Crna Gora, Srbija i Rezolucija o Srebrenici:
Vlada u slobodnom padu

Kada jedna država dođe u situaciju da je više otvorenih pitanja od ponuđenih odgovora, onda nesporno možemo da govorimo ne samo o ozbiljnoj političkoj krizi, već i o situaciji u kojoj je politika zarobila kompletno društvo. To stanje bi se moglo slikovito predstaviti kao "slobodan pad" tokom kojeg izabrani predstavnici, naravno kontrolisani od strane svojih političkih struktura, mogu izazvati tek povremeno usporavanje ili ubrzanje tog pada. Rezultat je, pre svega, gubitak dragocenog vremena u sprovođenju preko potrebnih reformi, potom demotivacija građana za neke buduće izbore i generisanje stanja opšteg beznađa. Odgovornost za takvo stanje niko ne može da izbegne

Ko će povući odlučujući korak u rušenju ekspertske vlade Zdravka Krivokapića? Tu nezahvalnu ulogu niko ne želi. Naravno, ne želi je ni sam premijer. Iako nezadovoljni radom Vlade, deo onih koji su je birali ne želi da u svoje političke biografije upišu činjenicu da su srušili, po sopstvenim tvrdnjama, "prvu demokratski izabranu vladu Crne Gore". Ono što ovakvu političku situaciju čini nadasve apsurdnom jeste i to da je potpuno blokadu parlamentarnog života u Crnoj Gori izazvao upravo politički narativ na kojem je prethodne tri decenije opstajao ražim Mila Đukanovića. Naime, smena ministra pravde, ljudskih i manjinskih prava Vladimira Leposavića i Rezolucija o Srebrenici samo su pojavni oblici iste priče koja Crnu Goru drži podeljenom i zarobljenom između dve nacionalističke vizije. Ti "vizionari" ne žele ništa drugo do da oni sa "druge strane" budu potpuno poraženi. Svaka druga opcija je politički nezanimljiva, bez obzira na to što takvo "razrešenje" vodi u stanje trajne podeljenosti i permanentnih tenzija.

Danas, crnogorska Vlada nema poverenje dominantnog dela parlamentarne većine koja je za nju glasala 4. decembra prošle godine. Plenarni rad crnogorskog parlamenta bojkotuje većina poslanika i Skupština nije u kapacitetu da donosi odluke. U ovoj blokadi zajedno učestvuju 30 poslanika Demokratske partije socijalista i Demokratski front čijih je 16 poslanika, nakon smene ministra pravde, proglasilo bojkot plenarnih sednica parlamenta zbog "velike prevare glasača". Izgleda da poslanik Demokratskog fronta Slaven Radunović nije bio ni svestan činjenice da je rečima "sada resetujemo stanje na nulu i tražimo novi dogovor. Pozdravljamo vas i neka vam je srećan DPS", zapravo gurnuo DF na istu stranu plota na kojoj je već bila stranka Mila Đukanovića. Ljuti protivnici su se našli na istom zadatku.

No, pogrešno bi bilo zaključiti da su smena ministra i Rezolucija uzroci ovakvog stanja, naprotiv. To je samo povod za eskalaciju krajnje negativnog stava prema vladi Zdravka Krivokapića koju neskriveno pokazuje Demokratski front nezadovoljan konceptom nove izvršne vlasti nakon prošlogodišnjih avgustovskih izbora. Tačnije, nezadovoljstvo je pre svega posledica činjenice da njihovi predstavnici nisu neposredno uključeni u sastav Vlade.

Kada jedna država dođe u situaciju da je više otvorenih pitanja od ponuđenih odgovora onda nesporno možemo da govorimo ne samo o ozbiljnoj političkoj krizi, već i o situaciji u kojoj je politika zarobila kompletno društvo. To stanje bi se moglo slikovito predstaviti kao "slobodan pad" tokom kojeg izabrani predstavnici, naravno kontrolisani od strane njihovih političkih struktura, mogu izazvati tek povremeno usporavanje ili ubrzanje tog pada. Rezultat je, pre svega, gubitak dragocenog vremena u sprovođenju preko potrebnih reformi, potom demotivacija građana za neke buduće izbore i generisanje stanja opšteg beznađa. Odgovornost za takvo stanje niko ne može da izbegne.

