Lični stav Alternativne sankcije i potreba za stručnim izveštajima o učiniocu krivičnog dela Kada se analiziraju uporednopravna rešenja koja se tiču postojanja razvijene probacione službe, u okviru koje je jedna od osnovnih aktivnosti obaveza podnošenja stručnog izveštaja sudu u pogledu učinioca krivičnog dela, zaključak je da je to veoma dobra praksa koja u drugim državama postoji decenijama (negde čak i čitav vek) i koja bi zbog svoje uspešnosti trebalo da bude usvojena i u našem pravu

piše: dr Olga Tešović

1. Alternativne sankcije i njihovo izvršenje u praksi

Tek su sa donošenjem Krivičnog zakonika 2006. godine alternativne sankcije (rad u javnom interesu, poravnanje učinioca i oštećenog, uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom) ušle u naš krivičnopravni sistem u većem obimu i detaljnije su regulisane. Na taj način je prihvaćen, sa izvesnim zakašnjenjem, jedan trend koji je u evropskim zakonodavstvima već decenijama pre postojao, da se za izvršenje tzv. bagatelnih, lakših krivičnih dela, kao i krivičnih dela srednje težine, rešenje nastoji tražiti u vanzavodskim sankcijama.

Da bi navedene sankcije koje su alternative kazni zatvora zaživele i da bi se primenjivale u praksi, bilo je neophodno da se odrede i organi koji će te sankcije sprovoditi. To je i učinjeno u isto vreme kada je donet Krivični zakonik, pa je novim Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija iz 2006. godine ustanovljena nadležnost posebnog organizacionog dela Uprave za izvršenje krivičnih sankcija – Odeljenja za tretman i alternativne sankcije, koje je svoju delatnost vršilo preko poverenika imenovanih od strane direktora Uprave.

Međutim, sama poverenička služba u okviru Uprave za izvršenje krivičnih sankcija se sporo razvijala, s obzirom da dosta dugo nije bilo ustanovljenih povereničkih kancelarija na celoj teritoriji Republike Srbije, odnosno u sedištima viših sudova. Zbog toga se ni predviđene alternativne sankcije nisu u početku uopšte primenjivale, da bi počela, može se reći, stidljiva delatnost povereničkih službi u većim gradskim centrima poput Beograda, Novog Sada, Kragujevca i Niša. Tada su se u sudovima sa njihove teritorije počele i izvršavati u izvesnom, simboličnom procentu vanzavodske sankcije, poput kazne rada u javnom interesu, a potom u značajnijem obimu kazna kućnog zatvora, što je uglavnom trend i danas. Vremenom je počelo formiranje povereničkih kancelarija i u drugim delovima Republike Srbije, tako da je do kraja 2014. godine otvoreno njih dvadeset i pet na nivou svih viših sudova.

Značajnu novinu u primeni alternativnih sankcija u našem pravu predstavljalo je i donošenje posebnog Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera 2014. godine. Novim zakonom naglašena je i detaljnije regulisana uloga povereničke službe (došlo je i do promene naziva Odeljenja za tretman i alternativne sankcije u Odeljenje za tretman i izvršenje vanzavodskih sankcija i mera), ali se ostalo pri ranijem zakonskom rešenju da je predmetna služba zapravo samo jedan nesamostalni deo Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, što svakako nije široko uporednopravno prihvaćeno rešenje.

Upravo suprotno, probaciona služba bi trebalo da ima samostalnost neophodnu za kvalitetnu primenu vanzavodskih sankcija, gde bi probacioni službenici koje karakteriše prevashodno integritet, humanost i stručna ospobljenost mogli da se bave isključivo poslovima nadzora, vođenja i pomoći u cilju socijalne integracije učinioca i doprinosa sigurnosti zajednice, kako je inače Probacionim pravilima Saveta Evrope iz 2010. godine posebno sugerisano.

2. Uloga i značaj izveštaja probacionog službenika u uporednom pravu

Jedna od svakako veoma važnih uloga probacionih službenika u uporednom pravu jeste sačinjavanje izveštaja sudu/javnom tužiocu o učiniocu krivičnog dela. Tako, na primer, u Engleskoj i Velsu savremeni sistem probacije počiva na radu probacionih službi koje su zvanično ustanovljene već početkom 20. veka (2007. godine Probaciona služba Engleske i Velsa je slavila 100 godina od svog osnivanja Zakonom o probaciji osuđenika koji je donet 1907. godine), te je jedna od ključnih uloga državne Nacionalne probacione službe u pružanju usluge kojom praktično započinje probacija, a to je podnošenje izveštaja o učiniocu krivičnog dela koje prethodi donošenju odluke suda o sankciji (pre-sentence report). U tom izveštaju vrši se detaljna evaluacija okrivljenog koja je izvršena kako na osnovu razgovora sa njim, tako i na osnovu podataka koje probaciona služba ima o njemu u svojoj bazi podataka koja se redovno ažurira, i sadrži niz analitičkih alatki koje potpomažu da se dobije potpunija slika o okrivljenom, njegovom psihološkom profilu i ranijem životu. Takođe, taj izveštaj koji se dostavlja sudu na kraju sadrži predloge mogućih vanzavodskih sankcija i mera koje, po oceni stručnih lica probacione službe, mogu najpre dovesti do rehabilitacije učinioca.

