Intervju – Galeb Nikačević:
Magija normalnog razgovora

"Prvih dvadeset-trideset minuta izlaze te izverzirane rečenice. A onda se one potroše. I šta onda? Onda počinju rečenice u kojima se usporava tempo i u kojima razmišljaju šta da kažu. Tad dobijaš čoveka. Tad čovek dobija treću dimenziju, dobijaš taj ljudski oblik. Počinju polako poštapalice, počinju intimni uvidi i počinje da se otvara prozor u njih, kako oni razmišljaju, a ne kako je formulisana rečenica u kojoj nema rizika. I onda se nađu na terenu koji baš i nije prohodan i jednostavan"

Bio je kraj januara 2020. kada je Galeb Nikačević, tada glavni i odgovorni urednik NOIZZ Srbija, dela Ringier Axel Springer grupacije, dao otkaz, iako je na toj poziciji proveo manje od pola godine. Shvatio je da – više ne može. Bio je podstanar, sa porodicom i kreditom za auto, i bio je, kako kaže, bez plana B. Hteo je da proba da nađe neki drugi posao, a ako mu to ne uspe, da ode sa porodicom na Novi Zeland, što je, kako kaže, već bila skoro gotova priča.

Samo nekoliko nedelja kasnije, korona je okovala svet, zatvorila granice i Srbije i Novog Zelanda i potpuno presušila sve prihode Galebove porodice. Kako kaže, u februaru je njihovoj ćerkici bio prvi rođendan, pa su od novca koji su tada dobili uspeli da plate naredne dve kirije.

"Vrtić nismo morali da plaćamo jer je bio zatvoren, na kredite su stavili moratorijum na tri meseca, ali u martu je došao trenutak da više nema para. Na kraju meseca nemamo za kiriju, ja nemam ništa. To je bio baš težak trenutak", kaže Nikačević za "Vreme".

Sada, godinu i po dana kasnije, podkast koji je proizvod porodične manufakture Galeba i njegove supruge, beleži vrtoglavu posećenost, što u audio-verziji, a naročito na Jutjubu, gde njegove emisije imaju i po nekoliko miliona pregleda za mesec dana.

Nikačević za "Vreme" govori o tome zašto je napustio siguran posao u velikoj medijskoj korporaciji i kako je uz pomoć štapa i kanapa na početku došao do toga da proizvodi nešto što stotine hiljada ljudi žele da slušaju i gledaju svake nedelje.

GALEB NIKAČEVIĆ: U NOIZZ-u sam se prvi put našao na nekoj ozbiljnijoj uredničkoj poziciji i bilo mi je drago što sam shvatio da mogu to da radim. Ali, tu nailaziš na drugu vrstu problema – nalaziš se u strukturi kojoj nije bila potrebna ta pozicija. U korporaciji, ljudima je potreban menadžer više nego urednik. Potrebni su ljudi koji prave novac, a ne ljudi koji prave dobar sadržaj. Tako sam se našao u okruženju koje je meni neprijatno, u svakom pogledu. U novinarstvu, urednička pozicija je vrhunac, a u korporativnom sistemu, u menadžmentu, to je početna pozicija. Medijski eko-sistem znamo kakav je, kako je polarizovan i na koje načine se u njemu radi, pa počinješ da osećaš da ti tu nije mesto. Iz dana u dan, iz sata u sat, to su ti isti ljudi, ta energija, skuplja se u tebi i ti to onda nosiš sa sobom kući. Onda počinješ da imaš problema sa spavanjem, sa hroničnim umorom, stresom, bude tu i poneka depresivna epizoda…

