Intervju – Edvard Džozef:
Ne želimo ni Veliku Albaniju ni Veliku Srbiju

"Ubijeni premijer Zoran Đinđić prihvatao je poredak zapadnog sveta. Oni koji su ga nasledili, čak i ako su se okretali Rusiji zbog Kosova, uvažavali su princip da je Srbija demokratska država. Sve se promenilo 2012. godine, kada je izabrana revizionistička vlada posvećena urušavanju demokratskog napretka, uključujući i onog što je postignuto na regionalnom planu uz uspostavljanje strateškog partnerstva sa Kinom i Rusijom"

Među šačicom preostalih stručnjaka za Balkan u Americi, Edvard Džozef uvek je bio drugačiji. Za razliku od ostalih, živeo je u Bosni, Hrvatskoj, Makedoniji i na Kosovu; mada intervjue daje na engleskom, on i dalje voli da progovori na nekoj svojoj mešavini hrvatskog, srpskog, bosanskog i crnogorskog jezika, koja se nekad zvala jednim imenom; ostali se trude da shvate, a on razume balkanske prilike sa nekom toplinom koja nije baš uvek svojstvena onima koji posmatraju šta se dešava na Balkanu, udaljenom hiljadama kilometara od njihovih profesorskih kabineta u Vašingtonu.

Naravno, Džozef, koji predaje na Univerzitetu "Džon Hopkins SAIS", zna da su se američki specijalni izaslanik Metju Palmer i predstavnik Evropske unije Miroslav Lajčak upravo vratili sa Balkana. Da li je to samo još jedna rutinska poseta ili se možda može videti neka nova strategija koja će pomoći Srbiji i Kosovu da konačno dođu do dogovora?

"I sam postavljam sebi isto pitanje: šta je novo u ovoj poseti Lajčaka i Palmera, osim trenutka u kome se ona odvija?", kaže Džozef. "Ovog meseca održava se NATO samit, sastanak lidera Evropske unije na kome gostuje predsednik Džozef Bajden, koji će se uskoro sastati i sa ruskim liderom Vladimirom Putinom. Očigledno je postojala diplomatska potreba da se pokaže neka vrsta napretka u posustalom dijalogu Srbije i Kosova koji se vodi pod pokroviteljstvom EU.

Znamo da dijalog, nakon što je obnovljen prošlog leta, nije odmakao daleko. Nakon Vašingtonskog sporazuma koji je propratio nemali entuzijazam u Beogradu i Prištini zbog ‘ekonomske normalizacije’, sve se brzo vratio na stare političke netrpeljivosti uz neprijateljsku retoriku koje su koristili najviši srpski zvaničnici. Setite se samo uvreda koje je na račun Albanaca izricao ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin; prisetite se reči aktuelnog predsednika Skupštine Ivice Dačića, koji se pitao šta da se radi sa Srbima koji su spremni da otkriju mesta na kojima su sahranjivani ubijeni Hrvati ili Srbi. Nakon toga smo slušali i predloge o ujedinjenju ‘srpskog sveta’ pod pokroviteljstvom Aleksandra Vučića.

Da li ovo zaista zvuči kao da su Vašingtonski sporazum, ‘ekonomska normalizacija’ ili mali Šengen zaista put za rešavanje kosovskog sukoba? Ili je možda Vašingtonski sporazum bio samo način da se ometu pravi pregovori? Setite se da su ti pregovori zastali zbog Zajednice srpskih opština. Da li je možda Vučić naprasno izgubio interesovanje za ovu ideju? Ili je možda premijer Kosova Albin Kurti neočekivano to prihvatio? Postoji li sada neka nova ponuda od strane EU i SAD? Možda neki novi pritisci? Možda neki dodatni ustupci? Sve u svemu, dok Lajčak i Palmer zaista ne ponude nešto novo, teško je očekivati bilo kakav napredak", kaže Edvard Džozef.

"VREME": Nedavno ste, pišući za Vilson centar, uporedili Balkan sa močvarom. Da li će ovaj zajednički američko-evropski nastup konačno pomoći da se isuši to močvarno tlo?

EDVARD DŽOZEF: Ako su SAD i EU ponovo samo jedinstvene oko toga da je na dvema stranama da "prevladaju razlike", šta je smisao svega toga? Ukoliko na početku svog mandata predsednik Bajden poruči Vučiću da je cilj dijaloga uzajamno priznanje, a nakon toga neki niže rangirani zvaničnici kažu da bi priznanje bilo samo idealan ishod, šta onda uopšte hoćemo? Možda oni jednostavno govore da su SAD i EU jedinstvene samo oko onoga što mogu između sebe da se dogovore same članice EU.

