Umetnička igra:
Dekameronsko sklonište od zla

Festival BELEF je jedna od asocijacija na leto u Beogradu. Ove godine počeo je u duhu svog naslova "Novi početak", plesnim predstavama Dekameron 2020 i Shelter (Sklonište) mladih autora i izvođača

Polazeći od Bokačovog promišljanja u delu Dekameron da tokom izolacije i galopirajućeg straha od zaraze postoje najmanje tri načina na koja se ljudska bića samosagledavaju (egistencijalističko promišljanje o smislu; krik zbog besmisla postojanja ili sofističko mirenje sa neumitnim), mlada umetnica Mina Ćirić, zajedno sa učesnicima svoje plesne predstave, kroz radionički proces promišlja kategorije promena do kojih nas je dovela pandemija kovida. Njen Dekameron 2020 je proces koji, kada je jednom otpočeo, zapravo nikada neće ni prestati.

Služeći se kongenijalnim i sačulnim iskustvima izvođača, dizajnera zvuka/kompozitora, dizajnera svetla i kostimografa, od marta meseca traje ovo putovanje tokom koga se kroz prikupljanje kreativnog materijala, improvizaciju i stalna samosuočavanja, istražuje pojam Boga, bilo kog i bilo kakvog, ravnoteža i sposobnost da se bude sam. Da se pronađe unutrašnji mir čak i u neizvesnosti. Uostalom, stvaraoci i izvođači predstave/procesa Dekameron 2020 tragaju za bilo kakvim apsolutom, objašnjenjem i smislom u vreme korone, najčešće dolazeći do osećaja (pre nego formalnog zaključka) da je smisao u samom putovanju u htonske prostore a ne u cilju potrage.

Ispričana u deset prikazanja, predstava odigrana 28. juna u Ustanovi kulture "Vuk Karadžić" (produkcija Institut za umetničku igru Beograd, podržano od Ministarstva kulture i informisanja) zadržala je strukturu klasičnog dela, ali ne predstavlja njegovu ilustraciju, već se bavi centralnom temom sadašnjice – suočavanjem sa gubitkom kontrole nad sopstvenim životom i mogućnošću zadržavanja dijalektičkog, kritičnog mišljenja u odnosu na globalno nametnut diskurs. Kako sami izvođači kažu: "Baš kao i likovi čuvenog Dekamerona Đovanija Bokača, okupili smo se da iz nečega nad čime nemamo kontrolu stvorimo dobru priču".

Kroz ritualna ponavljanja svakodnevnih radnji ali u ograničenom prostoru bez mogućnosti napuštanja (kako prostora tako i radnji), u svojevrsnom mehuru od sapunice u kome vlada "kabinska groznica" poput one koju osećaju posade podmornica, Isidora Poledica, Natalija Jevtović, Tara Tanović, Tanja Ivanov, Anđela Žugić, Ana Obradović, Jelena Cvetković i sama Mina Ćirić, došle su do nekih novih oblika svog unutrašnjeg postojanja. Nesumnjivo i publika sa njima.

Shelter

Beogradska publika imala je mogućnost da već sutradan, na sceni Bitef teatra, pogleda još jednu predstavu u produkciji Instituta za umetničku igru. Reč je o stvaralačkom procesu Shelter (Sklonište) čiji koncept i koreografiju potpisuju dva francuska koreografa, Kristof Beranže i Žonatan Pranlas-Deskur, osnivači trupe "Sine Qua Non Art" iz La Rošela. Reč je o epskoj sagi u čijem središtu je istorija Beograda, kontradiktornog grada uvek raspetog između razaranja i obnavljanja. Potreba učesnika ovog procesa je izgradnja skloništa, zaštićenog prostora u kome se jedino može dostići mir usred urbane džungle i lekovitost tišine.

Projekat je, kao i većina dela ovih koreografa, inspirisan ritmovima muzičkih partitura, te muzika i ples kreiraju brzinu i iniciraju pokret tela uznoseći ga sve do letenja, tog sanjanog ishodišta svakog plesača. "Zatim iznutra gradimo sklonište čiji je zadatak da nam omogući otvaranja ka svetu uprkos njegovim kontradikcijama. Tokom procesa analiziramo kategoriju propadanja, rastakanja čak i onih struktura za koje smo mislili da su večne, momente tokom kojih shvatamo da je samo naše telo naš hram", kažu autori. Prenoseći na domaće izvođače svoja bogata interdisciplinarna iskustva na polju hibridnog kolektivnog ispisivanja plesnog teksta na sceni, ignorišući granice između scenske i vizuelnih umetnosti, koreografsko/konceptualno/izvođačka trupa "Sine Qua Non Art" ovim projektom ostvaruje svoju prvu pedagošku i produkcijsku saradnju sa beogradskom kulturnom scenom.

Miomir Petrović