Na licu mesta – Izlet u Gračanicu:
Probne tablice za probni život

Pitam kolege da li se tu, južno od Ibra kako se često kaže, oseća tenzija izazvana krizom na severu. Oni kažu da su Srbi iz tog dela Kosova odavno navikli da voze sa kosovskim tablicama kako bi mogli da žive normalno i da ih i sami menjaju kada idu "gore" u Srbiju

Petog dana protesta Srba na severu Kosova zbog upada specijalnih jedinica kosovske policije i uvođenja probnih tablica za vozače koji imaju tablice izdate u Srbiji, odlučio sam se da odem na Kosovo.

Kako su prelazi na severu, i Jarinje i Brnjak, blokirani, preko njih se može samo peške, pa krenem na Merdare koje se nalazi osamdesetak kilometara istočno. Trebalo je da se u Gračanici nađem sa kolegama iz KIM radija, koji objavljuje vesti na srpskom jeziku sa teritorije Kosova i Metohije i ove godine slavi dvadeset godina postojanja.

Put vodi od Prokuplja, preko kuršumlijskih sela na administrativni prelaz Merdare, koji izgleda kao dobro uređen granični prelaz. Put do skretanja za Kuršumliju dobar, ali čim se zamakne ka Kosovu krenu rupe i neravnine koje traže od vozača dodatnu opreznost. Po takvom putu u petak predveče stižem nadomak Kosova. Na putu nema gužve, tu i tamo neki automobil ili kamion. Iz suprotnog smera dolazi više vozila i skoro da nijedno nema regularne registarske tablice, osim dva vozila iz Albanije.

Nadomak prelaza dugačak red kamiona koje drsko prestižem jer nekako verujem da oni tu stoje pa stoje, a da će mene sa automobilom pustiti lakše. Stižem ubrzo na punkt, prolazim srpsku kontrolu, pogledaju ličnu kartu i saobraćajnu. Desetak koraka dalje stoji policajac u uniformi kosovske policije, on mi pokaže da se parkiram sa strane.

Na srpskom mi objasni da skinem svoje tablice, da ih stavim u kola i da odem na za to predviđen šalter, registrujem se i kupim probne tablice sa kojima mi je dozvoljeno da se vozim po Kosovu. Sve završavam brzo, plaćam pet evra, dobijam "dve tablice", zapravo dva papira A4 formata na kojima su oznake "Republike Kosovo".

Na prelazu nema nikakve tenzije, vidim da većina drugih koji prelaze znaju proceduru i odmah sami skidaju i stavljaju tablice. Isto rade u kontrasmeru ovi sa Kosova koji će u Srbiju: skidaju RSK tablice i stavljaju "probne" sa PK (Prokuplje) oznakom. Nema nikakvih specijalnih policijskih ili bilo kakvih drugih snaga ili bojnih vozila, sve izgleda kao regularan granični prelaz koji se jedino razlikuje po tome što srpske i kosovske tablice moraju da se skidaju u skladu sa smerom iz koga dolazite. Od uvođenja mera Vlade u Prištini na Merdaru je izdato oko 2,5 hiljada probnih tablica. Srpska policija svoje podatke javno ne objavljuje.

GRAD KRANOVA I ZAGAĐENOG VAZDUHA

Od Merdara preko Podujeva do Prištine ide regionalni put koji je na nekim mestima brza saobraćajnica sa četiri trake, a većim delom obična džada. Kuće, lokali, prodavnice nameštaja, pumpe, zanatske radnje protežu se gotovo celim putem, saobraćaj teče sporo, 40 km na sat, a iz pravca Prištine vozi se još sporije. Posle će mi objasniti da je bio petak po podne i da mnogi koji rade u Prištini kreću u to doba kući.

