Međunarodni dan izbeglica:
Od lošeg ka gorem

Prema podacima UNHCR-a, milioni ljudi širom sveta nalaze se u prisilnoj migraciji, a dobar deo njih je bez regulisanog pravnog statusa. Prepreke stvorene restriktivnim merama uvedenim radi suzbijanja virusa korona pogodovale su vladama mnogih država sveta u cilju sprečavanja ulaska izbeglica u njihove zemlje

U godini u kojoj se navršava 70 godina od usvajanja Konvencije o statusu izbeglica, stanje u svetu, u pogledu položaja izbeglica, je alarmantno. Imajući u vidu da se cela planeta već drugu godinu suočava sa pandemijom virusa korona, to je dodatno uticalo na pogoršanje njihovog ionako lošeg položaja. Priliv izbeglica se ne smanjuje, imajući u vidu brojna krizna žarišta širom sveta i da netrpeljivosti ne jenjavaju uprkos pandemiji. To pokazuje i ponovna eskalacija sukoba između Izraela i Palestinaca. Tako je međunarodna zajednica suočena sa dva problema – rešavanjem uzroka izbeglištva i upravljanjem migratornim tokovima uzrokovanim kriznim žarištima, bilo da je reč o državama u kojima se vode oružani sukobi ili onima u kojima se masovno krše ljudska prava.

Brojni problemi su pred izbeglicama, od toga kako da bezbedno napuste zemlju porekla u kojoj nisu mogli da dobiju zaštitu sopstvene države, tranzitiranja – često preko teritorija više država, pa i preko otvorenog mora, do izazova sa kojima se suočavaju kada se domognu države prijema – postupka azila i integracije u društvo. Trnovit put je često nepremostiva prepreka za nemali broj stradalnika. Svakodnevno stižu poražavajuće vesti o izbeglicama na moru, od Mediterana preko Kariba, gde često živote gubi po nekoliko desetina, pa čak i nekoliko stotina ljudi. Pri tome, čini se da mnoge države više pažnje i sredstava troše kako bi sprečile izbeglice da pristupe njihovoj teritoriji, nego za njihovo spasavanje na otvorenom moru i u teritorijalnim vodama koje kontrolišu. Pored kršenja normi međunarodnog prava, ovo predstavlja i čin nehumanosti pred kojim svetska javnost gotovo da zatvara oči.

STANJE U SVETU

Broj kriznih žarišta u svetu se ne smanjuje, pa tako ne opada, bar ne drastično, ni broj prisilno raseljenih ljudi – izbeglica iz Venecuele, DR Konga, Sudana, Etiopije i drugih delova Afrike, kao i sa Bliskog istoka (Sirija, Irak, Palestina), preko Irana, Avganistana i drugih država. Prema podacima UNHCR-a, milioni ljudi širom sveta se nalaze u prisilnoj migraciji, a dobar deo njih je bez regulisanog pravnog statusa. Prepreke stvorene restriktivnim merama uvedenim radi suzbijanja virusa korona, pogodovale su vladama mnogih država sveta u cilju sprečavanja ulaska izbeglica u njihove zemlje.

Uslovi smeštaja izbeglica, obezbeđivanje sredstava zaštite, ali i imunizacija, nisu bili na visokom nivou u mnogim delovima sveta, sa retkim izuzecima, što se i dalje nastavlja. Takođe, barijere u vidu ograda i zidova i dalje postoje na granicama nekih zemalja i teritorija – Sjedinjenih Američkih Država i Meksika, između Maroka i Seute, španske teritorije na severu Afrike...

Ne manje važne su i prisilne migracije uzrokovane pogoršanim stanjem životne sredine u mnogim delovima sveta. Uzrok tome su klimatske promene, koje pojedine predele čine nepogodnim za život. Tu je, pre svega, reč o sušama, ali i poplavljenim područjima usled iznenadnog prodora vode ili, dugotrajno, usled porasta nivoa mora, što čini život u nekim malim ostrvskim državama gotovo nemogućim (Kiribati, Tuvalu itd.).

SITUACIJA U EVROPI

U proteklih godinu dana, na tlu Evrope javili su se brojni izazovi koji su opteretili sistem azila u mnogim zemljama, na šta je uticala pandemija. Tako su se mnoge države našle pred izazovom prijema izbeglica i obezbeđivanja pristupa pravima ove ranjive populacije, od toga na koji način im obezbediti pribežište, do toga da se spreči širenje virusa među izbegličkom populacijom. Tako smo svedočili brojnim slučajevima ograničenja slobode kretanja i arbitrarnog pritvaranja izbeglica, ali i kršenja principa fer postupka prilikom procedure za sticanje izbegličkog statusa – od beskrajnog odlaganja organizovanja podnošenja zahteva za azil (pa čak i potpunog obustavljanja), do toga da su intervjui u postupku azila organizovani na daljinu, što je tražioce azila dovelo u dodatno lošu situaciju. Posebno se čini problematičnim situacija u mnogim zemljama u pogledu već pretrpanih kampova, koji su bili neadekvatni za prijem i smeštanje izbeglica i pre nastupanja pandemije, naročito na grčkim ostrvima. Takođe, obustavljen je proces preseljenja izbeglica u sigurne zemlje, ali i proces spajanja porodica mnogih izbeglica koje su dobile utočište u evropskim državama. To je, opravdano, izazvalo frustraciju među izbegličkom populacijom i dovelo do sve većeg broja pokušaja nelegalnog prelaska granica, ali i dodatnu izloženost izbeglica krijumčarenju i trgovini ljudima. Pored ovih rizika, izbeglice su prilikom dolaska sa teritorija država nečlanica EU suočene i sa prekomernom upotrebom sile od strane policije mnogih zemalja, posebno država članica Evropske unije (EU).

