Britanska Istočnoindijska kompanija snažnu ekspanziju doživljava u vreme ratničkih poduhvata Roberta Klajva, koji će na kraju kao guverner staviti Bengal pod britansku kontrolu i tako dovesti do ogromnog uvećanja prihoda kompanije i ubiranja poreza koje je Klajv podredio sebi.

Karl Marks je za godinu osnivanja kompanije uzeo 1702. kada su se različiti monopoli ujedinili u Istočno indijsku kompaniju. U tekstu za "Njujork herlad tribjun" iz 1853. Marks kaže da je ona isključila obične ljude iz trgovine sa Indijom, isto kao što su bili isključeni iz političkog predstavljanja. Jedinstvo kompanije i "slavne revolucije" 1688. bilo je zasnovano na korupciji "sa anđelom čuvarom" Vilijamom III i "fatalnim demonom" Lujom Filipom. Marks je opisao kompaniju kao "hobotnicu korupcije i podmićivanja". Događaji iz "sedmogodišnjeg rata" pretvorili su Istočnoindijsku kompaniju od komercijalne u vojnu i teritorijalnu silu. Tada su postavljeni temelji Britanske imperije na istoku.

PRVI GLOBALNI RAT

Sedmogodišnji rat (1756–1763) bio je prvi globalni rat koji je vođen na svih pet kontinenata i koji je uključio sve evropske velike sile. Bio je to rat između anglo-pruske-portugalske i francusko-rusko-austrijske koalicije. Glavni uzrok rata bilo je komercijalno i trgovačko rivalstvo Engleske i Francuske u Indiji. Najvažnija bojište na istoku bila je Indija gde su se Francuzi i njihovi saveznici suprotstavili Istočnoindijskoj kompaniji, koja je iskoristila rat kao priliku da osvoji nove indijske teritorije. Rat je završen tako što je Francuska izgubila skoro sve svoje posede u Indiji, dok je Engleska višestruko ojačala svoju kolonijalnu vlast.

Glad je sredinom 1750-ih dovela kompaniju na ivicu propasti. Trajala je 3 godine. Bilo je čak i kanibalizma. Kompanija je spasla sebe 1767. tako što je pristala da plaća 400.000 funti godišnje Poreskoj upravi. Umesto da ispuni svoju obavezu, kompanija se obratila Parlamentu za pomoć. Ponovo je upala u krizu 1772. Bila je previše zadužena i morala je da vraća kredite. Mogućna je bila samo spasilačka akcija vlade koja jeste pomogla, ali je preuzela kontrolu. Lord Klajv postao je najbogatiji čovek Britanije. Bio je opijumski zavisnik. Pozvan je pred Parlament da svedoči o korupciji u Istočno indijskoj kompaniji. Nađen je mrtav 1774. godine, a uzrok smrti nije razjašnjen.

BOSTONSKA ČAJANKA: Prsti Istočnoindijske kompanije

BOSTONSKA ČAJANKA

"Bostonska čajanka" kojom je počela američka revolucija bila je rezultat Uredbe o čaju kojom je favorizovana Istočno indijska kompanija na štetu konkurenata. Američki i britanski đaci uče o ovoj Uredbi iz 1773. koja je uzrokovala pobunu poznatu kao "Bostonska čajanka", ali je manje jasno zašto su kolonisti bacili hiljade funti čaja u more. A u stvari, reč je o sporu između vlade i Istočnoindijske kompanije.

Uredba o čaju usvojena je u britanskom parlamentu kako bi specijalno pomogla Istočno indijskoj kompaniji da proda milione funti neprodatog čaja iz britanskih prodavnica. Amerikanci su bili predodređeni kupci ovih viškova čaja. Uredba je značila jačanje monopola Istočno indijske kompanije u trgovini čajem u kolonijama. To je bilo slično kao kada bi danas američka vlada prisilila sve da kupuju samo Epl kompjutere. Posledično, Uredba je omogućila kompaniji da sve konkurente izbace iz posla. Kolonisti su se pobunili protiv ovoga i lansirali poznati slogan "No taxation without representation" (Nema poreza bez predstavljanja).