Negde ispred Prištine, na sreću, kreće obilaznica koja je u "punom profilu", šest traka, pa se brzo stiže do Čaglavice, naselja koje je ranije većinski bilo srpsko, a sada se taj odnos menja u korist Albanaca. Pogled na Prištinu iz daljine govori da je to, kao i Beograd, grad kranova: na sve strane se nešto zida, vire neke super visoke kule, menja se silueta grada iz koga je nekad virio samo jedan soliter, onaj u kome je bio Hotel Grand. Još jedna sličnost: zbog rada obližnje termoelektrane u Obiliću vazduh je opor i kiseo, baš kao kada ulazite u Beograd iz pravca Bubanj Potoka.

Kada prođem Čaglavicu, isključujem se prema Gračanici. Na tom delu puta je takođe ogromna gužva, tu su tržni centri, šoping molovi, velike prodavnice svega i svačega. Put me vodi kroz Alvaliju, nekada elitni deo Prištine, nakon čega brzo stižem u Gračanicu.

SRBI JUŽNO OD IBRA

U Gračanici se nalazi jedan od najpoznatijih manastira Srpske pravoslavne crkve. To je ujedno i ime opštine koja obuhvata više naselja. Tu me "pokupe" kolege sa Radija KIM i produžimo ka Lapljem Selu na ručak/večeru. Do restorana se brzo stiže, nekoliko minuta vožnje putem između dva naselja. Restoran je pun, odnosno bašta restorana je puna, i jedva nalazimo neki sto sa strane jer je unutra zabranjeno sedenje zbog epidemioloških mera. Iako je srpska zajednica vakcinisina otprilike u procentu kao i stanovništvo u Srbiji, mere Vlade u Prištini su stroge: i napolju se nose maske, rade samo bašte, policijski čas je na snazi od 22 do 6 ujutro. I to se zaista primenjuje i poštuje na celoj teritoriji Kosova.

Pitam kolege da li se tu, južno od Ibra kako se često kaže, oseća tenzija izazvana krizom na severu, oni kažu da su ljudi iz tog dela Kosova odavno navikli da voze sa kosovskim tablicama kako bi mogli da žive normalno i da i sami menjaju tablice kada idu "gore" u Srbiju. Od trenutka kada se srpska vojska povukla 1999, Srbi sa Kosova žive u nekoj vrsti konstantne krize i blokade, pa može da se učini da su se navikli na takvo stanje i da se trude da o tome ne razmišljaju sve vreme.

Druženje se završava pre deset uveče da bi kelneri mogli na vreme da završe i odu kućama, da se slučajno ne dogodi da ih policija ili inspekcija kažnjavaju.

ZGRADE KOJE PROPADAJU I SIGURAN SEKS KOD SRBA

Sutradan, lep dan. Sveže i sunčano u Lapljem Selu, sedim ispred Hotela Konstantin čiji vlasnik širi posao – pravi SPA centar da bi obogatio ponudu. Krećem ka Čaglavici i pokušavam da vidim što više onoga što čini ova srpska naselja. U Lapljem Selu je veliki srednjoškolski centar koji izgleda sjajno, ali ne radi. To je jedan od projekata koji je pomogla Evropska unija, a ni lokalci nisu sigurni zašto se objekat ne koristi. Malo dalje niz istu ulicu, sa desne strane, obnovljena i lepa zgrada Doma kulture koja lagano tone u travuljinu. Domaćini mi kažu da je to pre neku godinu otvorio Vučić, ali, takođe, nisu sigurni zašto propada i ne koristi se.

Dalje, prema Čaglavici, na putu smo koji je i sa jedne i sa druge strane pun drive-inn motela i salona automobila. Pitam domaćine čemu služe ovi moteli u koje dolaziš autom, dovezeš se do sobe. Uveravaju me, zapravo kažu, da misle da nije prostitucija u pitanju, nego da to služi ljudima iz Prištine za dnevne seks kombinacije, jer im je tu, kod Srba, u srpskom naselju, najsigurnije – nema ko da ih vidi i "izda". Posle ovog niza soba za "dnevni odmor" put nas vodi uzbrdo prema Čaglavici u kojoj se u Domu kulture nalazi KIM radio. Tamo ćemo provesti dan, u objektu koji je osamdesetih godina otvoren uz prisustvo Momčila Trajkovića i Azema Vlasija, saznajem od domaćina, i koji bi se u međuvremenu raspao da nema KIM radija koji na neki način održava taj deo zgrade.