Već neko vreme, neusaglašenost stavova više država ili grupa država u okviru EU, gde su prilično glasni bili predstavnici Višegradske grupe, ali i još neke članice Evropske unije, doprinelo je produbljivanju izbegličko-migrantske krize. Čelnici EU su pribegli pokušaju rešavanja krize usvajajući Pakt o migracijama i azilu, septembra 2020. godine. Reč je o obimnom dokumentu niže pravne snage od međunarodnog ugovora, kojim se utiče na kreiranje politika i postupanja prema izbeglicama i migrantima u EU. Izborom ovakvog vida rešavanja krize, čelnici EU su delimično izbegli da se služe već postojećim pravnim aktima. Odnosno, ovakav potez se može oceniti kao prilagođavanje trenutnom stanju u EU koje se može opisati kao nesinhrono, bar kada je reč o privrženosti već važećim međunarodnim pravnim instrumentima iz oblasti izbegličkog prava. To je posledica različite prakse pojedinih država koje su neretko i kršile norme izbegličkog prava (Mađarska, Grčka, Italija i druge). Nedostatak konsenzusa, ali i različit teret koje nose pojedine države koje su prve na udaru priliva izbeglica (Grčka, Italija, Španija), rezultiralo je disonantnim tonovima unutar EU, što sprečava usvajanje čvršćih oblika pravnog obavezivanja.

IZBEGLICE U SRBIJI

U Srbiji se, naizgled, čine napori da se uvede red u sistem azila. To, donekle, i polazi za rukom nadležnim organima, imajući u vidu da su smeštajni kapaciteti Komesarijata za izbeglice i migracije dovoljni da prime izbeglice koje se nađu na teritoriji Srbije. Tako je, u toku godine, oko 15 centara za azil i prihvatnih centara otvoreno 24 časa dnevno i u njima se vrši prijem novopridošlih, bez obzira na njihov status. U tim centrima su tražiocima azila, izbeglicama i migrantima obezbeđeni osnovni uslovi – smeštaj, hrana, garderoba i ostale osnovne potrepštine, što prihvat čini humanim. Međutim, problemi često nastaju u pogledu pristupa postupku azila, ali i u pogledu njegovog ishoda. Naime, postupci po zahtevu za azil često traju i više od jedne godine, ponekad čak i nekoliko godina. Istina, to se delimično može pripisati situaciji proizašloj zbog pandemije. Ali, statistika u tom pogledu je bila poražavajuća i u periodu pre pandemije – nešto manje od 200 odobrenih azila za nešto više od decenije postojanja sistema azila u Srbiji.

Izbeglice se nalaze pred brojnim problemima i pošto dobiju izbeglički status u Srbiji, od toga kako započeti novi život u novoj sredini (objektivne prepreke su različita kultura, jezik, suočavanje sa traumama koje su doživele u državi porekla i prilikom tranzita), do onih koje bi se teško mogle nazvati objektivnim. Reč je o sistemskim propustima koji dugi niz godina postoje u ovaj zemlji. Tako izbeglice u Srbiji ne mogu da ostvare pravo na državljanstvo, ne mogu da dobiju putnu ispravu za izbeglice i mnoga druga prava koja su propisana Konvencijom o statusu izbeglica, ali i Zakonom o azilu i privremenoj zaštiti. Ti problemi, sudeći po našem ratnom i izbegličkom iskustvu, prepreke su sa kojima su se suočavale i izbeglice iz ratom zahvaćenih područja bivše Jugoslavije, koje su utočište našle u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji. Iz navedenog se lako može steći zaključak da vlasti nisu izvukle pouku iz sopstvenog iskustva, ali i da ne postoji dovoljno političke volje da se ova pitanja razmotre i adekvatno reše.

Izazovi sa kojima se suočavaju izbeglice i međunarodna zajednica ostaju i dalje nerešeni. Međutim, to ne znači da, uz velike napore, te prepreke ne bi mogle i da se prevaziđu. U tom cilju je neophodna dobra volja država, ali i energična akcija kako bi se smanjili rizici kojima su izbeglice izložene. To se može činiti samo pravnim putem – poštujući norme međunarodnog prava i ljudskih prava, uz što humanije postupanje prema izbeglima, ne tretirajući ih kao problem, već kao deo njegovog rešenja. Rešavanje izbegličkih krizâ, sa kojima se međunarodna zajednica u talasima suočava poslednjih nekoliko decenija, mora biti sagledana i sa aspekta rešavanja žarišta širom sveta – rešavajući uzrok izbeglištva, što nije nimalo jednostavan zadatak imajući u vidu stanje u međunarodnim odnosima i zategnutost koja vlada u odnosima mnogih država, po brojnim pitanjima. Stoga, rešavanje ovog problema predstavlja test zrelosti međunarodne zajednice i preispitivanje primene onog čuvenog slogana nunca mas (nikad više), glasno izgovaranog nakon tragedija Drugog svetskog rata.

Bojan Stojanović