Pored navedenog predstavnika anglosaksonskog prava, praksa da probacioni službenici podnose sveobuhvatne izveštaje o učiniocu krivičnog dela sudovima/tužilaštvima tokom krivičnog postupka, ali i u fazi izvršenja kazne, postoji dugi niz godina i u zemljama koje pripadaju evropskokontinentalnom sistemu prava: Holandiji, Francuskoj, Češkoj, nordijskim državama i dr.

3. Pilot-projekat i moguće zakonodavne izmene radi uvođenja izveštaja Povereničke službe u naše pravo

U okviru MATRA projekta "Jačanje probacije i sistema alternativnih sankcija u Crnoj Gori i Republici Srbiji" koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Holandije, a implementira Helsinški komitet Holandije i Centar za međunarodnopravnu saradnju, u decembru 2019. godine pokrenut je pilot projekat, koji se odnosi na procenu mogućnosti uvođenja u krivičnopravni sistem Republike Srbije izveštaja povereničke službe sudu/tužilaštvu pre donošenja odluke o krivičnoj sankciji. Po uzoru na probacije zapadnoevropskih zemalja u kojima je tokom dugogodišnje primene pokazao višestruku korist, izveštaj se odnosi na procenu rizika kod okrivljenog u pogledu mogućnosti ponovnog činjenja krivičnog dela, kao i na procenu rizika od opasnosti koju okrivljeni može predstavljati po sebe, druge pojedince ili, pak, društvo. Takvom procenom, koja se vrši na bazi naučno utemeljenih instrumenata, poverenička služba javnom tužiocu ili sudu pruža sve dodatne informacije o učiniocu, a koje su od značaja za odlučivanje o krivičnoj sankciji ili meri. U okviru pilot projekta je formirana radna grupa, koja ima svoje predstavnike iz Osnovnog suda, Osnovnog javnog tužilaštva i Povereničke službe u Novom Sadu, a koji sarađuju kroz rad na konkretnim krivičnim predmetima. Inače, svi ključni nalazi i rezultati ovog pilot projekta biće predstavljeni do kraja 2021. godine.

Kada se analiziraju uporednopravna rešenja koja se tiču postojanja razvijene probacione službe, u okviru koje je jedna od osnovnih aktivnosti obaveza podnošenja stručnog izveštaja sudu u pogledu učinioca krivičnog dela, zaključak je da je to veoma dobra praksa koja postoji decenijama (negde čak i čitav vek) u drugim državama i koja bi zbog svoje uspešnosti trebalo da bude usvojena i u našem pravu. Bliža i neposrednija saradnja između povereničke službe i suda/javnog tužilaštva kod nas bi u svakom slučaju doprinela širem opsegu izricanja alternativnih sankcija i njihovom kvalitetnijem načinu izvršenja, uz sve benefite koje te sankcije pružaju kako društvu, tako i učiniocu. Bitna pretpostavka navedenom jesu izmene odgovarajućih pravnih normi u cilju pružanja više samostalnosti i nadležnosti povereničkoj službi, posebno u relaciji sa sudom/javnim tužilaštvom.

Dakle, kao zaključak se nameće da su neophodne zakonodavne izmene procesnih i izvršnih krivičnopravnih odredbi (kao i pratećih pravilnika) radi uvođenja ključne aktivnosti povereničke službe, onako kako je koncipirana u razvijenim probacionim sistemima, a to je izrada i podnošenje sudu/tužilaštvu izveštaja o učiniocu krivičnog dela, sa procenom kriminogenog rizika. Izveštaj bi trebalo posebno da ukaže na: motive za izvršenje krivičnog dela, stepen opasnosti ili povrede zaštićenog dobra, uslove pod kojima je delo učinjeno, lične okolnosti učinioca, njegovo ponašanje posle učinjenog krivičnog dela, posebno njegov odnos prema žrtvi krivičnog dela, kao i druge okolnosti koje se tiču same ličnosti učinioca.

Imajući u vidu sadržinu i svrhu navedenog izveštaja, jasno je koliko bi uvođenje jednog takvog instituta u naše pozitivno pravo doprinelo kvalitetnijem radu sudija i javnih tužilaca. Takođe bi vodilo i većoj primeni različitih kombinacija vanzavodskih sankcija i mera čiji je rehabilitacioni učinak nesporan i tada znatno veći, budući da su tačno prilagođene konkretnom učiniocu krivičnog dela i potrebi njegove resocijalizacije i vraćanja u normalne životne tokove, a na osnovu sveobuhvatne analize ličnih, porodičnih i socijalnih prilika učinioca, kao i okolnosti vezanih za izvršeno krivično delo.