede, a htenja ostvari. Kako monolog odmiče tako se stvari razjašnjavaju, a njena se odrešitost sve više povlači pred preprekama koje bi se, nekom drugom, učinile banalnima do nipodaštavanja. Recimo, nije u stanju da se odupre majčinim ucenama i, blago rečeno, njenom malograđanskom shvatanju sveta, života i svega što uz to ide. Kao u grčkim tragedijama svi znaju kuda Lucijina priča vodi i kako će završiti, ali uloge se moraju odigrati do kraja.

U drugom delu knjige reč je data muškarcu s kojim Lucija živi, osim što je taj muškarac nekada bio žena. Ovaj bi motiv mogao da odbije potencijalnog čitaoca jer u samoj postavci ima nečeg odveć očekivanog, odveć je to, pomisliće prirodno rezervisani čitalac, tražena roba, još jedna politički korektna priča o drugosti, ali velika bi greška bila odustati od romana Ivane Bodrožić zbog te, inače zdrave suzdržanosti. Nastavljajući da se uživljava u drugo spisateljica nudi perspektive koje nam, kao i u prvom delu, ne bi pale na pamet jer o njima naprosto ne razmišljamo – ipak se srazmerno mali broj ljudi budi u telu koje ne odgovara njihovom polu – ali, što je na dramaturškoj ravni važnije, ona muškarčevu priču produbljuje i suprotstavlja je Lucijinoj priči, te sada bez daha pratimo drugo viđenje istih događaja, sada se pred našim očima šire pukotine koje je Lucija nastojala da skrije (a možda ih zapravo nije ni bila svesna), da bi se, kao usred zemljotresa, razjapili čitavi ponori nad koje se, zajedno s likovima, naginjemo u vrlo nestabilnom položaju. Način na koji se spisateljica nosi s jakim mestima svoga romana – a gotovo ni da nema drugačijih do jakih mesta – zadivljujući je. Uporno, inteligentno, strasno i usredsređeno, čak i tamo gde njen jezički izraz možda nije dovoljno čist (čitaoca ume da podseti, po neizbrušenosti stila, na Aleksandra Tišmu, ali kao što robustni stil ne smeta Tišmi, ne smeta ni njoj), Ivana Bodrožić traga za razlozima jedne nemoguće ljubavi u razbacanim krhotinama teško oštećenih života, ne mareći, pritom, za to što čitalac vapije za predahom.

Treći deo je, najzad, posvećen majci, odnosno reč je data njoj. Nije isključeno da se čitalačko iskustvo potpisnika ovoga teksta može uopštiti: kada je shvatio da je u trećem delu romana reč data majci koja se, od prvog pojavljivanja, pokazuje kao nepodnošljiva osoba od koje bi valjalo uteći glavom bez obzira, prekinuo je čitanje jer da zašto uopšte spisateljica daje reč nekome tako odvratnom? Zar posle briljantnih monologa duboko oštećenih, ali složenih osoba, da čitamo smatranja jednodimenzionalne primitivne glupače koja živi od isisavanja krvi osoba oko sebe, a naročito Lucije? Šta, kog đavola, pomislio je razočarani čitalac, takva osoba uopšte ima da kaže? A onda se pred razočaranim čitaocem otvara ponor u koji neće propustiti da skoči s glavom napred (pa šta bude). Kad god pomislimo da je autorka u ovom romanu dostigla vrh i da dalje nema gde, te da ćemo sada početi da se spuštamo, ona se malo izmakne i pokaže nam novu stazu uvis. Majčin monolog je strašan, veličanstven, poput antičke ruševine, a dubina saosećanja, dubina uživljavanja u druge, ako je suditi po ovom romanu, data je samo svecima i spisateljicama/piscima.

Šta je, najzad, sa sinovima iz naslova ovog romana, naslova neprijatno običnog, osim što ga onaj zarez – sinovi, kćeri (zarez ništa manje rečit od onog zareza umetnutog između bašte i pepela) – čini začudnim i sve samo ne običnim? Premali je ovo prostor da bismo progovorili i o njima, ali i oni su tu, naravno, sjebani, teško oštećeni (što psihički što fizički), masivni i besmisleni, pročitani, tvrdoglavi i glupi taman toliko da bez greške ponavljaju greške svojih roditelja, slabi taman toliko da se predaju bez otpora koji je, koliko god pogibeljan bio, Lucija ipak pružila.

Ivan Milenković