Palmer je na pitanje da li je moguće postići dogovor bez priznanja rekao da dogovor može biti o svemu o čemu se dve strane slože?

Moram da kažem da ne razumem u potpunosti tu potrebu za preteranom pasivnošću. Prvo, šta ako se dve strane dogovore da zamene ne samo teritoriju, već i stanovništvo – na primer, sve kosovske Srbe koji žive južno od reke Ibar i Albance koji žive u Srbiji? Zapravo, ovo nije tako daleko od toga kuda su Srbija i Kosovo bili krenuli, razmena stanovništva bila bi verovatna posledica zamene teritorija koju su podržali određeni zvaničnici Stejt departmenta i EU.

Palmera su pitali i o "promenama granica" na jednoj kosovskoj televiziji. Njegov odgovor se veoma razlikovao od onoga što Lajčak uvek ponavlja odbacujući kategorično razmenu teritorija kao nešto što je suprotno evropskim vrednostima. Uoči pojavljivanja slovenačkog non-pejpera, koji je izazivao nemalo uznemirenje, Stejt department je izdao saopštenje protiv promena granica. Očekivao bih da će zvaničnici odlučno odbaciti bilo kakvo pominjanje promene granica, uključujući i uniju Kosova i Albanije. Ne želimo ni Veliku Albaniju ni Veliku Srbiju.

Na koji način SAD i EU uopšte mogu da pomognu da se konačno zatvori kosovsko pitanje?

Nema nikakve misterije oko toga zašto je Balkan i dalje opterećen etničkim podelama, krhkom ekonomijom i visokom stopom korupcije; zašto je i dalje daleko od EU i zbog čega se stanovništvo iseljava. Ključno je ne samo da vidimo probleme, već i da shvatimo gde je postignut napredak, bilo da je reč o Prespanskom sporazumu, Ohridskom dogovoru ili pomirenju između Crne Gore i Hrvatske. Kako je došlo do napretka u odnosima između Grka i Makedonaca, Albanaca i Makedonaca ili Crnogoraca i Hrvata? Zašto ovi narodi u svojim odnosima, za razliku od Bošnjaka, Hrvata i Srba ili Albanaca i Srba, idu napred, što nije slučaj kod, na primer, Srba i Crnogoraca koji su prethodnih godina drastično pogoršali svoje odnose? Živeo sam i radio u svim ovim zemljama i mogu da kažem jedno: svi ovi sukobi se mogu rešiti uz jedan uslov – prihvatanje zapadnog poretka.

Šta to konkretno znači?

To znači da Balkan bude pod bezbednosnim kišobranom NATO-a i EU; da su sve države jednake sa istim pravom za pristupanje u NATO i EU; da su granice nepromenjive; da je svaka zemlja posvećena razvoju demokratije i tržišne ekonomije. Ništa više. Ako sve strane prihvate ove bazične vrednosti Zapada, etnički i nacionalni problemi će biti rešeni, tako da možete da napravite napredak.

Međutim, jedna država ne prihvata zapadni poredak. Pogađate, to je Srbija, što nije uvek bio slučaj sa ovom zemljom. Ubijeni premijer Zoran Đinđić prihvatao je poredak zapadnog sveta. Oni koji su ga nasledili, čak i ako su se okretali Rusiji zbog Kosova, uvažavali su princip da je Srbija demokratska država. Sve se promenilo 2012. godine, kada je izabrana revizionistička vlada posvećena urušavanju demokratskog napretka, uključujući ono što je postignuto na regionalnom planu, uz uspostavljanje strateškog partnerstva sa Kinom i Rusijom koje se zasniva na zajedničkim vrednostima i interesima.

Vučićev režim je najnedemokratskiji na Balkanu. Njegov najbliži saveznik je mađarski premijer Viktor Orban. Kandidatura za EU tokom Vučićeve vladavine se pretvorila u parodiju. Umesto usklađivanja sa vrednostima EU, Beograd promoviše vrednosti Rusije, Kine i Mađarske. Činjenica je da strateški interes Srbije leži u EU: bez obzira na to što su dve trećine trgovinske razmene i većina pomoći koju dobija Beograd vezane za EU, ona nije na prvom mestu prioriteta beogradskog režima.