Britanska vlada je dozvolila Istočno indijskoj kompaniji da direktno izvozi čaj u Ameriku, a da to ne ide preko Londona. Tako je sama kompanija doslovno postala monopolista na američkom tržištu i više joj nisu bili potrebni dileri i posrednici kao pre toga. "Sinovi slobode" (Sons of Liberty) usprotivili su se 1773. britanskim taksama. "Sinovi slobode" u stvarnosti nisu bili ništa drugo nego američki šverceri holandskog čaja poput Džona Henkoka i Samjuela Adamsa. Oni su bili poznati kao pripadnici grupe "Lojalnih 9" koji su organizovali proteste protiv britanskih poreza kako bi zaštitili svoje krijumčarenje. Za to su nagovorili obućara Mekintoša da javno demonstrira svoje nezadovoljstvo britanskim porezima. Udružili su se s revolucionarima Benediktom Arnoldom, Patrikom Henrijem i Paulom Revereom, koji su takođe bili i trgovci.

ZASTAVA SAD

Britanci su odgovorili veoma oštro, došlo je do oružanih sukoba, što je početak američke revolucije. Odmah posle 1775. kolonije su počele da se bore protiv Istočno indijske kompanije i britanske imperije. Zastava Istočno indijske kompanije 170–1800. postala je prva zastava SAD 1775–1777. – "US Grand Union Flag". Zašto je zastava najveće trgovinske kompanije postala zastava revolucije? Niko to ne zna. Niko nije preuzeo zasluge za njeno stvaranje i postojanje. To ne mora da bude neobično jer su mnogi "očevi osnivači" SAD bili upoznati sa aktivnostima Kompanije i njenom upravom nad Indijom.

Zastava "Sinova slobode" ima same vertikalne crveno–bele pruge iz 1767, ali Istočno indijska kompanija ima 13 horizontalnih pruga. Džordž Vašington je 1776. unajmio Betsi Rouz da napravi prvu američku zastavu uoči Ustavne konvencije i objavljivanja Deklaracije o nezavisnosti. Betsi Rouz je napravila zastavu sa semenom konoplje, koje je ličilo na petokrake u krugu na plavoj podlozi. Linije su bile vertikalne, što je simbolizovalo civilnu, a ne vojnu vladu, koju su simbolizovale horizontalne linije, kako je objasnio Natanijel Hjutorn.

Ipak, američka zastava na kraju dobila je horizontalne linije, a odlučujuću ulogu u tome imao je Bendžamin Franklin, koji je održao govor u kom je odobrio da se zastava kompanije usvoji kao nacionalna zastava SAD. On je rekao Džordžu Vašingtonu: "Dok polja u zastavi treba da budu nova u detaljima u dizajnu, ona ne mora da bude potpuno nova u svojim elementima. Postoji već zastava u upotrebi. Ja tu mislim na zastavu Istočno indijske kompanije".

Neki tumače da je to bio način koji je simbolizovao američku lojalnost britanskoj kruni, kao i američke aspiracije za samoupravom na način na koji je to bila kompanija.

Postoje i drugi dokazi koji pokazuju da su uticajni Amerikanci smatrali kako ona može da bude snažan saveznik u "Ratu za nezavisnost", jer su delili slične stavove o britanskoj vladinoj poreskoj politici. Zbog toga što su je odobravali i videli u njoj svoj uzor, kolonisti su prihvatili i nosili zastavu kompanije. Neki su još smelije pretpostavljali da bi upravo Istočno indijska kompanija mogla da bude tvorac SAD.

KAKO JE ENGLESKA UKRALA ČAJ

Elizabeta I je dozvolila kompaniji da godišnje izvozi do 30 000 funti u zlatu, srebru i metalnom novcu, ali posle 1813. dolazi do revolucije u poslovanju kompanije, pa Indija od izvoznika postaje uvoznik engleskog pamuka i apsorbuje četvrtinu ukupne britanske trgovine pamukom.

Zapadne zemlje optužuju danas Kinu za krađu intelektualne svojine. To je, međutim, nešto što je prvo Velika Britanija primenila na Kini. Engleska je od Kine ukrala čaj, tehnologiju njegovog uzgajanja i pripreme, a zauzvrat primorala Kinu da kupuje opijum. Ovo je verovatno najnemoralniji potez jedne države u dosadašnjoj istoriji čovečanstva. Kako je Engleska ukrala od Kine omiljeno piće i promenila istoriju opisala je Sara Rouz u svojoj knjizi For All the Tea In China: How England Stole the World’s Favorite Drink and Changed History. Ona je to nazvala najvećim pojedinačnim aktom "korporativne špijunaže u istoriji". Čovek koji je to učinio bio je britanski špijun Robert Forčun, koji je 1848. poslat u Kinu kako bi ukrao tajne iz fabrika za proizvodnju čaja.