Bojkot parlamenta je pojava koju je u politički život uvela sadašnja parlamentarna većina. Tadašnja vlast je oštro osuđivala takvo ponašanje, da bi istu vrstu političkog pritiska danas videla kao efikasan model ponašanja u parlamentarnom životu. Čak je i varijanta "toplo-hladno", izlazak i povratak u parlament kada je to politički utilitarno, DPS preslikao od glavnog oponenta - Demokratskog fronta.

REZOLUCIJA O SREBRENICI

Vreme će pokazati da li je tačna tvrdnja premijera Krivokapića da su poslaničko pitanje o genocidu u Srebrenici, baš kao i sam odgovor ministra Leposavića planirani i precizno tempirani, ali je činjenica da su to pitanje i reakcija ministra pravde neposredno izazvale destabilizaciju Vlade i dovelo do predloga Rezolucije o Srebrenici koja je dodatno naglasila suštinske političke razlike u okviru parlamentarne većine. Očigledno je da su ove dve odluke, bez obzira na njihovu važnost pa i dalekosežne pozitivne posledice, duboko pogodile vladajuću koaliciju i da su kao rezultat istakle razlike koje u ovom trenutku deluju nepremostivo. Upravo zbog toga, verovatnom deluje teza da je pitanje pre tri meseca upućeno Leposaviću postiglo svoj cilj.

Povratak poslanika Demokratske partije socijalista, koji bojkotuju rad parlamenta, u skupštinsku salu dogodilo se upravo u trenutku kada je Simonida Kordić, poslanica Demokratskog fronta, obrazlagala amandmane na tekst Rezolucije. Usvajanjem tih amandmana bi se predlog suštinski pretvorio u benigni politički dokument koji potvrđuje opšta mesta o žrtvama i zločinima i uvodi priču u drugačiji istorijski kontekst. Rezultat dolaska poslanika DPS-a je bio odbijanje amandmana Demokratskog fronta i usvajanje Rezolucije o Srebrenici.

Prethodno je Skupština usvojila amandmane poslanika sa liste "Mir je naša nacija" kojim se osuđuju pokušaji pripisivanja odgovornosti ili krivice srpskom, bošnjačkom, hrvatskom ili bilo kojem drugom narodu za genocid, zločin protiv čovečnosti ili druge zločine, jer odgovornost može biti isključivo individualna, a nijedan narod ne može biti označen kao genocidan ili zločinački. Takođe, dodatnim korekcijama teksta se najstrože osuđuju svi zločini počinjeni u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, izražava saosećanje za sve žrtve kao i za njihove porodice, te apeluje na pomirenje u regionu, jačanje međunacionalne i međuverske tolerancije, razumevanje i solidarnost.

Za Rezoluciju je glasalo 55 poslanika, 19 je bilo protiv, dok se od glasanja uzdržalo sedam poslanika. Osim samog dokumenta, veoma je značajna i činjenica, bar kada se govori o budućnosti crnogorske demokratije, da je on usvojen glasovima opozicije i dela vlasti i da postoje pitanja koja prevazilaze političke razlike, važnost političkih poena i paušalnih diskvalifikacija. Usvajanje rezolucije je iskorak za društvo koje teži demokratskim vrednostima i ima ne samo ambiciju da poštuje međunarodne institucije i prihvaćene obaveze, već i teži članstvu u EU.

Smena ministra pravde koja je usledila nakon glasanja o srebreničkoj rezoluciji pokazuje unekoliko različito ponašanje na sličnu temu. Glasalo je 80 poslanika - 43 za, 27 protiv i 10 uzdržanih. Za smjenu Leposavića glasali su poslanici Demokratske partije socijalista, Socijaldemokrata, Bošnjačke stranke, Socijaldemokratske partije, Liberalne partije i albanskih partija, kao i poslanici koalicije Crno na bijelo koju predvodi Dritan Abazović. Protiv su bili poslanici Demokratskog fronta, Socijalističke narodne partije, Pokreta za promjene, Radničke partije, Ujedinjene Crne Gore i Prave Crne Gore. Poslanici koalicije "Mir je naša nacija" bili su uzdržani.

