Knjige:
Otprilike, čitav svet

Mihajlo Pantić: Priče o piscima, Arhipelag, 2021;
Hans Magnus Encensberger: Umetnici preživljavanja, Laguna, 2020, s nemačkog prevele Mirjana V. Popović i Maja Anastasijević

Kada govorimo o odnosu pisca i njegovog dela dominiraju dve teorijsko-filozofske perspektive. Prema prvoj, istina književnog dela nalazi se u životu pisca. Tajnu Potrage za izgubljenim vremenom, kaže ta teorija, pronaći ćemo u životu Marsela Prusta, te ćemo šifre za odgonetanje romana potražiti u Prustovim životopisima, u izvanknjiževnoj stvarnosti, u tome, recimo, što ćemo u Albertini prepoznati piščevu ljubav koja se, u takozvanoj stvarnosti, zvala Alber. Druga perspektiva, pak, kaže da je život pisca apsolutno nevažan za njegovo delo, odnosno da delo, kada se jednom odvoji od tvorca, živi životom savršeno samostalnim. Da nije tako, kažu zagovornici druge teorije, Ilijada i Odiseja bile bi nečitljive jer o Homeru ne znamo ništa, čak nismo sigurni ni da je postojao, a njegova dela stara 25 vekova žive i dalje punim životom. Nezavisno od tih perspektiva, međutim, životi pisaca, naročito onih velikih, ne prestaju da nas privlače. Ponešto paradoksalno, to znači da delo prethodi životu: pisanje je ono što nas vraća piscu, zanima nas kakav je čovek koji zna alhemijsku tajnu stvaranja ni iz čega. Eto nam ponovo Prusta: ništa običnije, čak ništa dosadnije od njegovog života – bolešljiv i preosetljiv čovek koji je puno pisao i malo izlazio, uglavnom do pariskog Rica gde je pio belu kafu, s vremena na vreme posetio bi ga Kokto i to je, manje više, sve – a, opet, i danas se, sto godina posle njegove smrti, pojavljuju novi detalji o njegovom životu i objavljuju se nove biografije. Toj radoznalosti svojim knjigama udovoljavaju, svako na svoj način, Mihajlo Pantić i Hans Magnus Encensberger.