Ustaješ ujutru, teraš se da odeš na posao, ne možeš da veruješ da te to čeka iznova, to postane tortura i ti shvatiš da već plaćaš cenu boravka na poslu. A to plaća i tvoja porodica, kao i tvoje duševno i fizičko zdravlje, počinješ da imaš psihosomatske tegobe, zdravstvene teškoće, a tek si počeo – tri meseca je prošlo! Ne možeš da veruješ dokle si se doveo. Na papiru sve je bilo sjajno – imao sam odličnu platu, odlične uslove, tamo su me apsolutno poštovali i to mi je važno da se čuje. I kada bi neko posmatrao samo ono što je na papiru, pitao bi me: pa šta se ti žališ, jesi li normalan? Saberi se, imaš suprugu, dete, kredit, podstanar si, ćuti i budi srećan, znaš kako je ljudima? I time sam se ja i vodio, to je bilo poslednje gorivo koje sam sagorevao, na mišiće. Ali, na mišiće ne može. U novembru 2019. već sam znao da to neće ići. U međuvremenu sam počeo s podkastom, ali ne kao nešto od čega ću da živim. Nisam imao ni para za to. Krajem 2020. se navršavalo mojih dvadeset godina rada u medijima – počeo sam sa nepunih osamnaest godina na TV-u. Takve godišnjice te nateraju da podvučeš crtu, da pogledaš gde si – a jedna od stvari koja me je dosta pogodila jeste da za dvadeset godina rada nisam uštedeo ništa. Moj bankovni saldo je nula, čak nije ni nula, nego imam i kredit. To je bila osnovna prepreka zašto nisam počeo nešto svoje – čime da počnem, nemam para da išta kupim. Međutim, u oktobru 2019. prijatelji su mi poklonili mali mikrofon, jer ja o podkastima pričam jako dugo, još od 2014. Sećam se da mi je tada neko poslao jednu epizodu koja traje 48 minuta. Bio sam u fazonu: brate, ko će da sluša 48 minuta nekoga kako priča? To je tada bilo nepojmljivo, jer je govorni program, radijski, davno umro, a nove generacije poput moje zaboravile su kakav je bio radio.

VREME: Radio se pretvorio samo u muziku.

Radio se formatizovao, pa si dobio trideset pesama što idu ukrug ceo dan, nije to muzika, to je nešto još gore. Ali, ti podkasti koje sam tada čuo bili su previše komplikovani – to je bilo montirano, sređeno, to je ozbiljna audio-dokumentacija, zvučne slike, produkcija, debeo istraživački rad. Onda sam počeo da primećujem da se pojavljuju drugi autori, počeo sam da pratim BBC, NPR, ali to su opet bila neka zvučna imena poput Stivena Fraja, uz, opet, neviđenu produkciju.

I sve to deluje zastrašujuće i nedostižno, sve dok nisam čuo za podkastere poput Džoa Rogana. Odjednom vidiš dva mikrofona, ti i ja sednemo, i – rokaj. Koliko traje? Nema veze. I to je već delovalo kao nešto pristupačno. Ali ja sam zapravo počeo da slušam taj govorni program tako što sam nedeljom posle podne slušao emisiju Ivane Komadine na Radio Beogradu 2 pod imenom "Put svile". Traje tačno sat vremena, uvek se odabere jedna zemlja, idu putopisi te zemlje iz nekog ranijeg veka koji se čitaju i koji su genijalni. Totalna sinestezija, dočarava ti boje, zvukove, život, društvo i ti putopisi su presecani tradicionalnom muzikom iz te zemlje.

I inače, Radio Beograd je postao moderan, a da nije mrdnuo s mrtve tačke, naravno ako ne slušaš vesti. Imaju analognu tehnologiju za koju bi sad svaki hipster ubio, jer je preskupa. Oni imaju to na izvol’te, taj baršunasti glas od tih mikrofona, njihovi spikeri… To što dobiješ tamo, danas ne možeš da nađeš; da hoćeš to da kupiš, koštalo bi boga oca, pritom ne bi ni mogao da nađeš ljude koji tako govore. I tu vidiš da se mi vraćamo govornom programu koji je nekada bio standard.

