Vreme - Avganistanci u izbeglištvu: Od nemila do nedraga

VREME 1601, 9. septembar 2021. / SVET

Avganistanci u izbeglištvu:
Od nemila do nedraga

Zaoštravanje krize u Avganistanu avgusta ove godine, uzrokovano povlačenjem međunarodnih snaga, u prvom redu oružanih snaga i personala Sjedinjenih Američkih Država, pokrenulo je novi talas izbeglica. Stotine hiljada ljudi kojima su životi i bezbednost u opasnosti užurbano napuštaju Avganistan. Oni koji su imali više "sreće" Avganistan su napustili ranije, ali najveći broj ljudi, strahujući za život, pokušava da se domogne neke zemlje u kojoj bi našli utočište. Jedan deo njih ostao je zaglavljen na putu do novog odredišta.

Prema statistici Kancelarije Visokog komesara Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), u 2020. godini u svetu se u izbeglištvu našlo oko 2,6 miliona Avganistanaca. Jedan deo njih uspeo je da reguliše izbeglički status, ali stotine hiljada se nalazi u zemljama tranzita, zaglavljeni u borbi za spas i bolje sutra. Nekoliko hiljada je na tzv. balkanskoj ruti – u Grčkoj, Severnoj Makedoniji, Albaniji, Bugarskoj, Srbiji...

REAKCIJA MEĐUNARODNE ZAJEDNICE

Prve reakcije na zaoštravanje krize u Avganistanu dolazile su sa različitih strana sveta i na različitim nivoima. Administracija predsednika SAD u početku je prilično uzdržano reagovala, pa čak i na verbalnom nivou, valjda zato što su već odavno ušli u pregovore sa talibanima.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je usvojio rezoluciju koja je više bila upućena talibanima kao upozorenje da paze kako će postupati, pošto su de facto preuzeli vlast u Avganistanu, nego što je odgovor na egzodus koji je pokrenut.

UNHCR je zauzeo stav o povratku u Avganistan, gde je navedeno da treba da se zaustavi prisilno vraćanje izbeglica u tu zemlju, a države su pozvane da pruže prihvat izbeglicama iz Avganistana. UNHCR je, takođe, podsetio države članice UN na obećanja data na Globalnom forumu za izbeglice, održanom decembra 2019. godine, u pogledu pravične podele odgovornosti za prihvat izbeglica.

Različite su bile i reakcije zvaničnika mnogih država, koje su zauzimale oprečne stavove. Predstavnici nekih država su ponudili gostoprimstvo avganistanskim izbeglicama koje se evakuišu vazdušnim putem, dok su na drugom polu one zemlje koje se protive prijemu izbeglica iz Avganistana. Međutim, ono što je možda zajedničko svim državama, onim koje su ponudile gostoprimstvo i onima koje se tome protive, jeste tretman izbeglica iz Avganistana koje su se našle na njihovim teritorijama i pod njihovom jurisdikcijom pre avgustovske krize. Naime, dužina trajanja postupka azila, negativne odluke po zahtevu za azil, ali i veliki broj slučajeva proterivanja sa granica sigurnih zemalja, postalo je nepisano pravilo koje je praksa ispisala.

HITNA EVAKUACIJA IZBEGLICA

Akcije hitne evakuacije izbeglica iz Avganistana danima je trajala preko međunarodnog aerodroma u Kabulu. Međutim, pošto su talibani preuzeli aerodrom, ovaj vid bega iz beznađa iznenada je prekinut. Stravične slike koje su dolazile sa kabulskog aerodroma "Hamid Karzai" samo su delić onoga što se danima i nedeljama dešavalo širom Avganistana, a naročito u Kabulu, kada su u pitanju saradnici međunarodnog faktora u toj zemlji.

Problem je postojao i u pogledu toga kako brzo pronaći države voljne da prime izbeglice evakuisane iz Avganistana. Iako su se SAD već neko vreme pripremale za povlačenje iz Avganistana, organizovan prihvat izbeglica ostao je nerešeno pitanje. Kada je reč o brzom prihvatu avganistanskih izbeglica, ne može se oceniti da je ijedna zemlja, posebno ne SAD, ponudila da prihvati odmah veliki broja tih ljudi.

Što se tiče država regiona, Albanija i Severna Makedonija primile su nekoliko stotina avganistanskih izbeglica, a u toj akciji pridružilo im se i Kosovo. Srbija nije zvanično ponudila da se tome pridruži, ali se na njenoj teritoriji već nalazi nekoliko stotina izbeglica iz Avganistana, a može se očekivati i priliv većeg broja njih koji uspeju da se dokopaju Evrope.