Istovremeno, visoki zapadni zvaničnici hvale ovu antidemokratsku vladu, partnera Moskve i Pekinga, kao "političkog i ekonomskog lidera u regionu", i veličaju Beograd kao garanta sigurnosti, bez obzira na to što taj režim, na primer, otvoreno podriva suverenitet Crne Gore. Oni isto tako zatvaraju oči pred Vučićevim direktnim podrivanjem demokratije i sprovođenjem neomiloševićevske politike. Ukratko, zapadni zvaničnici podržavaju sve igre Vučićevog režima.

Zbog čega to čine?

Zato što Srbija ima uticaj na rešavanje kosovskog pitanja. Tu je izvor zapadne slabosti. To je razlog zbog koga su zvaničnici SAD i EU podržavali razmenu teritorije oko Kosova, što se zapravo ne razlikuje od slovenačkog non-pajpera koji je izazvao toliko zabrinutosti.

A razlog zbog koga od Srbije zavisi rešenje kosovskog pitanja nije zbog ruskog i kineskog veta u UN, već zato što pet zemalja EU ne priznaje Kosovo. Ako bi tih pet država EU – ili čak četiri, bez Kipra – priznale Kosovo, čitava igra bila bi gotova, a zajedno s njom bi se rešio čitav problem Balkana. Zašto? Zato što bi špansko, slovačko, grčko i rumunsko priznanje (čak i bez Kipra) omogućili Kosovu da se pridruži NATO-u, čime bi se okončala strategija izolacije i slabljena Kosova. Rusija i Kina bile bi u tom slučaju potpuno nemoćne. To bi, konačno, nateralo Srbiju da preispita svoju stratešku računicu: da li želimo da nastavimo sa lažnim održavanjem ravnoteže u partnerstva sa Rusijom i Kinom ili hoće da se pridruži Zapadu. Ako jednom Srbija donese takvu odluku, sve će se promeniti, uključujući i život njenih građana. Želim da budem jasan: ne zalažem se za bilo kakav pritisak ili prinudu Srbije da prizna Kosovo. Isključivo govorim o uklanjanju njenog uticaja kako bi ta zemlja i Kosovo konačno, uz pomoć EU i SAD, postigli trajan dogovor, koji nije moguć dok se neke poluge moći nalaze u rukama zvaničnog Beograda.

Verujete da će tih pet članica EU zaista naprasno promeniti svoj stav?

Ja iznosim i alternativni predlog koji ne podrazumeva da pet država EU, od kojih su četiri članice NATO-a, priznaju Kosovo. Potrebna je samo potpuna saglasnost svih članica EU i NATO-a o dva principa koja onemogućavaju dalju političku agresiju. EU i NATO bi trebalo da se usaglase da se okonča kampanja protiv priznavanja Kosova, ali i da se spreči bilo kakva zajednica Kosova i Albanije. Kosovo bi moglo slobodno da se pridruži organizacijama poput Interpola i da razvija svoje bilateralne veze, što bi dalo Beogradu podsticaj za ozbiljne pregovore. Umesto da daju privilegovan tretman najnedemokratskijoj vladi, zapadni zvaničnici bi mogli da primenjuju prema Srbiji jednake standarde kao prema drugima kandidatima za članstvo u EU – bilo da je reč o korupciji, razvoju demokratije, spoljnoj politici ili odnosima u regionu. Tu leži put za izlazak iz balkanske močvare. Sve bi se promenilo ukoliko bi se uspostavila saglasnost svih država EU i NATO-a oko Kosova. Tako bi se uticaj Srbije doveo u pitanje, a zvanični Beograd našao bi se u prilici da, bez pritisaka, prihvati zapadni poredak.

Kako bi neko mogao da sugeriše suverenim državama, članicama EU i NATO-a, da promene svoj stav?

Važno je da se shvati: ovih pet članica EU drže otvorena vrata za ruski i kineski uticaj na Balkanu. To nije preterivanje. Punim priznavanjem Kosova od strane EU/NATO-a, region se transformiše – i Srbija se transformiše. Kakva je svrha dalje izolacije i slabljenja Kosova? Šta mogu doneti rusko i kinesko oružje? Zašto se zalagati za iluzornu "zamenu" Kosova za Republiku Srpsku? Zašto podrivati crnogorski suverenitet?