Već u novembru 2019. postavio sam svoj Jutjub kanal, počeo da se raspitujem šta zapravo treba da radim kad imam neki audio-fajl. Svašta je tu leglo na svoje – svi u ekipi su radili ili za džabe, ili po drugarskim cenama, ja para nisam imao. Prva epizoda je bila katastrofalna. Odlično je prošla, ali kad kasnije gledaš, vidiš šta sve fali. A samo da počneš treba ti 1500–2000 evra, i to bez slike. Ako na to staviš i video, to je deset puta skuplje. I mi potrošimo sve pare od svadbe da kupimo tu audio-opremu, kamere smo pozajmili.

Ali to kupuješ dok si još u Ringieru. Odlučio si da odeš? Nisam još uvek bio prelomio. Ali očigledno, znao – ne znao, radiš na tome da se baviš nečim drugim. Životnu ušteđevinu daješ na hobi.

Sada je to jasno, ali tada nije bilo. A ja sam bio toliko očajan da sam na podkast gledao kao spas, time sam se bavio da ne bih razmišljao o poslu. Bekstvo. Ali, nemamo para za studio, nego kad je dete u vrtiću, ja razvučem dnevnu sobu, pomeraj sto i stolice, sklanjaj sve, zavrći tepih, daj sto iz kuhinje, daj neke police s knjigama da ne budu goli zidovi, daj neku lampu iz spavaće sobe… To traje dva-tri sata dok sve namestiš, pa onda to snimimo, pa si posle snimanja umoran, pa onda ponovo vraćaj sve na mesto…

Koliko ljudi to tada radi u Srbiji? Sada ih ima dosta.

Ja tada nisam znao nikoga. U međuvremenu sam shvatio da postoje i neki drugi podkasti, bio je jedan u Subotici, pa Tehnopolis, pa Pojačalo… Ima tu ljudi koji su to radili još od 2015, ali svima njima je to bio plan B ili C, svi su imali primaran izvor prihoda. A kada radiš nešto kao hobi, tako ti se i vraća. Onda sam izbacio još dve-tri epizode, i vidim – lepo ljudi reaguju, javljaju se, dobar je fidbek. A kada sam izbacio epizodu sa Zoranom Kesićem, e, to je već bilo nešto, imao sam 50.000 pregleda za jedan dan. To već nisam očekivao. Jer, na vebu 50.000 čitanja je ozbiljna brojka, mada klinci to na Jutjubu prave dok si rekao keks. Tada smo i uhvatili ritam – jedna epizoda nedeljno, od prve epizode pa do sada, nijedna nedelja nije preskočena, bez obzira na odmore, praznike, smrtne slučajeve, epizoda ide, nema pauze.

U međuvremenu, situacija na poslu je sve gora, ovo postaje popularno, i to je verovatno bila kap koja je prelila čašu. Ja 31. januara 2020. dajem otkaz. Supruga i ja smo mnogo pričali o tome, svaki dan sam govorio "ja ne mogu više", ali šta ćemo za pare. Ona je imala okej platu, ali dosta manju od moje. Potrošili smo pare od svadbe, međutim, kada smo oboje videli dokle je sve to mene doteralo, ona je rekla: Slušaj, ljubavi, preživećemo. Preživeli smo gore stvari, idi, ovo nema cenu.

