Hodoljublje:
Noge idu

Verner Hercog: O hodanju po ledu; s nemačkog preveo Novak Guslov; L.O.M., Beograd 2020.

Kada je novembra meseca 1974. godine dobio vest da njegova prijateljica Lote Ajzner, dobri duh nemačkog filma, osnivačica francuske Kinoteke, umire u Parizu, Verneru Hercogu je 32 godine, upravo je dobio dete i živi u Minhenu. Istog časa odlučuje da krene u Pariz najkraćim putem. Pešice. Zašto pešice? Zato što je Lote Ajzner "potrebna nemačkom filmu", zato što "ne smemo da dozvolimo njenu smrt" i zato što čvrsto veruje da će ona ostati u životu ako peške ode do nje. Ima li to ikakvog smisla? Nema, naravno. Ali kakvog smisla imaju život i smrt? Hercog uzima jaknu, kompas i ranac za planinarenje, već ima nove, jake čizme, i 23. novembra 1974. godine kreće put Pariza. Do glavnog grada Francuske pešačiće 22 dana. I Lote Ajzner neće umreti. Na tom krajnje neobičnom putu Hercog vodi svojevrstan dnevnik koji će objaviti nekoliko godina kasnije. U tu knjižicu od nepunih sto stranica stalo je čudo.

Već prvog dana Hercog zapisuje: "Ajznerica ne sme da umre, neće umreti, neću to dozvoliti. Neće umreti, neće. Ne, sada neće umreti. Ne, sada neće umreti jer sada ne umire. Moji koraci su čvrsti. Kad hodam, hoda bizon. Kad se odmaram, mirujem poput planine. Ne sme umreti. Neće umreti. Biće živa kad budem bio u Parizu. Ne može da bude drugačije jer ne sme da bude drugačije. Kasnije može da umre, kad joj mi dozvolimo" (str. 10). I šta je sad ovo? Pesma? Da, svakako. Zapis? I to. A možda najviše molitva. Čudna molitva jednog nevernika koji će, sada već kao iscrpljeni pešak, devetnaestog dana u jednom francuskom selu, zapisati: "U Savijeu, u seoskoj školi, razmišljam da prevozom stignem do Pariza. Koji je smisao svega ovoga? Ali ovoliko daleko odmaći hodanjem da bih onda prevozom išao do Pariza? Bolje isterati besmislenost do kraja, koliko god to koštalo" (str. 77). I nastavio je pešice, kao što je to uradio i drugom jednom prilikom kada je, usred pljuska – da podsetimo, kraj je novembra i početak decembra – mokar do gole kože i promrzao, već ušao u kola, vozio se nekih četrdesetak kilometara, a onda je, kaže, proradio prkos u njemu, izašao je i nastavio da hoda za Lote Ajzner.

Susreće se Hercog uglavnom sa banalnim problemima. Čizme su nove, dakle nerazgažene, pa će već prvog dana da oseti posledice svoje odveć hitre odluke – ali da li je odluka mogla biti drugačija, promišljenija?; teško, to je ipak bilo pitanje života ili smrti – sare čizama će početi da se usecaju u meso, a zadnji deo da gnječi Ahilovu tetivu koja će, vrlo brzo, početi da boli i da natiče. Zatim će da ga zabole prepone. Pa će, potom, da oseti neobičan bol u zglobu desne noge, da bi shvatio kako je problem u tome što neprestano hoda jednom stranom puta koja je niža od središnjeg dela, te je on, u stvari, sve vreme šepao, kao da mu je jedna noga kraća, i tako desni zglob opteretio više od levog. Zbog toga češće menja strane puta. Uz to, u kasnu jesen uglavnom pada kiša, a ume i da zaveje, pa je najveći deo vremena promočen, a kada se nađe u zatvorenoj prostoriji, ili na kratko uđe u auto, intenzivno isparava. Spava gde stigne, a najčešće obija kuće ili vikendice u kojima nema nikog (naučio ga prijatelj provalnik), ili se u štalama zavlači u seno. Zbog svega toga ne izgleda baš uglađeno, pa je česta tema njegovih zapisa to kako ga ljudi, a naročito deca, gledaju. Kada je dobre volje uzvraća poglede i on njima. Zanimljivo je, međutim, što nema informacije o tome da ga zaustavlja nemačka policija, dok ga Francuzi maltretiraju kad god ga ugledaju. Razume se da mu ne veruju kada objasni zbog čega hoda, ali privođenja se, ipak, uspešno sačuvao. U međuvremenu će izgubiti omiljeni kompas koji ga je vodio po afričkim pustinjama i prašumama, a da stvar bude gora i dete će mu se razboleti. Čitav je tu još niz sitnica koje ga, kao nepripremljenog hodača na duge staze, snalaze, ali sve to je, zapravo, tek stvarnosna pozadina za ono što Hercogove zapise čini uzbudljivima: mešavina oštrookog posmatrača, duhovitog pisca ("prsti su mi toliko smrznuti da samo uz dosta truda mogu da pišem", str. 77), režisera koji primećuje ono što obično oko zanemaruje, duhovitost i poetičnost u isto vreme, a naročito deonice u kojima se snovi, snoviđenja i razuzdana mašta, bez ikakve pripreme, spliću sa stvarnošću (kao u snoviđenju kada mu se, u polumraku, približava atletski građena i ošišana ovca koja je zalutala na putu za selo, gleda ga preteći, a onda počinje da bleji).

Zapravo, nema potrebe za okolišanjem: Hercog proizvodi vrhunsku književnost od dnevničkih zapisa, putopisa, skica za scenarije, usputnih misli, sanovnika, hitrih sećanja, upečatljivih prizora. Petog dana pešačenja, u nekom od nemačkih sela, hodač zamrzava sledeću sliku: "Ispod snega se ponovo naziru crna polja. U Genkingenu vrata već vekovima kloparaju na vetru. Vidim vrapce na gomili đubreta koje isparava. Voda od istopljenog snega otiče u kanalizaciju. Noge idu" (str. 29). Noge, dakle, idu. Već sam opis je sjajan, već ta vrata što tako srednjovekovno kloparaju na vetru daju slici dubinu, ali ovo "noge idu" donosi onu neponovljivu notu, onaj buke svojstven samo najboljim vinima, to je blesak koji, u magnovenju, hvataju oni koji od svega što dotaknu, ili od svega što žive, umeju da naprave umetnost.

Ivan Milenković