Lični stav Jezička norma i sloboda govora Zahtev za rodno osetljivim jezikom poziva se na tačan uvid da značajan deo govornica i govornika srpskog ne praktikuje upotrebu rodno osetljivog jezika, zbog čega bi dosledna primena Zakona, u njihovom slučaju, značila da država ima moć da im nametne način na koji će koristiti jezik u službenoj komunikaciji. To je, dakle, korak bliže autoritarnosti, a ne demokratičnosti

piše: Jelena Lalatović

Usvojen je Zakon o rodnoj ravnopravnosti, kojim se, između ostalog, uvodi obaveza korišćenja rodnog osetljivog jezika, tj. upotrebe imenica koje označavaju zanimanja, zvanja i titule u ženskom rodu u službenoj komunikaciji. Zakon ne predviđa kazne za pojedince, već za medije i institucije. Međutim, rad medija, pisanje udžbenika, izdavanje diploma – sve su to oblasti službene upotrebe jezika neodvojive od aktivnosti ljudi. Zbog toga se obavezujuće zakonske odredbe u vezi sa upotrebom rodno osetljivog jezika s pravom mogu tumačiti kao da će se u praksi odnositi i na pojedince. Otuda ne čudi što javna rasprava fokusirana isključivo na ovaj aspekat Zakona ne jenjava.

U prvom oglašavanju ovim povodom Odbor za standardizaciju srpskog jezika reagovao je, za standarde stručne i naučne polemike neadekvatno, šovinističkim dosetkama: "Dosad su te rogobatne hrvatske kovanice kod Srba nailazile na podsmeh, a sada ni Srbima očito više nije do smejanja". Pod "hrvatskim kovanicama" ovde se misli na zanimanja u ženskom rodu – advokatica, psihološkinja, pijanistkinja i tome slično. Grupa filološkinja i lingvistkinja odgovorila je na dopis Odbora, sa namerom da pokaže da osnovni argument protiv korišćenja rodno osetljivog jezika ne prolazi test realnosti, odnosno da tvrdnja Odbora da se tu radi o "jezičkom inženjeringu" naprosto nije tačna. Pokazavši da su reči kao što je "filozofkinja", "dopisnica", "govornica", koje bi se prema proizvoljnom jezičkom osećaju mogle otpisati kao "rogobatne", već normirane kako u "Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika" iz 1967. godine, tako i u "Rečniku srpskoga jezika" iz 2011. godine, Svenka Savić, Svetlana Tomić, Margareta Bašaragin, Marjana Stevanović i Valentina Bošković Marković, autorke odgovora, ukazale su na to šta je suština ove rasprave. Naime, uzevši u obzir da naš jezik poznaje kategoriju roda u svim promenljivim rečima, te da su mnoge od osporavanih imenica ženskog roda koje označavaju zvanja i zanimanja odavno obuhvaćene jezičkom normom, jasno je da je pitanje njihove upotrebe u zvaničnom govoru pitanje funkcionalnog stila. Drugim rečima, Odbor za standardizaciju, kao i mnoge institucije koje okupljaju i predstavljaju srbističku struku, smatra da imenicama ženskog roda, kada one označavaju titulu, zvanje ili zanimanje, nije mesto u službenoj komunikaciji, te da to mesto treba da ostane privilegija gramatičkog muškog roda.

Činjenica da rasprava koja se, makar sa stručnog aspekta, svodi na stilski izbor dobija ove razmere, već sama po sebi zahteva posebnu pažnju. Nakon dopisa Odbora usledilo je i Saopštenje Matice srpske povodom pitanja o rodnoj ravnopravnosti. Potpisnice i potpisnici ovog pisma upućenog, između ostalih, predsedniku Aleksandru Vučiću i predsednici Vlade Ani Brnabić, ukazali su na to da je nametanje jezičke politike silom zakona nedemokratski čin, zahtevajući da se, umesto uvođenja obaveze i pooštravanja kaznene politike, zakonom izjednače dosadašnja praksa i rodno senzitivni jezik. Ili, kako su sami nedvosmisleno naznačili, da se dopusti upotreba oblika i gramatičkog muškog i gramatičkog ženskog roda za označavanje žena u zvaničnom govoru.