Ništa od toga više ne bi imalo smisla ako bi Srbija prihvatila zapadni poredak i svoje mesto u njemu, kao ponosna nacija sa potpuno jednakim položajem u odnosu na sve svoje susede. To je dobra i dostojna vizija, a Srbija to može da prihvati bez pritiska i prinude. Čak bi Vučićev režim mogao da prihvati zapadni poredak kad bi se poluga moći koju pruža ovih pet zemalja EU izmakla. Ukratko, Španija i druge zemlje ne čine uslugu Srbiji, već rade nešto upravo suprotno: oni koče Srbiju da zaključi dostojanstven i stabilan dogovor sa Kosovom. To je moguće postići ako se uklone postojeće poluge moći, uz posredovanje EU i aktivno angažovanje SAD.

SAD i EU dokazale su i delima da i stanovnici Kosova treba da se suoče sa pravdom. Ne zaboravimo da su SAD i EU insistirale na osnivanju Specijalnog suda u Hagu. Nemojmo smetnuti s uma američku i evropsku odlučnost zbog koje je bivši predsednik Kosova Hašim Tači podneo ostavku zbog optužbi za ratne zločine. Glavna optužba odnosi se na zločine nad Srbima. Vašington i Brisel zalažu se za poštovanje prava kosovskih Srba, što se jasno vidi na primeru manastira Dečani. Džozef Bajden je kao potpredsednik 2016. izrazio žaljenje zbog srpskih žrtava tokom NATO bombardovanja. Jednom rečju, SAD i EU gaje dobru volju prema Srbima i Srbiji i žele da vide ovu zemlju kao uspešnu, ali ne kao lidera ili nekoga ko dominira, već kao jednu od prosperitetnih država u regionu. To su zapadni principi i vrednosti. Oni su superiorniji u poređenju sa ruskim ili kineskim vrednostima i principima.

Hajde da zamislimo da su građani Srbije naprasno odlučili da budu pragmatični, efikasni i uspešni kao Amerikanci i prihvatili te zapadne vrednosti. Koje tri stvari bi morali odmah da urade?

Prvo, Srbi i Amerikanci već imaju zajednički zadatak u svakoj od svojih predivnih zemalja. I Srbi i Amerikanci moraju se zalagati za svoju demokratije. Demokratija je u Srbiji već nekoliko godina ugrožena, došavši do opasne tačke u kojoj se zastrašuju novinari, opozicione ličnosti i aktivisti, a ljudi su izgubili kontrolu nad vladom koja bi trebalo da im služi. U SAD se suočavamo sa veoma ozbiljnim pretnjama slične vrste. Možda je to jedan od razloga zašto su se Tramp i Vučić tako dobro slagali.

Drugo, Srbi bi trebalo da koriste postignuća demokratije kako bi se pomirili sa svojim susedima i suočili sa prošlošću. Srbi su izuzetno sposobni na svim poljima, uključujući istoriju i političke nauke. Otvorite stvarni dijalog o Kosovu koji je predsednik Vučić obećao i nikada nije vodio. Pogledajte arhive Haškog tribunala. Pročitajte Izveštaj UN-a o Srebrenici, koji je vrlo jasan i precizan u vezi sa ratom u Bosni, uključujući i genocid u Srebrenici. I obratite pažnju na presudu Ratku Mladiću. Morao sam da imam kontakte sa Mladićem tokom rata, u Žepi, jula 1995. godine, dok su trajala ubijanja u Srebrenici. Srbija i Srbi imaju mnogo heroja, Mladić nije jedan od njih. Ako nekome trebaju dokazi za ovo, neka pogledaju film o ozloglašenim Škorpionima. To su bili strašni zločini počinjeni u ime Srba. Ne prihvatajte da se neko poput Mladića i drugih ratnih zločinaca pretvara u heroje ili lažne žrtve.

Treće, usredsredite se na vladavinu zakona. Ovo je možda temelj američkog uspeha. Nasledili smo vrlo jaku pravnu osnovu iz Engleske. Zapamtite da vladavina zakona zahteva kulturu poštovanja zakona i pravila jednakosti pred zakonom – niko nije iznad zakona. Sve smo to ponovo naučili nakon izbora u SAD. Dok su Tramp i njegove pristalice pokušavali na prevaru da ospore izborne rezultate, sudije i zvaničnici u mnogim državama – uključujući republikance, čak i sudije koje je imenovao Tramp – pridržavali su se vladavine zakona i ignorisali politički pritisak i politički oportunizam. Zakon je pobedio i naša demokratija je sačuvana, bar za sada.

Ali pretnje i izazovi nisu gotovi. Srbi i Amerikanci moraju se i dalje boriti da zaštitimo ono najbolje što je čovek stvorio da obuzda nečiju moć: demokratiju.

Slobodan Kostić