U pogledu finansiranja UNHCR-a, bilo iz vladinih ili nevladinih izvora, najveći doprinos daju SAD, Nemačka, nordijske zemlje, Kanada i zapadnoevropske države. Zabrinjavajući je podatak da su čak 86 odsto izbeglica prihvatile zemlje u razvoju. Prema podacima UNHCR-a, u 2020. godini je u Turskoj 5.301 izbeglica dobila neki vid pravne pomoći, a 4.048 njih je preseljeno u treće zemlje. Imajući u vidu da je Turska jedna od najfrekventnijih zemalja na izbegličkoj ruti i država koja ima najbrojniju izbegličku populaciju na svetu koju je primila na svoju teritoriju (skoro 3,7 miliona), ostaje otvoreno pitanje kako će se u narednom periodu nositi sa masovnim prilivom izbeglica, kad se uzme u obzir sadašnja teška situacija. Pritom, na Bliskom istoku se već nalazi veliki broj izbeglica, pre svih palestinskih, koje više decenija nemaju održivo rešenje statusa, zatim izbeglice iz Sirije, Iraka, Jemena i drugih zemlja koje predstavljaju otvorena krizna žarišta.

SPORO TRANZITIRANJE IZBEGLICA

Prve na udaru izbegličkog talasa iz Avganistana su njegove susedne zemlje, i to mahom one koje se nalaze na već ustaljenoj ruti ka Evropi. Tu je u prvom redu Pakistan, jer već postoji uhodan put preko Irana i Turske do Evropske unije. Međutim, i druge države se suočavaju sa prilivom izbeglica, a postoji bojazan da će u bliskoj budućnosti biti suočene sa svakodnevnim dolaskom avganistanskih izbeglica, što uključuje i druge susede Avganistana (Tadžikistan, Uzbekistan, Turkmenistan).

Pakistan je ionako već godinama u dubokoj političkoj i ekonomskoj krizi, a poznato je da stotine hiljada avganistanskih izbeglica nemaju dobar tretman u ovoj državi, te posle kraćeg ili dužeg vremena boravka u Pakistanu nastavljaju put dalje ka zemljama EU. Pakistan nije država članica Konvencije o statusu izbeglica, te se na ljudska prava i ne polaže dovoljno, s toga ni izbeglice iz Avganistana ne mogu da očekuju adekvatan prihvat. I u Iranu je slična situacija, s tim što je ova zemlja obavezana Konvencijom o statusu izbeglica, a zvanični jezik je farsi, kojim se služi i dobar deo Avganistanaca, pa je makar time kako-tako olakšana situacija. Ali, ostaje zabrinjavajući broj izbeglica iz Avganistana u Pakistanu i Iranu, koji je na kraju 2020. godine iznosio, prema podacima UNHCR-a, čak 2.215.445, što i ne čudi imajući u vidu četrdesetogodišnju golgotu Avganistanaca.

Deo avganistanskih izbeglica, pošto borave u Pakistanu i Iranu, mahom kreću put Turske. Pošto se domognu ove zemlje, izbeglice znaju da je to svojevrsna raskrsnica i mesto za "predah" na kome se ne ostaje dugo jer je poznato da je Turska jedna od nekoliko zemalja na svetu sa najvećim brojem izbeglica primljenih iz različitog broja država, što se odražava i na njihov tretman i na mogućnosti koje im se tamo (ne) pružaju. Dilema koja je stavljena pred izbeglice je kuda dalje. Da li preko Grčke, i kojim putem? Onim na kome se rizikuje život, preko mora, ili besomučno pokušavanje kopnenim putem? Ili isto takvo besomučno pokušavanje kopnenim putem preko granice Bugarske? Ako se prođe, valja odabrati rutu za dalje, a odatle put vodi preko Srbije u najvećem broju slučajeva.

Prema podacima UNHCR-a, u 2020. godini u svetu se nalazilo ukupno 82,4 miliona prisilno raseljenih ljudi. Od tog broja, 26,4 miliona izbeglica, 20,7 miliona izbeglica pod mandatom UNHCR-a, 5,7 miliona palestinskih izbeglica, 48 miliona interno raseljenih lica, 4,1 milion tražilaca azila i 3,9 miliona venecuelanskih izbeglica. Imajući u vidu situaciju u Avganistanu, ali i na drugim kriznim žarištima širom sveta, može se očekivati da će broj prisilno raseljenih lica u ovoj godini biti i znatno veći, posebno ako se ima u vidu veoma sporo rešavanje statusa lica koja su se već našla u prisilnom rasejanju.

SRBIJA NA IZBEGLIČKOJ RUTI

Pošto stignu u Srbiju, tu tek nastaju problemi kuda i kako nastaviti put ka zemljama Zapadne Evrope. Izazovi na granicama sa Hrvatskom, Mađarskom i Rumunijom postali su "igra bez granica" (izbeglice u žargonu pokušaj da se pređe granica i nazivaju "gejm").