Robert Forčun bio je profesionalni botaničar sa univerzitetskom diplomom. Bio je u ranim tridesetim kada je 1845. krenuo u Kinu. Kada se vratio, objavio je putopis gde je opisao svoje avanture. Njegovi memoari bili su zapaženi u londonskom visokom društvu. Direktori Istočno indijske kompanije videli su priliku da se dokopaju novog bogatstva, pa su ga unajmili da se vrati u Kinu, ukrade i prošvercuje čaj. Bio im je potreban najbolji čaj, ali i Kinezi koji bi došli u Indiju da uzgajanju čaja nauče britanske uzgajivače kao i indijske baštovane. Forčun je uspeo u tome. Već u njegovo vreme Indija je pretekla Kinu kao najveći proizvođač čaja. Tek danas, posle više od 100 godina, Kina je uspela da se vrati na tržište kao proizvođač čaja, ali samo u Aziji.

BRITANSKA OPIJUMSKA STRATEGIJA

Britanci su dominirali u svim segmentima trgovine u Kini, ali su se američki rivali brzo približavali. Prvi američki trgovac u Kini Samjuel Šo, koji je doplovio 1784. do Vampoe, predvideo je velike profite za one koji bi se bavili opijumom, a koji, kako je rekao, "može da se krijumčari potpuno bezbedno".

Amerikanci su radili isto. Najveći američki diler opijuma Russell & Company bila je pod upravom Vorena Delana, dede budućeg predsednika Frensisa Delana Ruzvelta, a u celini gledano, bila je treća najveća, britanska i američka kompanija u trgovini opijumom.

Istočno indijska kompanija bila je najveći narko kartel svih vremena. Britanska imperija je ležala na opijumu. Tokom 1800. imperija je upravljala ogromnim narko kartelom koji je bio stacioniran u Indiji i pod patronatom države i Krune. U Indiji su fabrike opijuma izgrađene na industrijskoj osnovi. Oni su tokom većeg dela 19. veka krijumčarili stotine hiljada tona droge u Kinu.

Neravnoteža u trgovini bila je slična današnjoj. Evropska potražnja za kineskim čajem, svilom i porcelanom neprestano je rasla. Kina je bila relativno samodovoljna i skoro da nije bilo zahteva za evropskim robama. Kina je tražila plaćanje u srebru, što je postalo opterećenje za britanske novčanike.

Ideja da se koriste narkotici u uklanjanju neravnoteže u trgovini potiče iz 1780. i pripisuje se guverneru Indije Vorenu Hestingsu. Za deset godina potražnja za drogom koja stvara visoku zavisnost počela je da se širi i uvećava. Hestings je trgovinu opijumom počeo 1773. u godini "Bostonske čajanke", kada je počela američka revolucija.

Posle prisilne legalizacije droge, Kina je dostigla stepen masovne zavisnosti od narkotika koji nikada nije viđen u istoriji čovečanstva, pre i posle toga. Godine 1900. 13,5 od tada 400 miliona stanovnika Kine bilo je zavisno od opijuma, a njegova potrošnja dostizala je 39.000 tona godišnje. Šest godina kasnije 30 odsto svih odraslih kineskih muškaraca uživalo je opijum.

Britanci su opijum pretvorili od "luksuzne robe" u "robu masovne potrošnje", kako se cinično hvalisao Hestings. Prodaja opijuma rešila je pitanje nedostatka novca koji je nastao zbog okupacije Bengala i popela se na 15 odsto prihoda od poreza u Indiji tokom 1800-ih. Britanija je koristila opijum kako bi kontrolisala profitonosni trougao u trgovini sa Indijom i Kinom: indijski opijum se menjao za kineski čaj koji se izvozio u Britaniju, a britanski tekstil i mašine su izvoženi u Indiju. Ovo Hestingsovo poslovno dostignuće ne pominje ni "Enciklopedija britanika" u odrednici o njemu. Jedan dokumentarni film Bi-Bi-Sija o kompaniji krivicu prebacuje na Kineze koji su navodno hteli opijum i na pohlepu kineskih trgovaca. Ni reči o izumitelju poslovnog poduhvata Vorenu Hestingsu i njegovim motivima.