Zašto su Demokrate Aleksa Bečića bili uzdržani kada se glasalo o smeni Leposavića? Oni su to najavili sa obrazloženjem da neće smenjivati ministra sa DPS-om. Iako to ima političkom smisla, jer je percepcija javnosti, odnosno glasača, uvek suženog fokusa, moglo bi se reći da ih takav politički rezon dovodi u inferioran položaj pogotovu onda kada participiraju u vlasti. Uslovljavati svoje političke odluke ponašanjem opozicije dovodi svaki politički subjekt u situaciju u kojoj ostavlja utisak da nema jasan politički stav, već njegovo ponašanje zavisi od suprotstavljene političke grupacije. Takvom logikom vlast najčešće gubi tempo. Ona tada ne vodi igru već sparinguje političkom oponentu.

Poslanik Demokratskog fronta Slaven Radunović najavio je bojkot rada Skupštine zbog smene ministra. On je rekao da se desila "velika prevara glasača od 30. avgusta. Napravljena je neprincipijelna koalicija DPS-a i djelova Vlade Crne Gore. Ako ima bilo ko ovde novu većinu, samo izvolite sa njima. Ko hoće sa Frontom, može sa nama da se dogovori o svemu. Ovo isto važi i za parlament i za rukovodstvo parlamenta u slučaju da se oglušite o ovo što vam govorimo. Sada resetujemo stanje na nulu i tražimo novi dogovor. Pozdravljamo vas i neka vam je srećan DPS", rekao je Radunović.

Privremeni ulazak na parlamentarnu scenu poslanika DPS-a i njihovi glasovi koji su bili presudni za pomenute odluke dovelo je ozbiljnog popuštanja "lepka" koji drži labave veze vladajuće koalicije. Ona je do sada opstajala na jednom vrlo jednostavnom političkom motivu – razvlašćivanju Demokratske partije socijalista koja je bila sinonim stabilokratskog i koruptivnog režima. Očigledno da su ove teme predstavljale veći rizik od činjenice da se glasa na isti način na koji su to uradili i poslanici stigmatizovanih DPS-ovaca. To je nesporno dovelo do popuštanja jedine čvrste veze u vladajućoj parlamentarnoj većini.

TEŠKE REČI O NEMORALU

Izglasavanju rezolucije i nepoverenja Leposaviću je prethodio incident koji je dodatno uzburkao ionako komplikovane odnose unutar parlamentarne većine. Na samom kraju višesatne rasprave o zahtevu za razrešenje ministra pravde koja se mahom pretvorila u oštre zamerke upućene Vladi i premijeru, Krivokapić se obratio poslanicima negirajući da iko u Vladi ima lični ili partijski interes i rekao "ovdje se toliko laži čuje da se postavlja pitanja šta je to politika. Ovdje meni pričate o moralu, a ovdje je prisutan nemoral i političko licemerje…" Na to je reagovao šef poslaničkog kluba Demokratskog fronta Slaven Radunović rekavši: "Sram te bilo", dok je predsednik parlamenta Aleksa Bečić upozorio premijera na "neprimjerene" kvalifikacije.

Nastup premijera poslanici su oštro osudili, lider Demosa Miodrag Lekić je rekao da "ovaj politički pajac izvesno više nema njegovu podršku", Slaven Radulović je izrazio nadu da će "ovo biti kraj ove vlade", a poslanik SDP-a Rako Konjević da "niko do sada nije ponizio Skupštinu Crne Gore kao premijer Krivokapić".

Vicepremijer Dritan Abazović je uputio izvinjenje poslanicima i ocijenio da i Vlada i poslanici rade pod određenim pritiscima, a da su očekivanja javnosti veća nego što bi to bilo racionalno. "Iako se pretjeralo, premijer je govorio u odnosu na ukupnu političku etiku koja postoji u Crnoj Gori, a nije usmjereno prema bilo kome pojedinačno", rekao je Abazović.

Ovaj incident je iznova potvrdio da je izvor većine tenzija između izvršne i zakonodavne vlasti, zapravo sukob Demokratskog fronta i premijera. Sukob koji je eskalirao već samim izborom Krivokapića za mandatara i osećajem DF-a da su u postizbornoj raspodeli ostali kratkih rukava.

OSTAVKA, PITANJE POVERENJA ILI IZBORI

Predsednik Crne Gore Milo Đukanović je početkom sedmice, tokom posete Baru, rekao da prema njegovom mišljenju izglasavanje nepoverenja Vladi ili ostavka premijera ne pretpostavlja automatski i nove izbore. Moguće je da neka nova parlamentarna većina od 41 poslanika, ili već postojeća, dostavi predlog za novog mandatara. "Nakon eventualnog pada Vlade, moglo bi da dođe do rearanžiranja, odnosno izbora nove Vlade, i ako to ne bi urodilo plodom, tek tada bi se išlo na nove izbore", kazao je predsednik Crne Gore i lider Demokratske partije socijalista.