SUSRETI U REDAKCIJI

Naslov Pantićeve knjige Priče o piscima sugeriše da je reč o fikciji, da su ovo priče o ljudima koji pričaju priče, a, opet, stičemo utisak da se iskusan pripovedač i iskusan teoretičar kakav Pantić već jeste, iskusno poigrava i žanrom i očekivanjima čitalaca: priče su toliko stvarnosne, toliko, na prvi pogled, činjenične, a pripovedačko ja tako dobro smešteno u senku, da Pantić stvara iluziju kako ne pripoveda, nego, naprosto, svedoči. Pripovedačko ja koje se zove kao i pisac uglavnom sedi za stolom u redakciji Književnih novina, tamo negde krajem osamdesetih godina prošloga veka, te mu, zahvaljujući uticaju koji je taj slavni časopis imao (danas je nezamislivo da jedan časopis za književnost može da bude toliko važan i piscima i čitaocima i vlasti), na noge dolaze najvažniji srpski pisci. Doduše, ne dolaze baš njemu na noge – otud rečenica da je to ja u senci, Pantić je tek mladi urednik koji počinje da piše i objavljuje – već, naprosto, dolaze u redakciju (pisci to inače rade, dolaze u redakcije... dok je redakcija bilo), a kako je "nepokretni pokretač" ovih priča uglavnom tu, na licu mesta, i kako redakcija nije baš ogromna, susreti su, po prirodi stvari, neminovni. Utisku činjeničnosti doprinosi i to što se pripovedač, s vremena vreme, pozove na samog sebe, pa će u priči o Borislavu Pekiću – kojeg, dabome, upoznaje u redakciji – Pantić da preuzme deo nekrologa koji je u Knjuževnim novinama objavio posle Pekićeve smrti, čak će ponoviti i naslov tog teksta ("Okean Pekić"), te se priča preliva u esej koji se zatim ponovo pretače u priču. Priča o Vinaveru, pak, čista je fikcija, a da se čitalac, opet, teško otrže utisku da je zahvaćen vrlo specifičnim pripovedačkim postupkom koji i fikciju, na neki način, defikcionalizuje: nismo, naime, sigurni ne poigrava li se Pantić citatima iz Vinaverovog dela, u kojem bismo slučaju još jednom bili izbačeni iz ravnoteže, kao u Vinaverovim pričama koje su izgubile ravnotežu. Ali ako nema nikakve sumnje da je susret Vinavera, koji se spušta Balkanskom ulicom, i Pantića koji se njome penje, upriličen u piščevoj mašti, priča o Davidu Albahariju bez ikakvih predrasuda klizi iz jednog pripovedačkog režima u drugi, potom u treći, da bi, u tom poigravanju različitim pripovedačkim postupcima (citiranje, nabrajanje, erudicija, dijalog) i različitim ravnima stvarnosti (Albahari je čas sasvim prisutan, čas više nalik prikazi), proizveo najsloženiju i možda najbolju priču u ovoj zbirci. Priča, pak, o tome kako je (znatno) mlađi Pantić prešao na ti sa (znatno) starijim Živojinom Pavlovićem, toliko je smešna i toliko je (znatno) mlađi Pantić u toj priči iritantan da ga je (znatno stariji) Žika Pavlović, s kojim je sve do tog trenutka bio na vi, s punim pravom sočno oterao u pizdu materinu. Vinjeta o legendarno neprijatnom Aleksandru Tišmi neprijatnost prenosi i na samog čitaoca, a poznanstvo sa Svetislavom Basarom (upoznali se, naravno, u redakciji), njihova teška komunikacija, nesporazumi i sporazumi, dodatno opravdavaju Pantićevu pripovedačku perspektivu: reč je o iskrenom piscu. Iskrenost, naravno, nije estetska kategorija – baš nas briga da li je pisac iskren ili nije, sve dok proizvodi dobru književnost, a za loše pisce ionako je svejedno – ali u Pantićevom postupku utisak iskrenosti je konstitutivan pošto to kolebljivo ja, koliko nas god uvlačio u fikciju, istovremeno je i svedok, jer, ako ništa drugo, kroz tekst defiluju veliki pisci, imenom i prezimenom. Upravo to ja zauzima veliki prostor u priči o Dragoslavu Mihailoviću. Najpre zatičemo vrlo mladog Pantića koji se, preturajući po kućnoj biblioteci, mukotrpno uči čitanju – posebnu muku proizvode mu NIN-ove nagrade jer uglavnom slabo šta razume i sve mu je to dosadno – da bi mu svanulo kada naleti na Tikve Dragoslava Mihailovića i shvati da ozbiljna književnost, po tadašnjim njegovim kriterijumima, može biti i nešto veoma živo i zanimljivo. Potom će – naravno, u redakciji – upoznati Mihailovića i u samo nekoliko poteza ocrtati portret ovog velikog pisca. Putovanja i susreti s Radomirom Konstantinovićem obojeni su atmosferom drugačijom od svega što se u knjizi može pronaći, divna je priča o Svetlani Velmar-Janković, te smešna, na način turoban, epizoda s Brankom Ćopićem kada mladi i nadobudni student književnosti (Pantić) u televizijskom studiju velikom piscu postavlja učeno pitanje iz kojeg ovaj, manje više, ne uspeva da shvati ništa.

Nije Mihajlo Pantić jedini koji strasno voli književnost, ali jeste jedan od ređih koji neumorno, decenijama već, ostavlja ubedljive tragove svoje strasti, jednako kao pripovedač, književni teoretičar i profesor.