OPIJUMSKI RAT

Sud dinastije Ćing odlučio je da razbije i iskoreni trgovinu drogom. Peking je 1839. poslao Lin Zeksua u Guangdžou kako bi prisilio zapadne trgovce da prihvate zvaničnu zabranu. Kada to nije uspelo, blokirao je sve strance u njihovim fabrikama i uništio opijum. Napisao je pismo kraljici Viktoriji u kojem je naveo da je nebrojenim gradovima u Indiji "opijum zasađen od brda do brda", da se "odvratan miris uspinje, uznemirujući nebesa i plašeći duhove". On je kraljicu podsetio da su "varvarski trgovci vaše zemlje u obavezi da poštuju naše zakone i da zauvek preseku izvore opijuma".

Lobisti trgovine narkoticima tražili su na to Deklaraciju o ratu od Palmerstona i on im je udovoljio. Britanska vlada je naredila da flota odmah "blokira glavne kineske luke", zauzme "sve kineske lađe sa kojima se sretne", i zauzme "neki povoljan deo kineske teritorije" dok London ne bude zadovoljan. Tako je počeo Opijumski rat.

Čak i nakon što su Britanci kao demonstraciju sile blokirali Bisernu reku i zauzeli nekoliko ostrva preko puta lučkog grada Ningbo, Lin je ljutito pisao kraljici Viktoriji: "Engleski varvari su jedna beznačajna i odvratna rasa koja veruje samo u svoje jake brodove i velike pištolje".

HEROINSKA LABORATORIJA AZIJE

Britanska vlada odlučila je da oduzme ovlašćenja Istočno indijskoj kompaniji 1858. i stupila je na njeno mesto kao otvoreni kolonizator. Direktori kompanije predali su pismom kraljici sve: vojsku, teritoriju, nameštenike, imovinu. Ta uprava trajala je do 1948. i nezavisnosti Indije. Kada je ona nastupila, iza kompanije je ostao kriket kao indijski nacionalni sport i engleski kao zvaničan jezik.

Dok je britanska elita prosperirala, Kina je stagnirala pod stranom dominacijom, opijumskom zavisnošću i s njom povezanom zvaničnom korupcijom, što je trajalo sve do komunističke pobede nad Čang Kaj Šekovim nacionalistima.

Indijsko-kineska trgovina opijumom zvanično je okončana 1919, ali je proizvodnja opijuma u Kini dostigla nivo koji je bio dovoljan da zadovolji domaću potrošnju. Tokom 1920. narko karteli su postali blisko povezani sa Čang Kaj Šekovom vladom, koji ih je koristio da bi slomio komunističke radničke sindikate. Za te zasluge Čang Kaj Šek je imenovao kineskog narko kralja Tu Jušenga general-majorom nacionalističke armije Koumitang. On je brzo postao jedan od "najpoštovanijih građanina Šangaja".

Posle pobede Mao Cedungovih snaga, kineski narko karteli masovno su se preselili u Hong Kong. Nakon njihovog dolaska, britanske vlasti još jednom su imale koristi od trgovine drogom.

Do 1970. britanski i kineski policajci sarađivali su sa narko kartelima "kako bi regulisali trgovinu heroinom u koloniji, uzimajući najveći deo profita". Takva korupcija je dosezala tolike razmere, da su penzionisani policajci investirali milione dolara u restorane, nekretnine, stambene zgrade i kockarnice.

Uz zvanično ohrabrenje, Hong Kong je postao "heroinska laboratorija Azije", u kojoj se završavao opijumski lanac jugoistočne Azije i počinjao heroinski kanal za snabdevanje američkog tržišta heroinom, pa je Hong Kong do 1972. postao glavni snabdevač američkog tržišta heroinom.

KOLEVKA GLOBALIZOVANOG SVETA

Kina se veoma često priseća "veka poniženja" u savremenim analogijama ponašanja velikih sile kad god je reč o pitanjima suvereniteta i integriteta kineske teritorije.

Kako rasprave o globalizaciji postaju sve intenzivnije, tako se one sve više približavaju Istočno indijskoj kompaniji kao kolevci globalizovanog sveta i ekonomije. Sagledavanje delovanja ove kompanije ponovo izvlači na svetlo dana i tamno seme globalnog kapitalizma.

U svetu u kome su šovinistički nacionalizam i imperijalna nostalgija postali sve snažniji, zanemaruje se "crno srce" kolonijalne ekspanzije kao pravovremeni podsetnik na ambivalentne, nasilničke i nemoralne korene globalizacije, bez kojih današnji svet i odnosi u njemu ne bi bili onakvi kakvi jesu, niti bi istorija četiri savremena globalna igrača – Kine, Amerike, Velike Britanije i Evrope bila takva kakva je danas, da nije bilo Istočno indijske kompanije – najmoćnije kompanije koja je ikada postojala na zemaljskoj kugli.