Naravno da je ovde naglasak na broju poslanika koji je neophodan ne samo za izglasavanje nepoverenja, već i za predlog novog mandatara. To realno otvara pitanja novih koalicija ukoliko koalicija koja je predložila Zdravka Krivokapića ne postigne novi, realniji kompromis. Kako stvari sada stoje, taj kompromis je pokriven dubokim naslagama netrpeljivosti. Lider Demosa Miodraga Lekića i prvi čovek Socijalističke narodne partije Vladimira Jokovića pozvali su predstavnike parlamentarne većine da se sastanu i pronađu rešenje za izlazak iz ovakve situacije. No, i nakon tog poziva teške reči sa svih strana samo udaljavaju mogućnost bilo kakvog dogovora. On se i danas čini gotovo nemogućim.

Suštinski, postoje dva načina da padne Vlada Zdravka Krivokapića. Prvi je da premijer podnese ostavku što je on izričito odbio kao mogućnost. U izjavi podgoričkom "Danu", Krivokapić je rekao: "Preuzeo sam obaveze i odgovornost i neću pokleknuti pred prvim izazovom. Građanima Crne Gore treba bolji životni standard, pravda i ljepša budućnost. Njima nisu potrebni ljudi koji odustaju, već oni koji će da se bore za njihove interese." Valja podsetiti i na njegovu izjavu da su Vlada i premijer "osuđeni od djelova parlamentarne većine čak i prije nego što smo stupili na dužnost. Raditi u takvim okolnostima konstantne destabilizacije i destrukcije, pa kad se tome dodaju najnezamislivije opstrukcije bivšeg režima, gotovo je nemoguće. Ova Vlada, nažalost, ima dvije opozicije. Uprkos svemu – uspjećemo."

Drugi način je da parlament izglasa nepoverenje Vladi. Pitanje poverenja može postaviti sama Vlada, što očigledno nije realna opcija, ili to može učiniti najmanje 27 poslanika koji predlože da se glasa o nepoverenju Vladi. Ono što dodatno naglašava, uslovno rečeno, pat poziciju i prolongira pitanje opstanka Krivokapićeve vlade jeste činjenica da prema ustavu Crne Gore Skupština o poverenju Vladi odlučuje većinom glasova svih poslanika. Tačnije, to je moguće samo u situaciji koja će nalikovati glasanju o smeni crnogorskog ministra pravde. Ono što je potpuno izvesno je sledeće – o sudbini Vlade može da "odluči" jedino opozicija. DPS je, zahvaljujući labavoj skupštinskoj većini, danas u poziciji ne samo da odlučuje o sudbini Vlade, već i eventualnom izboru neke rekonstruisane ili potpuno nove izvršne vlasti. To im je omogućio pre svih Demokratski front.

Šta ova politička matematika zapravo znači? Demokrate Alekse Bečića i URA Dritana Abazovića izričito podržavaju vladu Zdravka Krivokapića i ne očekuje se da se oni pridruže pozivu za njegovu smenu. Lista "Za budućnost Crne Gore" koju, uz dominantni Demokratski front (Nova srpska demokratija, Pokret za promene i Demokratska narodna partija), čine, između ostalih, Socijalistička narodna partija, Prava Crna Gora, Ujedinjena Crna Gora i Radnička partija ima 27 mandata. Dovoljno da pokrenu pitanje nepoverenja Vladi, ali nedovoljno da je smene. Naravno, osim u slučaju da se u tom trenutku ne pojave poslanici DPS-a i ponovo "pokvare igru". Sve su prilike da će se DF, upravo zbog sadašnjih optužbi na račun kolega iz vlasti, dobro čuvati da ne upadnu u tu "zamku". Očigledno je da u ovom trenutku postavljanje pitanja poverenja Vladi predstavlja tek političku igru u kojoj se ne očekuje nikakav rezultat.