Ovaj zahtev poziva se na tačan uvid da značajan deo govornica i govornika srpskog ne praktikuje upotrebu rodno osetljivog jezika, zbog čega bi dosledna primena Zakona, u njihovom slučaju, značila da država ima moć da im nametne način na koji će koristiti jezik u službenoj komunikaciji. To je, dakle, korak bliže autoritarnosti, a ne demokratičnosti. Ova situacija navodi nas na to da problem pokušamo da sagledamo izvan podele na dva tabora – na tradicionalno shvatanje zvaničnog jezika i posledično osporavanje upotrebe rodno osetljivog jezika propisane Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, s jedne, i na društveno osvešćeno razumevanje jezika koje pak rezultira podrškom Zakonu, s druge strane. Postoji i treća mogućnost – zagovaranje upotrebe rodno osetljivog jezika i osporavanje autoritarnih zakonskih rešenja koja jačaju moć države naspram pojedinke ili pojedinca.

Uvažavajući treću mogućnost, neophodno je ukazati na sledeće aspekte Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Naime, Zakon o rodnoj ravnopravnosti zamenio je dosadašnji Zakon o ravnopravnosti polova. Način na koji je princip "ravnopravnosti polova" zamenjen načelom "rodne ravnopravnosti", kao i činjenica da su ključne novine koje Zakon o rodnoj ravnopravnosti donosi veći broj prekršaja i veći iznosi novčanih kazni, ukazuje na politički rezon kojim je rukovođen.

Naime, "rodna ravnopravnost" prevod je engleskog izraza "gender equality". Rod se ovde, jasno, ne odnosi na onaj gramatički (muški, ženski i srednji), već na koncept koji u feminističkim teorijama označava ideologiju na osnovu koje se oblikuju uloge muškaraca i žena u društvu. Ako je pojam roda, za razliku od pola, već sam po sebi apstraktan, to važi i za sam koncept rodne ravnopravnosti. Dok je princip ravnopravnosti polova štitio žene, kao ugnjeten i istorijski diskriminisan pol, princip rodne ravnopravnosti brani apstraktnu jednakost svih rodova. Štaviše, u Zakonu nigde nije obrazložena ova promena, kao ni termin rod, već se termini pol i rod koriste kao sinonimi. Karakter naizgled simboličke promene, kojom se ipak uvodi prednost apstraktnih vrednosti nad materijalnim kategorijama, jasno se uočava upravo na planu jezičke politike. U ime ideala ravnopravnosti, država de facto nameće rodno senzitivni jezik, ne vodeći pritom računa da li će takvo, autoritarno rešenje zaista i doprineti većoj vidljivosti žena u jeziku.

Ne manje važno, zakonsko rešenje koje u sferi jezičke norme i jezičke politike potvrđuje samo obavezu i u slučaju nepoštavanja te obaveze – kaznu – iako nije "jezički inženjering", jeste ograničavanje slobode govora. To proizvodi dvostruki kontraefekat. Najpre, time se posredno ohrabruje ismevanje i omalovažavanje ženskog roda u jeziku, što se ne može mehanički odvojiti od žena u realnosti, kao čin intelektualnog otpora ili potvrde ličnog integriteta. Dalje, ovakvo zakonsko rešenje izvrgava rodno osetljiv jezik u njegovu suprotnost. Dosledno korišćenje imenica koje označavaju zanimanja i zvanja u ženskom rodu jeste način da se zasluge, umeće i borba žena istaknu i naglase. Kao takav, rodno osetljiv jezik je oblik slobode izražavanja. Sada je, međutim, pretvoren u sredstvo prinude u rukama države.

Naposletku, treba se zapitati zbog čega debata o rodno osetljivom jeziku iznova izaziva burne reakcije. Jedan od razloga možda leži u tome što je jezik jedno od osnovnih sredstava za učešće u javnom životu, koje se pritom nalazi svakom na raspolaganju. Svaka agresivno plasirana jezička norma, bilo ona koja fanatično proteruje ženski rod iz zvanične komunikacije, bilo ona koja slovom zakona strogo propisuje upotrebu rodno osetljivog jezika, preti da ograniči slobodu izražavanja. Zato usvajanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti može u političkom smislu predstavljati presedan koji ojačava autoritarne pretenzije države, jer proširuje sfere u koje država do sada nije tako otvoreno zadirala. Štaviše, takve postupke, kao u slučaju rodno osetljivog jezika, zakonodavac predstavlja kao napredak za ugnjetene društvene grupe.

No, to je možda i najsnažnija poruka za sve one koji se bore za potlačene i u ime potlačenih – sloboda se ne stiče i ne osvaja kao poklon vlastodržaca – jer se na taj način njen karakter izvrće u vlastitu suprotnost.