Vreme
VREME 1598, 19. avgust 2021. / VREME UžIVANJA

Sans snova

Karte sam naučila da igram još u roditeljskoj kući. Prvo Crnog Peru i tabliće, sa babom, a kasnije, kada sam stasala, primljena sam u društvo remi igrača. To društvo koje je redovno nedeljom popodne igralo remi, činili su naši roditelji, moje starije sestre i ja.

Sve je bilo po pravilima, "po Cukićevim pravilima". Svaka nedelja.

Nedeljni ručak oko podne. Goveđa supa sa rezancima, rinflajš sa paradajz sosom i obavezne taške sa mesom. Posle ručka odmor. Mir u kući. Oko četiri po podne, otvaraju se vrata roditeljske sobe i nas šestoro zauzimamo svoja mesta oko stolića. Dva špila karata su tu, "piksla" se puni dinarčićima. Da, igrali smo "u pare". Ko tog dana osvoji "pikslu", možda je mogao sebi da priušti čokoladicu ili sladoled.

Sada, kad razmišljam o tim nedeljama, znam da su bile mnogo više od popodnevne zabave. To se sada popularno zove "kvalitetno provedeno vreme sa decom".

Naš remi nije bio samo kartanje. Kroz tu igru naučile smo da ozbiljno treba pristupiti svakom poslu, pa čak i igri. Spoznale smo šta je čast, poštenje i viteštvo. Igra se za pobedu, nema laganja, varanja i krađe. Pobeda se slavila. Piksla je tvoja, jeste sitniš, ali donosi radost slatkiša. Poraz se dostojanstveno podnosio, bez negodovanja, plača i ljutnje. Trebalo je ranije da misliš. "Cukić" je to.

Preferans sam naučila u gimnaziji, tokom letnjih raspusta. Usavršavanje mojih preferaških veština nastavilo se za vreme studiranja. Kartalo se žestoko, paralaleno sa ispitima. Društvo sa kojim sam kartala je živi dokaz da smo mogli i jedno i drugo. Diplome su tu, a i naše profesionalne karijere. Ludo vreme koje se pamti.

Najbolje "vreme preferansa" bilo je dok sam stanovala kod tetka Vere u Višnjičkoj banji. Ta kuća je bila "mali studentski dom". Nas šestoro studenata u njoj, milina, u svakom trenutku troje preferandžija je spremno.

U toj kući sam započela sa odigravanjem svog najboljeg sansa. Sans koji priželjkuje svaki igrač preferansa. Sans snova, "iz ruke". Bilo je to oko podneva, 7. aprila 1978. godine. Sigurna sam i za godinu, i za datum, i za vreme.

Znam da je tako jer sam se u taj "studenski dom" uselila oktobra ‘77. Znači, posle oktobra ‘77. sledeći april može da bude samo 1978. Za datum, 7. april, sigurna sam jer sedmi uvek dolazi posle šestog. Pošto rođendan mog druga Z, zbog bombardovanja Beograda, nikad ne zaboravljam, ja sam tog 6. aprila 1978, predveče, odlučila da na kratko ostavim spremanje ispita i časkom trknem do Bloka 45. Red je da mom drugu čestitam rođendan. To "časkom" u to vreme značilo je da od Višnjičke banje do Bloka 45 treba da promenim tri zelena autobusa, zajedno sa duplom šesnaesticom.

I tako, predveče uspešno stižem do Z. Zvonim, čestitam, ulazim u stan, a tamo… Preferans na više stolova, možeš da biraš partnere. Izbor odličan, uglavnom studenti sa Prirodno-matematičkog. Oni su uvek bili na ceni, pametni studenti, mi društvenjaci važili smo za drugu ligu. Uživanje, partija za partijom, još ova ruka, i tako ode i poslednji autobus. Noćnih tada nije bilo. Jedino rešenje je nastaviti igru do prvog jutarnjeg polaska.

Mi tadašnji studenti, provincijalci, bili smo odgovorni studenti, ali i domaćni. Nije moglo drugačije. Paketi sa hranom su retko stizali, nije bilo roditeljskih platnih kartica. Naša apanaža je morala da potraje od prvog do prvog. Snalazili smo se. Prvo smo se hranili u studentskim menzama, a potom, kada smo prepoznali da u menzi čak i kupus salata iz plastičnog tanjira ima isti ukus kao i pasulj, gulaš ili makarone, počeli smo sami da kuvamo. Kuvali smo i u tom našem "studentskom domu". Zato sam rešila da u povratku sa rođendana skoknem i do pijace. Treba pribaviti provijant za ručak.

Ponuda na pijaci, boje radosti. Crvena, zelena, bela, kao svakog aprila. Rotkvice, mladi crni i beli luk, spanać… Protrčim kroz pijacu, kupim sve to, i mleko, naravno, spanać se kuva isključivo sa mlekom, znali smo čak i to. Baš sam bila vredna tog jutra. Valjalo je tako, ipak je to aprilski rok. Ušunjala sam se u naš "dom" još pre sedam. Svi su spavali. Kesu sa pijačnim šarenišom ostavila sam na vidnom mestu, da je studentska ekipa uoči. Uvučem se u krevet, računam – pola sata dovoljno je da se povratim od prethodne noći.

Da, bio je to 7. april 1978, i baš tada, kad se spremam da bacim i poslednju kartu koja će da mi donese "poslednju ruku" mog sansa snova, drugarica me drma: "Hej, probudi se, prošlo je podne, ručak je gotov!"

I danas mi je žao te poslednje ruke, koju nisam pokupila sa talona. Ostao je nedosanjan moj sans snova.

Puša Bobić