NE ŽELE NAS NA KOSOVU

U razgovoru sa kolegama novinarima iz redakcija širom Kosova, neke znam od ranije, neke upoznajem, čujem kako izgleda njihov život i kao građana i kao ljudi koji treba da javljaju građanima šta se oko njih dešava. Oni su u dvostrukoj blokadi: Priština je zatvorena, a Srbija razgovara samo sa "svojim medijima". Od Goraždevca preko Gračanice do Mitrovice oni se trude da svoj posao rade na najbolji mogući način, poštujući novinarska pravila. Iako bi novinari trebalo da se uzdržavaju od direktnog iznošenja stavova, ove kolege sa Kosova su na prvom mestu ljudi koji rade u izvanredno komplikovanim okolnostima. Objašnjavaju mi ono što tamo svi znaju pa nije vest: Kurti je napravio grešku jer nije građanima sa severa ništa ponudio, odlučio je da im oduzme tablice i dâ im privremene, sa kojima ne bi mogli da idu van Kosova. Govore mi kako se i u najmanjim sredinama zahteva poslušnost, pripadnost partiji, da bi se došlo do nekog posla, i kako ni oni Srbi koji bi hteli da se "integrišu", koji bi hteli da žive i rade u kontekstu nezavisnog Kosova, ne nailaze na razumevanje okoline i komšija Albanaca. Kao da svi zajedno izgovaraju jednu rečenicu: "Albanci nas ovde na Kosovu ne žele", i kada to razumete, onda je vrlo teško voditi razgovore o drugim temama i ponašati se kao da je "sve u redu".

BLISKI SUSRET SA AGIMOM ČEKUOM

A ako se na trenutak sve to zanemari i pogledate oko sebe, videćete neke zanimljive stvari koje pokazuju da se čuda kriju na svakom koraku.

Tako je baš iza zgrade Doma kulture u Čaglavici nekadašnji predsednik Kosova i jedan od vođa OVK iz rata 1998/99. godine Hašim Tači podigao porodičnu kuću u stilu engleskih viktorijanskih seoskih kuća. Ona je opasana visokim zidovima i nalazi se u Ulici Stefana Nemanje.

Dakle, Tačiju, koji je trenutno u pritvoru u Holandiji, ne smeta da živi u Ulici Stefana Nemanje, baš kao ni njegovom bratu koji živi u kući nedaleko odatle, u Ustaničkoj ulici. Kada ste u Čaglavici, idete da ručate kod Đebe, svi znaju za taj restoran, ali ko bi pomislio da ćemo u bašti sedeti sto pored Agima Čekua, koji je svratio sa trojicom prijatelja na piće. Razume se, niko od toga ne pravi veliku stvar, a domaćini kažu da jedino Aljbin Kurti nikada nije došao u opštinu Gračanica uprkos stalnoj priči da će on razgovarati ne sa Srbijom, nego sa Srbima.

BARIKADE I AJVAR

Čaglavica je naselje na skoro 600 metara nadmorske visine sa perspektivom da u budućnosti postane neka vrsta prištinskog Dedinja, jer je blizu grada a vazduh je čist. Puno se zida, puno je kuća na prodaju, to jest Srbi prodaju, a Albanci kupuju i zidaju velike moderne vile ili čitave komplekse modernih kuća – valjda za onu elitu koja preko dana ide u drive inn motele da "predahne". Kasno po podne završavamo naše druženje i svako kreće na svoju stranu: neko u Goraždevac, neko u Gračanicu, neko u Mitrovicu, a ja nazad za Beograd. Sa Jarinja i Brnjaka stižu vesti da nadleću avioni, a da narod peče paprike i sprema ajvar. U danima koji slede deca iz Gračanice i ostatka Kosova kreću u školu, a deca na severu ne. Njihovi su nastavnici i učitelji na barikadama. Na prelazu Merdare vraćam tablice i krećem ka Srbiji. Sa Kosova.

Slobodan Georgiev