Od intenziviranja izbegličko-migrantske krize, preko tzv. balkanske rute, Srbija je postala gotovo nezaobilazna tačka na mapi onih koji su se uputili ka Evropskoj uniji. Veliki broj avganistanskih izbeglica je prešao preko teritorije Srbije zadržavajući se kraći ili duži period, ali ne sa namerom da ostanu u Srbiji i tu potraže svoje utočište.

Imajući u vidu da je nekoliko susednih država Srbije već podiglo "zaštitnu" ogradu na svojim granicama ili imaju prirodne prepreke za prelazak granice (Hrvatska, na Dunavu), te su znatno pooštrile mere za vreme pandemije, ali i ranije, izbeglice koje se nađu u Srbiji ostaju ovde zaglavljene. Na južnoj granici sa Severnom Makedonijom postavlja se žičana ograda, što predstavlja još jednu, dodatnu prepreku izbeglicama na putu spasa. Njima preostaje besomučno pokušavanje prelaska granice i stalno susretanje sa brutalnošću policija susednih država, koje ih izlažu protivzakonitom proterivanju. Najčešće se vrši kolektivno proterivanje, a izbeglice su često izložene i zlostavljanju, pljačkanju, ali im se i ne pruža neophodna zdravstvena nega i ne omogućava pristup postupku azila. Tom prilikom, mahom za vreme instant "procedure", nemaju obezbeđenog prevodioca, lekara, te bivaju smeštani u neadekvatnim uslovima boravka (premale ili pretrpane prostorije policijskih stanica, itd.), uključujući decu bez pratnje i bez dodeljenog staratelja.

Tako je trenutno tužna slika na granicama sa Hrvatskom, Mađarskom i Rumunijom, gde stotine, pa i hiljade izbeglica svakodnevno pokušavaju da pređu granicu ili budu nezakonito vraćani na teritoriju Srbije. Na tom dvosmernom putu viđaju se sumorna lica ljudi koji moraju da nastave da pokušavaju da prelaze granicu, jer znaju da nemaju kuda nazad.

GRANICE EVROPSKE UNIJE: Ostajte tamo

ETIČKE DILEME

Sve navedeno otvara etičke dileme koje se postavljaju pred međunarodnu zajednicu. Pitanje sveobuhvatnog plana prihvata izbeglica i dalje nije rešeno, kako na globalnom nivou, tako ni na regionalnom, što se najbolje vidi na primeru EU. Pojedine države snose nesrazmerno veliki teret, kako prema veličini teritorije i stanovništva (Jordan, Liban), tako i prema ekonomskoj moći (Pakistan i pomenute države). Pojedine države članice EU, usled geografskog položaja, ali i direktiva EU o azilu, trpe najveći teret (Grčka, Italija, Španija). Prve zemlje u susedstvu Avganistana nalaze se u najvećom riziku od priliva velikog broja izbeglica, što nije bila nepoznata činjenica kada se pravio plan povlačenja međunarodnih snaga iz Avganistana.

Podizanje žičanih ograda i zidova na granicama evropskih država postao je nezaustavljiv trend. Tako se u poslednjim incidentima i na istočnim granicama EU (granice između Poljske i Litvanije prema Belorusiji) planira podizanje ograda. Ranijih godina, Mađarska je već podigla kilometarski dugačku ogradu na granici sa Srbijom. Ova slika je zapravo mozaik, koji se deo po deo polako sklapa, a gledano iz daljine, dobija obrise ponovnog stvaranja država-nacija, sa čvrstim i jasnim razgraničenjem među državama i ljudima. Ovaj korak unazad jeste posledica neravnomernog tereta kojem su izložene pojedine države koje su prve na udaru izbegličkog talasa, ali i one koje su okružene državama članicama EU, a same nisu članice evropskog društva.

Daleko veći rizici postavljaju se pred avganistanske izbeglice od onih koji se stavljaju pred države tranzita i prijema – od toga da im nije obezbeđen adekvatan prihvat, do toga da su u društvima država prijema često nepoželjna kategorija ljudi, kojima se prava daju na kašičicu i najčešće su prepušteni samima sebi. Uz to, brojni su rizici kojima su izložene izbeglice, poput onih da su izvrgnuti volji krijumčara i trgovaca ljudima, a za vreme tranzitiranja često nemaju ni krov nad glavom, ni dovoljno hrane i vode. Ako se na sve to doda i pandemija virusa korona i svi rizici koji idu uz nju, i za običnog turistu bilo bi mnogo, a kamoli za ljude koji su u zbegu u potrazi za sigurnim utočištem. A to, svakako, jesu izbeglice iz Avganistana.

Bojan Stojanović