Intervju – Srđan Bogosavljević:
Kampanja protiv Ipsosa je promašena

"Opozicija, osim što jasno pokazuje protiv koga je, nema mnogo zajedničkog. Već sama kvalifikacija "prave" i "lažne" opozicije deli opoziciono biračko telo. Dele ga i česte nesuglasice medu liderima slične orijentacije – pri čemu je ta orijentacija više intuitivno prepoznatljiva, nego dobijena jasnim porukama o važnim pitanjima. Ne sporim uticaj medija, ali istraživanja rejtinga se bave opredeljenjima birača, bez obzira šta je sve uticalo na to"

Na proleće 2022. godine, u Srbiji bi trebalo da budu održani (redovni) predsednički i beogradski izbori, a odmah nakon formiranja Vlade Srbije u oktobru prošle godine, predsednik države i lider SNS-a Aleksandar Vučić unapred je "skratio mandat" vlade Ane Brnabić rekavši da će se i parlamentarni izbori održati "najkasnije u aprilu 2022".

U međuvremenu, počeli su novi jalovi pregovori o tome da li treba da se poštuju Ustav i zakoni Srbije ili baš i ne, pod nazivom "dijalog vlasti i opozicije", ovog puta u dva koloseka – sa i bez posrednika iz Evropskog parlamenta. Iako suštinski ništa nije promenjeno na bolje kada je reč o izbornim uslovima, već se nazire da sledeće godine bojkota neće biti ili bar ne u onolikom obimu kao na "kovid izborima" u junu 2020.

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju manje-više istu sliku kao i prethodnih godina: natpolovična većina Vučića i SNS, uz grupisanje pojedinačnih opozicionih stranaka i pokreta uglavnom sa donje strane sniženog cenzusa. Sa druge strane, u poslednjih nekoliko meseci iz te iste opozicije, najviše iz Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa, stižu ozbiljne optužbe da vodeća agencija za istraživanje tržišta, javnog mnjenja i medija Ipsos Strategic Marketing manipuliše podacima i krivotvori rejting stranaka, a sve u korist Aleksandra Vučića i SNS-a. Ove optužbe se, u suštini, svode na dve: jedna je da "pumpanjem" SNS-a Ipsos obeshrabruje građane da izađu na izbore (pošto je "sve jasno"), a druga je da Ipsos izuzetno blisko posluje sa SNS-om i Aleksandrom Vučićem, tj. da za njih obavlja gomilu istraživanja i ima veliku materijalnu korist.

Ovo je bio povod za intervju (rađen mejlom) sa prof. dr Srđanom Bogosavljevićem, osnivačem i dugogodišnjim direktorom, a sada savetnikom u Ipsos Strategic Marketingu.

VREME: Ako gledamo merenja Ipsosa od početka godine, ko bi ušao u parlament 2022, ko bi mogao da formira vlast na nivou Grada Beograda i da li bi bilo drugog kruga predsedničkih izbora?

Srđan Bogosavljević: Još je rano da se odgovori na ova pitanja traže kroz istraživanja, jer se ne znaju liste koje će učestvovati, niti se nazire njihov broj, kao ni ko će biti kandidati za predsednika. Očigledno je da SNS komotno vodi, i to sam, za parlament. SPS, SSP i POKS+DSS ne bi trebalo da imaju problem sa cenzusom, a blizu je i DJB. Za Beograd nismo imali istraživanje koje može da se citira, ali se nazire da će neke opozicione i neke lokalne stranke imati bolji rejting nego za parlamentarne izbore. Konačno, iako nema ni kandidata, pa ni istraživanja, na pitanje koje najbolje simulira predsedničke izbore – o poverenju, vrlo ubedljivo vodi aktuelni predsednik.

Kakvo je raspoloženje građana u vezi sa bojkotom izbora? Postoje li tu promene u odnosu na prošlu godinu i koliko je podrška tadašnjim bojkot strankama promenjena u poslednjih godinu dana?

Ipsos nije istraživao raspoloženje za bojkot jer ga još niko ozbiljnije ne najavljuje, ali verujem da se stranke koje su bile u bojkotu tom temom ozbiljnije bave. "Stranke bojkota" imale su, zajedno sa PSG, podršku i više od 18 odsto opredeljenih birača pre proglašenja bojkota, sa tendencijom rasta. Nakon proglašenja bojkota taj se rejting očekivano smanjio. Trenutno, da su izbori bili održani u junu, zbir rejtinga tih stranaka bi bio približan onome koje su te stranke imale nakon proglašenja bojkota iako se iz podataka vidi da ima znatno više birača izrazito negativno raspoloženih prema SNS i Aleksandru Vučiću, koji bi mogli biti rezervoar glasova opozicije.

