Crna Gora:
David bez praćke

Partokratija, plutokratija i teokratija su sa zajedničke strane barikade nasuprot demokratskom, građanskom i slobodnom društvu. U toj sprezi sumnjivog kapitala, kupljene političke podrške i zarobljene slobodne misli, građansko društvo je poput Davida koji još nije pronašao praćku

Nakon što je u Crnoj Gori "za dlaku izbegnut rat", i nakon što su šenlučenje, kamenice i suzavac zamenili rafali verbalnih hitaca između vlasti i opozicije, te unutar same vlasti, crnogorski premijer Zdravko Krivokapić je inicirao sastanak sa predstavnicima parlamentarne većine. Saopštenje koje je usledilo nakon ovog susreta, u velikoj meri van konteksta aktuelnih problema u crnogorskom društvu i bez odgovora koje je javnost očekivala, prvenstveno govori o neuspešnosti tog susreta. Iako su stavovi jedinstveni, sve su prilike da je ključni dogovor ponovo izostao.

Na sastanku je potvrđen jedinstven stav o neophodnosti smirivanja aktuelne političke situacije uz poštovanje Ustava i zakona Crne Gore, i poslata poruka da "niko nije jači od države, te da odredbe pravnog sistema moraju važiti za sve bez izuzetka". U zajedničkom saopštenju se ističe da "ko nije spreman da istraje na tom putu nije ni dostojan povjerenja koje su nam dali građani 30. avgusta 2020. godine". Dakle, javnosti su ponuđene formulacije koje više kriju nego što čitavu situacija čine transparentnom i jasnom. Tačnije, nije pronađen odgovor na krizu u koju je većina prethodnih meseci samu sebe uvela, i koja je latentno eksplozivna i sa "nesagledivim posledicama" po premijera i aktuelnu vlast.

...i predsednik vlade Z. Krivokapić

POGREŠNO PITANJE

Pitanje ko je dobio, a ko je izgubio nakon protesta na Cetinju, čiji je "formalni" povod bio ustoličenje mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija, pitanje je koje suštinski potencira nastavak političkih podela građanske Crne Gore. Traganje za takvim odgovorom insistira na kontinuitetu politika koje svoju snagu izvlače iz prevaziđenog istorijskog diskursa, i iz interesno iskrivljenog poimanja cilja bilo kojeg političkog uticaja na društvene promene i državne strategije.

Pravo pitanje bi bilo: kako su se crkvena pitanje u jednoj sekularnoj državi izmestila iz sfere ličnih prava i sloboda u politički prostor i povezala se sa haotičnim nacionalno identitetskim diskursom? Kako se dogodilo da DPS, koji sebe naziva građanskom, multietničkom i evropskom partijom, kao svoj programski cilj stavlja vaspostavljanje Crnogorske pravoslavne crkve, a potom poziva na odbranu sekularne države? Kako se, napokon, dogodilo da litije kao crkveni, verski "alat" postanu ne samo instrument koji je doveo do političke promene u Crnoj Gori, već postanu faktor pritiska na političku svakodnevicu savremenog crnogorskog društva? Odgovor bi mogao da bude posve jednostavan.

Partokratija, plutokratija i teokratija su sa zajedničke strane barikade nasuprot demokratskom, građanskom i slobodnom društvu. U toj sprezi sumnjivog kapitala, kupljene političke podrške i zarobljene slobodne misli, građansko društvo je poput Davida koji još nije pronašao praćku. I ne samo to, ta "koalicija" je generator mržnje, podela i puta u duhovno i materijalno siromaštvo. Njihova magistrala je asfaltirana permanentnom manipulacijom kojoj je cilj, posve logično, zadržavanje povlašćenog statusa u kriminalu, politici i veri. Uporno zamenjujući teze, ističući velike istorijske ciljeve i potencirajući "nacionalističke zamke" protivnika, našli su se u velikom poslu pranja mozgova. Pranje novca je samo uzgredna delatnost.

MEDIJSKI BEZDAN

Ne treba biti previše pametan kako bismo, jednostavnom analizom sadržaja govora i zapaljivih izjava na društvenim mrežama, zaključili kako je javni prostor zarobljen jezikom konflikta, isključivosti i manipulacije. Naravno i analizom medija, koji su do besvesti instrumentalizovani i podeljeni po nacionalističko-klerikalno-populističkoj liniji. Tako su na ovim prostorima njihove uređivačke politike u funkciji interesa pre svega prljavog kapitala i zagađenih politika, a tek onda u funkciji pravovremene, proverene i tačne informacije. Sve dok mediji vode ratove svojih nalogodavaca, njihovi će tiraži padati, a uticaj na javnost biti sve manji i opasniji. Pitanje odgovornosti u takvom informatičkom bezdanu gotovo je nemoguće postaviti.

Ne može predsednik države da poziva na otpor, "odbranu države" i potom da, pre prvog suzavca, nestane netragom sa mesta na koje je pozivao građane na "pobunu", kao da se ništa nije dogodilo. Uz sve uvažavanje njegovih verskih osećanja, ne može premijer jedne države da zapaljive scene sa cetinjskih ulica posmatra na televizijskom ekranu i "naređuje hapšenja", a da se potom lično pojavi ispred podgoričkog hrama dočekujući patrijarha SPC Porfirija i mitropolita Joanikija suznih očiju. Tako je bar u društvima u kojima izabrani predstavnici sebe vide u funkciji svih građana, a ne kao izvođače radova političke manjine iz koje potiču. Izdizanje iznad ličnih interesa je u samim temeljima državnih funkcija, ili bi bar tako trebalo da bude. Oni koji građane vide kao topovsko meso davno su prešli crtu koja vodi u totalitarizam.

