TV manijak Kabul Da se ne lažemo, sve političare, ali i građane Evrope, uz sav užas koji izaziva sudbina ljudi u Avganistanu, samo zanima da li će izbeglice ponovo krenuti ka nama

piše: Dragan Ilić

Za Avganistan sam prvi put čuo 1979. na televiziji, imao sam deset godina i gledao sam sa roditeljima snimke kolona ruskih tenkova. Govorilo se da će to možda značiti početak svetskog rata jer će reagovati Amerikanci. Od tada, bar u mojoj glavi, traje to neprekidno ratno stanje u zemlji iz koje 40 godina nisam čuo dobre vesti. Tu atmosferu je možda najbolje opevao Branimir Džoni Štulić u pesmi Kabul.

Istorija je, nažalost, bila još surovija. Prvu invaziju su zapravo izvršili Britanci 1839. svojim snagama iz Indije. Nedugo zatim usledio je njihov katastrofalan poraz, 1842. godine, i samo jedan vojnik (vojni lekar) preživeo je povlačenje. Od tada se lekcija neprekidno ponavlja. Okupacija – marionetska vlada – jačanje islamskih ekstremista – povlačenje stranaca – osveta. Deset godina rata sa Sovjetima, a zatim posle napada 11. septembra 2001. u Avganistan ulaze Amerikanci, u operaciji "Trajna sloboda".

Svi ovi periodi prikazani su u akcionim blokbasterima, uvek sa namerom da se stvori poželjna slika o "borcima za slobodu". Setite se samo kako su Rambo i Džejms Bond pomagali mudžahedinima u borbi protiv satanizovanih ruskih okupatora. Rusi su bili prikazani kao surove životinje, do zuba naoružani, dok su jadni mudžahedini svojom hrabrošću i američkim stinger raketama nadoknađivali manjak naoružanja. Te filmove i danas redovno možete videti na našim TV kanalima, za moj ukus i previše često.

Nešto objektivniju sliku prikazali su filmovi savremenije produkcije, kada je već bilo jasno da je đavo odneo šalu i da islamski teroristi više nisu "dobri momci". U aktuelnoj programskoj šemi, recimo HBO kanala, trenutno imate najmanje dva igrana filma koji govore o Avganistanu i vojnim intervencijama.

Ukoliko vas zanima američka verzija priče, tu je film iz 2019. Predstraža, gde se uprkos veličanju herojske borbe Amerikanaca, naslućuje pitanje smisla vojnog angažmana u ovoj zemlji, a film se završava evakuacijom preživelih Amerikanaca helikopterima i dizanjem napuštene baze u vazduh, nakon što je odbranjena uz velike gubitke. Film je akciona drama, zasnovana na istinitom događaju i još više na američkom mitu o Alamu, kao simbolu žrtvovanja za saborce.

Na drugoj strani, mnogo je ruskih filmova o tragičnim iskustvima rata u Avganistanu i sudbini veterana koji su prošli kroz posttraumatski stresni poremećaj. Trenutno, HBO prikazuje odličan film Bratstvo, koji upravo govori o povlačenju Rusa iz Avganistana i poslednjim ratnim danima. Paradoksalno, oba filma se završavaju autodestrukcijom, miniranjem nekakve baze u kojoj su boravile snage za intervencije – simbolično, poništavanjem jednog neprijatnog iskustva poraza.

Ovih dana Avganistan je ponovo tema svih svetskih i domaćih TV programa, uz strašne slike evakuacije sa aerodroma u Kabulu. Zemlja se u potpunosti nalazi pod kontrolom talibana, koji su za samo par nedelja pobedili četiri puta brojnije snage zvanične vojske. Američki i britanski planeri povlačenja govore o "novim talibanima", mada za sada nema naznaka da postoji bilo kakva promena u stavovima. Talibani 2.0 samo su naučili da budu strpljiviji i da mnogo mudrije izbegnu otvorene primere šerijatskog ekstremizma. Takođe, postoji i bilateralni sporazum sa Amerikom, prema kojem neće biti napada pri povlačenju koalicionih snaga.

Time je jasno pokazano da posle više od 20 godina nije izgrađeno to novo društvo po standardima zapadne demokratije. Snimci iz Kabula gađaju još jedan medijski arhetip, a to je paralela sa napuštanjem Sajgona, gde su napušteni i ostavljeni američki saveznici. Danas, na snimcima CNN-a vidite očajne ljude zakačene za avione koji poleću i tela koja padaju na zemlju. Ovi očajnički pokušaji da se ode govore kako Avganistanci znaju da će posle odlaska koalicionih snaga, kada se kamere ugase, uslediti osveta prema svima koji su "sarađivali sa okupatorima". Bivši predsednik Ašraf Gani napustio je zemlju s prvim naznakama napada na Kabul i najverovatnije se nalazi u Tadžikistanu.

Dolazak talibana otkrio je još jednu neprijatnu činjenicu. Milijarde dolara potrošeno je na izgradnju zemlje koja se urušava pred očima sveta. Bačene su pare i na višedecenijsku obuku i opremu vojnih snaga, koje su talibani spektakularno porazili za samo nekoliko nedelja. Prikazano je nezamislivo bogatstvo lokalnih gospodara rata i korupcija ogromnih razmera.

Američki političari u tom haosu potpuno licemerno izražavaju zabrinutost za prava žena u Avganistanu u budućnosti, pod vlašću talibana.

Opšte licemerje vidljivo je u svim izveštajima, uz pitanje koje suštinski zanima EU, a to je sprečavanje novog talasa izbeglica iz ove zemlje. Da se ne lažemo, sve političare, ali i građane Evrope, uz sav užas koji izaziva sudbina ljudi u Avganistanu, samo zanima da li će izbeglice ponovo krenuti ka nama. Govori se čak o dogovoru sa Amerikancima, koji bi na Balkan možda želeli da evakuišu lojalne Avganistance koji su radili kao prevodioci, vozači ili službenici u institucijama bivše vlasti.

Dakle, trguje se ljudskim životima i sudbinama. Niko ih ne želi, pa je suštinsko pitanje kako zadržati Avganistance u Avganistanu kada je iz ove zemlje pobegao ko god je mogao.