U aprilu 2020. izjavili ste da promena vlasti trenutno nije moguća zato što postoji "jedan gigant i gomila patuljaka", te da su ti patuljci "u velikoj meri sami sebe napravili patuljcima" jer su se stalno delili nakon gubitka vlasti. Meni, pak, deluje da vlast kontinuirano, putem medija (ono što vidimo) i ko zna kojih drugih pritisaka (ono što ne vidimo), svako različito mišljenje i njenog nosioca čini "patuljcima". Kako biste vi ocenili taj uticaj?

Verujem da sam tako nešto izjavio jer je i tada i sada očito da na strani vlasti postoji dominantna stranka, a da je na strani opozicije iscepkanost bila i ostala velika. Opozicija, osim što jasno pokazuje protiv koga je, nema mnogo zajedničkog. Već sama kvalifikacija "prave" i "lažne" opoziciju deli opoziciono biračko telo. Dele ga i česte nesuglasice medu liderima slične orijentacije – pri čemu je ta orijentacija više intuitivno prepoznatljiva, nego dobijena jasnim porukama o važnim pitanjima. Uzgred, ni tada, ni sada ne sporim uticaj medija, ali istraživanja rejtinga se bave opredeljenjima birača, bez obzira šta je sve uticalo na to.

Tada ste rekli i da su kampanje izuzetno važne i da oko 700.000 ljudi posle glasanja kažu da su mogli i za nekog drugog da glasaju, kao i da veliki broj ljudi odluči u poslednjoj nedelji ili poslednjeg dana kampanje da izađu. Kakve su bile ove brojke nakon izbora 2020?

U više navrata smo dokazali da postoji znatan broj ljudi koji u poslednjem trenutku odlučuje i da li izlazi na izbore, i za koga će glasati. Naprosto, postoji znatan deo sugrađana koji je manje zainteresovan za politiku. I dok većina ima trajnija stranačka opredeljenja, ovi koji se odlučuju u poslednjem trenutku uglavnom slede rođačko-prijateljske savete i manje-više se proporcionalno opredeljuju kao i većina. Čak i kod politički zainteresovanih opozicionih birača postoji nesigurnost opredeljenja zbog toga što im nije jasna granica i sposobnost stranaka koje su im bliske, pa često menjaju stav za koju su od međusobno sličnih stranaka. Kako se kod nas pojavljuje veliki broj lista na izborima, često potpuno novih ili novog imena, a usled te nesigurnosti opredeljenja birača, lakše se "hvata" broj koji će glasati za grupu sličnih stranaka nego rejtinzi za takve pojedinačne stranke, jer između poslednjeg merenja i samih izbora prođe vreme koje je dovoljno za tu vrstu predomišljanja.

Koliko medijska slika utiče na rejting stranaka imajući u vidu da opozicije nema u glavnim medijima, odnosno, ima je uz izrazito negativan prizvuk? Kako će ispitanici da imaju stav o opoziciji kada je ne vide ili je vide negativno predstavljenu?

Medijska slika svakako utiče, i postoji niz institucija koje se bave medijima i medijskim slobodama – pa i pristrasnošću medija. Mi merimo percepcije, konkretno što vi pitate, merimo političke stavove birača bez obzira na uzroke. Medijska scena i njena regulativa je predmet i političke borbe, pri čemu internet portali, društvene mreže i ogroman potencijal kablovskih provajdera daju neuporedivo veće mogućnosti sada, nego što su bile devedesetih i prve dekade dvehiljaditih. Ono što je merljivo jeste da postoji ozbiljan problem sa poverenjem u medije, a nema dileme da imamo dominantno neproporcionalno podeljene navijačke medije.

Po vašem mišljenju, a s obzirom da su u toku dva paralelna dijaloga vlasti i opozicije, šta bi od eventualnih izmena izbornih pravila i uslova imalo najveće efekte u biračkom telu i po rezultate glasanja?