SUSRETI U ČITAVOM SVETU

I za nemačkog pesnika Hansa Magnusa Encensbergera (rođen 1929) književnost, potpuno razumljivo, prethodi stvarnosti, a s Mihajlom Pantićem povezuje ga i to što je poznavao zavidan broj pisaca o kojima piše, jedino što je mesto susreta s njima bio, otprilike, čitav svet: boravi u moskovskoj rezidenciji Ilje Erenburga i divi se platnima Matisa, Braka i Pikasa koji vise po zidovima ogromnog stana, a čaj im prinosi, šezdesetih godina prošlog veka kada se Moskovljani otimaju za meso, žena u belim rukavicama (za to vreme, samo da podsetimo, drugi Encensbergerov junak Josif Brodski, živi u Lenjingradu, s roditeljima, u polovini sobe, otprilike: Brodski, naime, za razliku od Erenburga, nije imao razumevanja za sovjetsku vlast), odlazi Encensberger da se druži s Neli Zaks koja živi u Švedskoj jer su joj nacisti i svi Nemci koji su glasno ćutali ogadili Nemačku zauvek i, uz niz sjajnih detalja, svedoči o usamljenoj pesnikinji koja, ponekad, pokuca kod komšinice kako bi zajedno, krišom, odgledale fudbalsku utakmicu (str. 111), Pabla Nerudu upoznaje 1967. godine u Londonu, a dok ostali pesnici i pisci večeraju Neruda, sklupčan u nekom ćošku, s tranzistorom na uhu sluša prenos dodele Nobelove nagrade, iz Stokholma jer i sam je u najužem izboru (nije nagradu dobio te godine, već nekoliko godina kasnije), Sezara Valjeha susreće u Barseloni, a Markesa, prirodno, čita u originalu i čim je dovršio Sto godina samoće telefonira Zurkampovom uredniku Unzeldu, ali iz nekog razloga veliki urednik sjajnog njuha ovoga puta ne prepoznaje priliku. I tako dalje. Ovo su, naravno, manje ili više (uglavnom više) duhovite anegdote, ali one su, ipak, u ovoj knjizi sporedne. 99 književnih vinjeta posvećuje Encensberger pesnicima i piscima koji su pisali u paklu totalitarnih, autoritarnih ili zločinačkih režima i koji su, na jedan ili drugi način, uspevali da prežive. Neki su se, poput Gorkog, Erenburga, Palade, Hamsuna, Paunda ili d’Anuncija prepuštali zločinačkim režimima, drugi su se, poput Brodskog, Neli Zaks ili čitavog niza nemačkih pisaca, režimima suprotstavljali, da bi, sporadično, Encensberger ubacio i po nekog pisca koji, poput Koktoa ili Henrija Milera, nije živeo na mračnoj strani. Ipak, bilo da su na zlo pristajali ili mu se suprotstavljali, zajedničko Encensbergerovim piscima je to što su ostavili važno delo o kojem u vinjetama piše.

Najviše je pisaca nemačkog jezika, pa će čak i obrazovaniji čitalac naleteti na pisca za kojeg ne zna, ali će, posle lepe Encensbergerove vinjete, poželeti da ga čita. Ispisuje nemački pesnik kratku biografiju pisca i kontekst u kojem piše, upućuje na njegova glavna dela, zadržava se na po nekom detalju iz života, te komentariše pisanje. Smestiti sve to u kratku formu koja, ponekad, zaprema tek stranicu i po, sve je samo ne lako, ali Encensbergeru to polazi za rukom. Našli su se tu, od naših, Ivo Andrić i Danilo Kiš, premda se baš kod Andrića potkrala Encensbergeru gruba faktička greška, ali kada neko s devedeset godina piše ovako briljantno i zanimljivo činjenične mu se greške daju oprostiti. Neobično je što na spisak, kao svojevrsni izuzetak, stavlja i Henrija Milera kojeg smatra drugorazrednim piscem i uopšte bezveznjakom, te se stiče utisak da ga je ovaj toliko nervirao da je nekako morao da mu napakosti. Takođe, začuđujuće je koliko će razumevanje Encensberger pokazati za pisce koji se, najblaže rečeno, nisu pokazali kao moralne gromade, pa ako Paundovo i, recimo, Selinovo i Brehtovo delo nadrastaju svoje tvorce (Breht se neće baš najbolje provesti ni kao pisac), to bi se teško moglo reći za Erenburga i Kadarea. Ipak, te ambivalencije jedva da su vredne pomena pred Encensbergorovom upornošću, posvećenošću i, naročito, lucidnošću s kojima piše o velikim piscima. Ako bi radoznali čitalac ovu Encensbegerovu knjigu uzeo kao svojevrsni i malo neobični vodič kroz književnost dvadesetog veka, te pročitao makar jednu knjigu svakog od izabranih pisaca, na kraju tog poduhvata mogao bi se smatrati jako upućenim i kvalitetnim čitaocem.

Ivan Milenković