No postoji u svemu ovome još jedna opcija koju u ovom trenutku niko ne pominje. Član 82 stav 2 Ustava Crne Gore propisuje da "ako Skupština duže vrijeme ne obavlja nadležnosti utvrđene Ustavom, Vlada može, pošto sasluša mišljenje predsjednika Skupštine i predsjednike klubova poslanika u Skupštini, raspustiti Skupštinu". Sledeći stav propisuje da se "Skupština raspušta ukazom predsjednika Crne Gore". Može li se dogoditi i takav apsurd da progonjeni premijer postane egzekutor neefikasnog parlamenta? Da li je možda lider Nove Andrija Mandić aludirao na ovu situaciju iznoseći tvrdnju da premijer i predsednik sarađuju? Bio bi to dobar alibi za blokadu koju je DF izazvao? U svakom slučaju ne mogu baš svi na političkoj sceni Crne Gore da se prave mrtvi. Neko će morati da bude budan da ugasi svetlo. Ili će morati svi da se probude i počnu da sarađuju u ime svih građana. U suprotnom za njih neće biti mesta na narednim izborima.

Voislav Bulatović

Rezolucija u medijskoj kakofoniji MINISTAR ZA GOVOR MRŽNJE: A. Vulin Nakon reakcija ministra unutrašnjih poslova Srbije Aleksandra Vulina, koji je rekao da će tražiti da se ulazak u Srbiju zabrani onima koji su u Skupštini Crne Gore glasali za Rezoluciju, te poziva Ivice Dačića mitropolitu Joanikiju da se "pozabavi" predsednikom crnogorske vlade, oglasio se i predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavom da neće dozvoliti da se donošenjem Rezolucije o genocidu u Srebrenici u crnogorskom parlamentu "stavi kolektivni žig na svakog pripadnika našeg naroda", jer je rezolucija uopštena i u njoj se "ne pominju pojedinci koji su počinili užasna djela". Ministarstvo vanjskih poslova Crne Gore reagovalo je saopštenjem kojim su se osvrnuli na ove izjave i objave brojnih medija "od tabloidnih do onih mnogo ozbiljnijih", konstatujući da su one teško shvatljive "kada dolaze od lidera i državnika koji se zalažu za dobrosusjedske odnose, najbliskiju saradnju u regionu i njegovu evropsku budućnost. I to, među prvim susjedima, istorijskim saveznicima i saputnicima, čiji građani se sa pravom i razlogom osjećaju kao prijatelji i braća". Između ostalog, iz MVP su istakli "da je neprimjereno i krajnje pogrešno da se crnogorski građani, srpskog nacionalnog predznaka, iznova tretiraju kao pripadnici i ‘briga’ Republike Srbije". "Crna Gora je država svih njenih građana, bez izuzetka, ma kako se oni nacionalno i vjerski osjećali i koje god političke i vrijednosne svjetonazore dijelili. Oni su lojalni građani naše države, Crne Gore, stoga brigu o njima, kao i o svim našim građanima, vode crnogorske institucije. Institucije koje su tu za njih i zbog njih. Niti jedna država ne može dozvoliti da se odrekne jednog jedinog čovjeka, a ne 30 odsto svojih građana." Naravno da je ovo saopštenje izazvalo dodatna zaoštravanja. U reagovanju Demokratskog fronta se konstatuje da su ministar Đorđe Radulović i njegov kabinet na ideološkoj poziciji "montenegrinskih ekstrema", a da je za to kriv premijer Zdravko Krivokapić koji ga je odabrao i "koji ovih dana, uz DPS, (Aleksu) Bečića, (Dritana) Abazovića i ostale pokazuje neskrivenu mržnju prema Srbiji i srpskom narodu", kaže se u reagovanju. Iz DF-a su rekli da ovakvo antisrpstvo, kao ovo što se emituje prethodnih dana, nije zabeleženo. Frontu nisu ostali dužni iz Demokratske Crne Gore. "Dabogda Srbiji svako bio neprijatelj kao Aleksa Bečić. Bila bi najsrećnija i najzdravija zemlja na svijetu. Ali zamislite kad vas DPS optužuje da ste eksponent Srbije u Crnoj Gori, a DF da ste mrzitelj Srbije. Dakle, neće biti ni jedno, ni drugo, već će biti da je DF i DPS jedno i zajedno", naveli su oni u saopštenju, ističući da "Rezolucija neuporedivo bolje i kvalitetnije štiti interese, ugled i istorijsku sliku srpskog naroda ukidajući svaku mogućnost da se jedan narod ili država proglase genocidnim već se odgovornost adresira na pojedinačne izvršioce". foto: zoran žestić / tanjug