Ovo nije javnomnjensko pitanje, tako da mogu samo da dam lični stav. Ozbiljno vreme je potrošeno i mnoge šanse su propuštene za bolje pozicioniranje i snažniji uticaj opozicije. Formalno se može doraditi regulativa, ali za uspeh opozicije je potrebno i osmišljeno grupisanje i mnogo snažnije i smelije političke poruke – na primer, ne mogu da zamislim da bi postojao medij koji ne bi preneo zaključke dijaloga neke naše iole organizovane opozicije sa liderima Albanca sa Kosova, o tome šta se dešava ako i kada oni preuzmu vlast. Ovde treba dodati i izbor političkih protivnika i tema za raspravu – jer u sukobu dve slične opcije obe gube, a to se dešava na opozicionoj strani često.

Šta je, prema vašem stavu, razlog za optužbe dela opozicije na račun Ipsosa i njegovih istraživanja?

Nažalost, deo opozicije sa snažnom medijskom infrastrukturom vrši ozbiljan pritisak, pre svega politički, na Ipsos. Na medijima bliskim toj opciji vodi se kampanja protiv Ipsosa sa neverovatnim brojem negativnih objava, pa tako, iako demantovane, optužbe ponavljaju naknadno više puta u više medija. Ne razumem motive, jer su svi koji mi padaju na pamet ekstremno naivni i prozaični. Ipsos nije politički takmac, ne radi ništa protiv njih, a uveren sam da su opoziciji veoma potrebna kvalitetna istraživanja. Kampanja protiv Ipsos-a je promašena tema, kao da na političkoj areni nema mnogo ozbiljnijih i za uspeh na izborima profitabilnijih političkih tema, o kojima treba polemisati sa političkim protivnicima. A objavljivanje podataka istraživanja jeste uobičajena praksa razvijenijih društava i prihvaćeni demokratski instrument u svetu. Kod nas je to još relativno retko, jer mediji nisu naručioci istraživanja.

Koliko su često od 2000. političke stranke govorile da Ipsos ne radi dobar posao? Koliko se sećam, najviše je "odjeknulo" istraživanje iz 2012. kada je procenjeno da u drugom krugu predsedničkih izbora Tadić osvaja 58, a Nikolić 42 odsto glasova. Vi ste tada izjavili da Ipsos "nije zvanično objavljivao podatke, već su mediji kao naručioci istraživanja puštali ono što im se čini interesantnim". Da li se možda sećate koliko je ovakvo istraživanje objavljeno pred drugi krug imalo uticaja na izbor ljudi?

Retko je Ipsos napadan od političkih stranaka – osim ovoga sada, sećam se samo napada SRS, a i činjenica da je većina stranaka radila sa Ipsosom, kao i da za ta istraživanja Ipsos ima niz međunarodnih klijenta, govore da poverenje u rad i metodologiju Ipsos-a postoji. Ponekad se rezultati ne dopadaju strankama, ali se zbog toga do sada nije vodila negativna kampanja i pravili pritisci kao sada.

Da odmah razjasnim 2012. godinu: Ipsos te godine prvi put nije radio direktno istraživanja za DS (osim za Grad Beograd), nego je radila jedna američka kompanija za koju je Ipsos prikupljao podatke, na osnovu njihovog upitnika, i oni su bili vlasnici svih prava. DS je kao naručilac imao takođe prava, mada ne znam kako su i da li su ugovorom definisali prava objavljivanja. I dok je većina podataka govorila o tesnoj borbi Tadića i Nikolića, pojavila se u Ipsosovo ime ta vest iako Ipsos nije imao svoje istraživanje. Ja čak nisam bio u Srbiji (samo da ilustrujem koliko smo bili daleko od ozbiljnog angažmana). Tek kada nam nije uspelo da demantujemo, indirektno smo u nekoliko intervjua rekli da su kandidati izjednačeni, što se videlo iz podatka u koje smo imali uvid. Dakle, nisu mediji bili naručioci i nisu mediji krivotvorili, nego je neko dao medijima podatke i imenovao Ipsos kao izvor. Možemo spekulisati da je ta vest malo smanjila izlaznost Tadićevih birača, kao i što su uticali "beli listići", ali je ipak glavni razlog za poraz DS ležao u činjenicama da su imali ravnopravnog protivnika, da su se iscrpli u prvom krugu, da je kampanja za drugi krug vođena loše, da je Beograd imao izrazito lošu izlaznost, kao da nije bilo kampanje – ali, ovo je tema za unutar stranačku analizu kako se to desilo. Što se tiče bliskosti saradnje sa SNS-om, ona je ista kao i sa svakim drugim klijentom sa kojim Ipsos ima potpisan ugovor.

