Cirkus:
Nemoguće kao jedino moguće

Krajem aprila u beogradskom Bitef teatru gostovali su mladi umetnici i trupe savremenog cirkusa iz Španije, Francuske i Švedske. Pokazali su Art cirkus, ali i probudili nostalgiju za onim tradicionalnim

Kada iz daljine vidite kako se uz Bulevar Revolucije penje šareni automobil sa gomilom zvučnika na krovu i začujete kako na lošem srpskom javljaju da je od sledeće nedelje cirkus ponovo u Beogradu, zna se odmah da će deda sledećeg vikenda staviti svoj novi šešir, uzeti vas za ruku i razdrndanim tramvajem povesti na Autokomandu, u omamljujući svet egzotičnih mirisa i šljaštećih kostima. Tamo će vas neki ljudi svih boja i oblika odvući u svoj univerzum u kome je nemoguće jedino moguće i u kome ne važe zakoni fizike i logike kakvim ih poznajemo. Tih dva sata dešavaće se čudesa, muzika će biti zaglušujuća, ljudi će uzdisati u strahu za zdravlje i život akrobata i dresera, smejaće se i gegovima kojima na drugim mestima i ne bi, duvaće promaja između nezategnutih krila šatri, ješće se ušećerene jabuke, šećerna vuna i piti mlako pivo i vita-sokovi. I posle ćete nedeljama pokušavati da žonglirate urolanim čarapama, veraćete se po lozi i balansirati na baštenskoj ogradi a svake večeri pred spavanje još jednom ćete vrteti film sa hajlajterima spektakla sa prašnjave ledine na Autokomandi.

CIRQUE DU SOLEIL, BARNUM’S MUSEUM

Tek neku godinu kasnije svu ovu uživan(j)ciju pokvariće vam prokleti razum i moralni obziri, shvatićete da sve te zabavne životinje koje izvode divne trikove žive grozne živote u kavezima i pod korbačem, da su mnogi karakteri božanstvenih veselih klovnova stilizovani beskućnici, da njihovi crveni nosevi i obrazi, smešna teturanja i padovi na pozadinu nisu od velikog veselja nego od alkohola, da nam dolaze iz vremena kada je bilo sasvim u redu podsmevati se nesrećnijima i tužnijima od sebe, sada više hvala nebesima nije. Pa će nas i neki filmovi, poput Čaplinovog Cirkusa i Linčovog Čoveka slona, ili neki novinski članci naučiti da često u mnogim cirkusima nisu samo životinje zlostavljane, već i da ljudi koji u njima rade trpe užasne stvari, siromaštvo i poniženje.

Srećom, nije u svim cirkusima bilo tako ni ranije, a posebno nije poslednjih godina. U većini rade cenjeni umetnici, novi naraštaji izvođača se obrazuju u ozbiljnim školama cirkuskih veština, predstave se izvode u elitnim dvoranama a i sam spektakl je podignut na mnogo viši umetnički nivo i daleko prevazilazi puku zabavu. Dovoljno je da se prisetimo montrealske kompanije "Cirque du Soleil" i njihovih fantastičnih produkcija, pa da nam postane jasno kako je umetnost cirkusa prešla dalek put od 18. veka u kome je nastala do danas.

Cirkus u obliku kakav pamtimo iz detinjstva – okrugli prostor u kojem se smenjuju numere sa akrobatama, žonglerima, dresiranim životinjama i klovnovima – osnovao je konjički oficir Filip Estli 1768. u Londonu, a najčuveniji američki cirkus bio je, naravno, "P. T. Barnum’s Museum, Menagerie and Circus". Cirkusi Đuzepea Kjarinija i Luja Solijera već sredinom 19. veka išli su na velike turneje po Latinskoj Americi, Aziji, Australiji i Rusiji gde cirkuske predstave s vremenom stiču ogromnu popularnost. Toliku da je čak i Lenjin lično našao vremena da se tom temom pozabavi, pa je na njegovu inicijativu u Moskvi 1927. osnovana i prva zvanična škola, pod bombastičnim nazivom "Državni univerzitet za umetnost cirkusa i varijetea". Posle Drugog svetskog rata smanjuje se interes publike za cirkus, televizija i film odnose primat kada je zabava u pitanju, ali samo neku godinu kasnije cirkus nalazi način da se osavremeni i ponovo pridobije publiku, i prevashodno u Francuskoj, Australiji i Kanadi nastaje "Nouveau cirque". Novi cirkus je retko uključivao životinje a posebna pažnja u predstavama bila je posvećena dramaturgiji, dizajnu svetla i kostima, originalnoj muzici, a veće umetničke ambicije podrazumevale su i napuštanje cirkuskih šatri i prelazak u dvorane. Najistaknutiji predstavnik ovakvog cirkusa je pomenuti "Cirque du Soleil" koji ima 4900 zaposlenih i ostvaruje godišnji prihod od skoro milijardu dolara.