Osiromašenom, bez perspektive, u zemlji otuđenih resursa i bez uslova za normalnu egzistenciju, običnom čoveku je nametnuta iluzija da mu samo pripadnost naciji i/ili veri može obezbediti sigurnu budućnost, i da mu na tom putu stoje oni koji ne pripadaju njegovoj "vrsti". Nametnuta mu je vizija da preskakanjem barikade u neslobodan prostor jeftinih kupovina glasova, zapošljavanjem "po dubini", čini korak ka eliti i bezbednoj egzistenciji. Merilo kvaliteta njihove egzistencije je bedan život onih drugih.

Na nesreću, taj društveni defekt je ugnežden u opšteprihvaćenom vokabularu, bez obzira na stranačku pripadnost na aktuelnoj političkoj sceni Crne Gore.

KOHABITACIJA NETRPELJIVOSTI

Teze da je predsednik države remetilački faktor i politička prošlost Crne Gore i da će njegovim uklanjanjem država procvetati, tek je provizorna politička poruka. Milo Đukanović je, iz vizure slobodnog društva, bio prošlost i pre mnogo godina, ali je opstajao na samom vrhu piramide vlasti, a njegov je uticaj bio merljiv i po dubini i po širini. Njegov uticaj je i danas merljiv, a taj jezičak na glasačkoj vagi još uvek nije napravio toliki otklon da bi prošlogodišnje promene učinio konačnim i neopozivim.

Možda je upravo zbog toga inicijativa za njegov opoziv prošla ispod radara javnosti i pretvorila se u zanemarljivu novinsku vest, da bi je, nakon toga, u fokus pažnje vratio neprimeren jezik dve ključne crnogorske političke figure. Naime, u intervjuu hrvatskom "Jutarnjem listu" Đukanović je rekao da je "nesretna vlada, zapravo obična igračka u rukama beogradskih državnih, crkvenih i paradržavnih struktura, kao što su opet oni to isto u rukama Moskve, bila je spremna proliti krv taj dan na Cetinju samo da bi za to optužili crnogorske patriote, i u krajnjem mene, za njihova nepočinstva". U odgovoru, iz kabineta premijera Krivokapića, predsednika države su nazvali "odbjeglim vođom propalog puča", poručili Đukanoviću da je u toku skupštinska procedura za njegovo razrešenje zbog prekoračenja nadležnosti i kršenja principa sekularnosti, i dodali da "novim pokušajem zamjena teza i manipulacija nastoji da homogenizuje one lakovjerne iz okruženja kojih je sve manje. Nakon što mu je propao plan, da huškajući građane Crne Gore jedne na druge, te kršeći Ustav ugrozi multivjerski i multinacionalni koncept, ne odustaje od destruktivnog i suludog djelovanja, koje ga čvrsto pozicionira kao remetilački faktor." Ovakav jezik je pre prilog za neki loš praktikum za mlade polemičare sa primerima no što su izjave koje će dovesti do smirivanja tenzija, smanjivanja straha od sukoba među stanovništvom, ili biti jasna poruka da je Crna Gora spremna za poslednji korak koji je vodi u Evropsku zajednicu. To samo govori da je dominantna politička platforma na ovim prostorima i dalje podela, igra izdajnika i rodoljuba, vernika i nevernika.

PREMIJER KAO LOVINA

Stalne trzavice unutar vladajuće koalicije, koje po pravilu rezultiraju radikalnim pretnjama o rušenju vlade i novim izborima, zapravo su posledica onih ideja koje "promene" vide kao personalne "zamene" na pozicijama instaliranog Đukanovićevog režima. Većina stranačkih lidera vlast vidi kao "plen", a ne kao "odgovornost", i što je lovina veća, veći je i konflikt. U tom kontekstu, pojam "opozicija unutar vlasti" dobija posve drugačije značenje. Stalne promene učesnika u "labavim savezima" unutar većine, te ekstremne oscilacije u "podrškama" premijeru i njegovoj "ekspertskoj vladi", više su primer nedoslednosti i političkog pragmatizma no što su izraz političkog stava i društvene strategije.

Za sve ono što do sada nisu učinili vladajućoj većini nije kriv lider DPS-a, najveće opozicione partije, naprotiv, krivi su oni sami. Jednostavno, gotovo da ne postoji politički faktor koji nije tražio smenu Krivokapićeve vlade. Preraspodela uticaja dojučerašnjih opozicionih prvaka je od osvajanja vlasti bila primarno pitanje, važnije od svih drugih. Oni su svoju pobedu na izborima, a nakon izrečenog "da" ekspertskoj vladi, doživeli kao poraz. Odsustvo značajnih rezultata "ekspertske vlade", zbog čega je nezadovoljstvo evidentno, logična su posledica i te činjenice.

Neuspešnost sastanka sa početka ovog teksta mogla bi dovesti do novog susreta predstavnika skupštinske većine bez prisustva premijera, a u tom bi se slučaju na njega mogla primeniti stara cetinjska doskočica: ko nije za stolom, glavno je jelo na trpezi. Tako bi se moglo dogoditi da Cetinje ipak odredi političku budućnost i predsednika i premijera Crne Gore.

Voislav Bulatović