Koji je, zapravo, obim poslovne saradnje Ipsosa i SNS, u smislu prihoda agencije? Podsetiću da je sam Vučić više puta govorio da svakodnevno dobija neka istraživanja (doduše, ne nužno Ipsosova). Takođe, da li Ipsos radi istraživanja za SNS ili za predsednika države?

Ipsos je više puta odgovarao na ovakva pitanja i nema, niti može išta da krije od svog poslovanja. U ukupnom prihodu Ipsosa javnomnjenska istraživanja u proseku učestvuju sa oko pet odsto. Ove godine, za prvih šest meseci, taj procenat je manji. Ostatak su komercijalna (tržišna) istraživanja – u proseku više od 50 odsto, društvena istraživanja dobijena u najvećoj meri na međunarodnim tenderima čine do 35 odsto prihoda, te medijska istraživanja. Poslednjih godina se radi oko 700 projekata godišnje i samo mali deo su javnomnjenska, od kojih je za SNS opet samo deo, a deo za niz međunarodnih klijenata. Ugovor o istraživanjima Ipsos ima sa SNS, a ne sa Predsedništvom. Nemam uvid koja se još istraživanja rade za njih, ali znam da samo jedno mesečno istraživanje ima oko 100 stranica tabela i ako neko sve to analizira, treba mu dosta znanja i vremena, ali i vraćanja na te tabele i grafikone, pa to može da potraje.

Generalno, koliko je istraživanje javnog mnjenja upravo to – presek stanja – a koliko je kreiranje javnog mnjenja? Imate li podatke koliko na ljude utiču informacije koje Ipsos ili neka druga agencija objavi, u smislu njihove odluke izaći/ne izaći na izbore ili glasati za nekog, a ne za nekog drugog?

Istraživanja javnog mnjenja su snimak stanja u nekom trenutku. U tom smislu su informacija koja može da ima određeni uticaj, pre svega kada se radi o opredeljivanju između sličnih opcija. U literaturi se navodi nekih šest prepoznatih uticaja, neki u korist vlasti, neki u korist opozicije, ali se uvek radi o vrlo ograničenom uticaju. Primer koji se sada potencira jesu izbori u Beogradu 2018. godine. Tada je Ipsos dobio podatak da DS može da osvoji 3,9 odsto pred izbore, a dosta pre izbora u neobjavljenom istraživanju 4,4 odsto – dakle, oba puta ispod cenzusa. Pošto je DS odlučio i pre toga kako će ići na izbore, ovaj podatak nije mogao da bude uzrok te odluke rukovodstva DS-a, ali je mogao da napravi prelivanje kao sličnoj opciji i još smanji DS, a uveća slične koji su imali sigurniji prolaz preko cenzusa – npr. listu "Dragan Đilas – Beograd odlučuje, ljudi pobeđuju". To se, izgleda, i desilo.

Zapravo, najispravnije je iz istraživanja koja se bave rejtinzima čitati trendove, jer oni ukazuju da li se radi ili ne radi dobro i minimiziraju se uticaji nekih značajnih jednokratnih događaja. To je onda dobar materijal za medije, a značajni podatak za stratege i taktičare stranaka.

Da li ste u istraživanjima našli da postoji statistički značajna veza između glasanja za SNS i sledeće četiri stvari: nivoa obrazovanja, starosti, mesta stanovanja i pretežnog informisanja putem TV Pink?

SNS je najveća stranaka, sudeći po svim izborima od 2014. na ovamo (sa početnih 48 odsto 2014. do 61 odsto osvojenih glasova 2020), i po strukturi svojih birača je najsličnija opštoj populaciji prisutnoj u zemlji. Kod drugih stranaka je mnogo veća zakrivljenost u odnosu na populaciju. Na primer, u odnosu na DS, oni imaju manji procenat ljudi sa viskom stručnom spremom, ali je ukupan broj ljudi sa visokom spremom značajno veći od ukupnog broja birača većine stranaka. Slično je sa starosnim strukturom – npr. imaju nešto manje mladih birača od proseka. Žene imaju neproporcionalno veliko učešće u SNS glasovima. Komplikovanije je sa medijima, jer je poverenje u vesti značajno drugačije od samih rejtinga TV stanica, pa tako je i za TV Pink, iako ta stanica ima visoke rejtinge – teško je odrediti uticaj i objasniti ukratko te relacije, ali je sigurno da postoji uticaj visoko dometnih medija.

Radmilo Marković