Poslednjih godina se sa transformacijom cirkuske umetnosti otišlo i dalje. Cirkus je dodatno ojačao svoje veze sa savremenim plesom i pozorištem, isprepleo tešnje svoje veštine sa njihovima i dobili smo sasvim novu, mladu umetnost Savremeni ili Art cirkus. I što je još lepše, iako nam se prečesto dešava da u mnogim oblastima zakaskamo za svetom, to ovde nije slučaj. Naši cirkuski umetnici su u neposrednom kontaktu sa razvojem događaja na svetskoj sceni, obrazuju se i razmenjuju iskustva sa kolegama, prave ozbiljne predstave a uspeli su, što je nažalost prilična retkost u drugim oblastima, i da se organizuju i u asocijaciju preko koje rade na obezbeđivanju boljih uslova za svoj rad.

CIRKUSFERA

Godine 2009. grupa cirkuskih umetnika u kojoj su, između ostalih, bili i Milan Manić, Vladana Manić i Ivana Koraksić, osnovali su udruženje "Cirkusfera" koje sada ima desetak članova. Osim predstava, organizuju radionice, razvijaju međunarodnu saradnju i rade na promociji svoje umetnosti. U saradnji sa zagrebačkom trupom "Cirkorama", pokrenuli su festival "Cirkobalkana" koji će se u novembru u Beogradu održati osmi put. Posebna vrednost festivala je što nije okrenut samo prikazivanju, već je do sada učestvovao u produkciji šest predstava i organizovao trideset radionica i masterklasova za usavršavanje umetnika, sa preko 400 učesnika. Osim "Cirkusfere", u Srbiji postoji još nekoliko grupa koje se bave savremenim cirkusom, neke su oformili članovi koji su potekli iz ovog udruženja, dok su neke nastale u drugim gradovima, kao kompanija "Ludifico" iz Novog Sada.

Detalje o dosadašnjem radu i planovima "Cirkusfere" saznali smo od Danke Sekulović, diplomiranog dramaturga, lutkara, akrobate u savremenom cirkusu i poslednjih sedam godina člana "Cirkusfere" u okviru koje radi kao izvođač, organizator, edukator i pedagog. Od nje smo čuli i da svoju međunarodnu saradnju nastavljaju sa kolegama iz "Cirkorame" i francuske trupe "Un loup pour l’ homme" radom na projektu "Svetlost iz kofera". Naša publika je ovu francusku kompaniju upoznala 2019. godine, kad su na Bitefu osvojili nagradu publike za predstavu Retke ptice.

Predstave savremenog cirkusa oslanjaju se na tradicionalne cirkuske veštine – akrobatiku, žongliranje ili gegove klovnova, a neke, poput Cirkusfera kabarea, zadržale su i formu starih cirkuskih večeri u kojima najčešće imaju jasan tematski okvir ili se kreću u okviru određenog narativa. O tome Danka Sekulović kaže: "Savremeni cirkus kao umetnički izraz ne insistira ni na narativu ni na apstrakciji. Svaki umetnik kreira svoj lični stil, koji takođe može biti različit u više predstava. Najčešće je publika ta koja ponuđeni materijal doživljava kao simbole od kojih pravi narativ. Naravno, nije sve prepušteno slučaju, postoje cirkuska dramaturgija i želja umetnika da iskomunicira svoju ideju sa publikom, samo što taj dijalog nudi širok spektar tumačenja."

U radu na nekim predstavama umetnici savremenog cirkusa sarađuju sa stručnjacima za scenski pokret ili koreografima, a posebno je zanimljiva praksa da na probe pozivaju "spoljne oči", kolege ili ljude drugih profesija koji im daju svežu perspektivu onoga što su videli, što je postupak koji bi bilo dobro mnogo slobodnije primenjivati i na pozorišnim probama. Slično je i sa drugim aspektom rada u savremenom cirkusu – spremnošću da se upusti u istraživanje i rizik. "Jedna od najinteresantnijih odlika savremenog cirkusa je svakako rizik. To je upravo ono što čini cirkuske predstave uzbudljivim i drži publiku na rubu stolice ili tribine. Bilo da se radi o triku u kom akrobata izlaže svoje život riziku ili žongler baca loptice i prkosi gravitaciji, publika uživa u trenutnom uspehu ili neuspehu. Naravno, veliki deo umeća je prikazati rizik i kao performer u njemu uživati. Tako svaki izvođač pokazuje publici kako da i ona uživa u neizvesnosti, tenziji koju scena donosi. Naravno, opasnost je umanjena pripremama, treninzima, proračunima, specijalnom opremom i sličnim alatima."

I zaista, kada razgovarate sa cirkuskim umetnicima, najčešće ćete čuti upravo reči rizik, istraživanje, sloboda. Kažu da to nije slučajno i da to i jesu ključni aspekti njihovog rada, što bi, svakako, bila sjajna platforma i za ostale, tradicionalnije umetnosti. A nas ovo podseća i da je uvek dobro poslušati šta imaju da kažu ljudi koji su ne samo svoju umetničku oblast kroz istoriju više puta ponovo osmislili, već su je od lagane razbibrige uz piće doveli do umetnosti koja zadivljuje svojom veštinom i oplemenjuje porukom. Mašala, kolege cirkuzanti.

Nebojša Broćić