Posebno zato što sam ja na uredničkoj poziciji bio jako mnogo zauzet. Ustanem ujutru u 5-6, odem iz kuće, odvezem dete u vrtić, i kad se vratim kući, dete već spava. Ne viđam porodicu, radim posao u koji ne verujem, ne mogu da stanem imenom i prezimenom iza stvari koje se dešavaju, niti verujem u njih, niti verujem da su dobre, odlaze ti vikendi, non-stop ti zvoni telefon, non-stop je neka drama i stres, pa hajde dva piva pred spavanje da se smiriš, pa onda uvodiš i te loše navike… I onda sledi otkaz, ali i ubrzo korona i onaj težak trenutak kada sam shvatio da više nema para. Međutim, bukvalno sutradan zvoni telefon, zove me prijatelj iz jedne kompanije, njima su ukinuli događaje, ostalo im je para da prebace na onlajn. Hoćeš sponzorstvo? Hoću. Zovu me iz druge kompanije, kućna dostava je eksplodirala, kontaktirali su me i ljudi iz Irexa... I to je bio onaj trenutak "noć je najtamnija pred svitanje", nisam mogao da verujem šta nam se dešava, bukvalno sam plakao. I tako je krenuo podkast, zovem drugare i kažem im: e, sad imam da vam dajem i za honorare. Nisam razmišljao o podkastu kao o poslu od koga ću da živim i da zarađujem, a kamoli da ću da budem popularan. To mi uopšte nije padalo na pamet. No, pošto mi nije puno toga ostalo u životu, odlučio sam da od svega dignem ruke i fokusiram se samo na podkast. I tog trenutka je stvar počela da se razmotava u ovo što je danas – u ovog monstruma.

Koliko je to veliko?

Na Jutjubu imamo 100.000 pretplatnika, ali nama više od 70 odsto ljudi koji nas redovno slušaju nisu pretplatnici na kanalu. Kombinacija donacija slušalaca sa Patreona, komercijalnih sponzora i monetizacije pregleda na Jutjubu je ono što meni omogućava apsolutnu nezavisnost u kontekstu sadržaja koji pravim. Sad sam snimao emisiju sa Dejanom Ilićem, Aleksandrom Baucalom i Anom Dimitrijević, epizodu o reformi obrazovanja. To neće biti epizoda koja će imati milione pregleda, nema šanse.

Ali ti to sada možeš sebi da priuštiš.

Ja takve goste mogu da dovedem, Igora Štiksa, Dubravku Stojanović, da dovedem ljude za koje znam da neće biti komercijalno uspešni, ali za koje mislim da su strašno važni da budu prisutni u javnom prostoru, da su to važne osobe za naše društvo. Meni su podkasti koje slušam otkrivali fascinantne ljude za koje nikad nisam čuo – naučnike, ljude iz kulture, neki spojevi evolucije i psihologije, pa slušaš čoveka koji je genijalac na tu temu, ali ne možeš nigde da ga vidiš. Tih ljudi nema u javnom prostoru i podkast je teren koji ti to otvara, da takvi ljudi mogu da budu vidljivi. Jer, to se uvek dešava u tradicionalnim medijima – ljudi dolaze s razlogom, ili imaju novi album, ili je neka važna utakmica, osvojio je novu titulu, snimio je novi film, premijera, serija itd. I onda dođu na tradicionalni medij, imaju malo prostora da nešto kažu, i pričaju samo o tome.

Skupo je vreme na televiziji.

I na radiju, bilo gde. A kad dođeš ovde, ja te pitam kako si, hoćeš da popiješ nešto? Ljudi imaju spektar svojih interesovanja, svašta ih zanima, a mi to nikad ne vidimo, jer ili ih vidimo tabloidno ili usko vezano za profesiju kojom se bave. Retko ćemo videti da njih zanima nešto drugo, to retko izvučeš iz čoveka. A podkast je takav, svako može da se folira prvih dvadeset minuta ili pola sata. Posle sat i po vremena sve izađe samo. I tu je ključna razlika između podkasta na jednoj i radija i televizije na drugoj strani. A kombinacija Patreona i komercijalnih sponzora daje mi mogućnost da me baš briga za preglede, sad ću da dovedem nekog za koga mislim da treba, jer ne moram da se vodim komercijalnim pregledima, i to je strahovit blagoslov.

Imaš li neko ograničenje u pogledu gostiju?

Ne mogu da pričaju o teorijama zavere. I gledam da ne budu ljudi koji i ovako imaju gomilu komercijalnog prostora, gde god se okrenu. U suštini, nemam nikakvog ograničenja u vezi s tim ko su gosti, samo mi je važno da prepoznam nešto u nekome što bi moglo da bude drugačije. Gledam da sadržaj ne bude vremenski osetljiv, da ne bude nešto što je sada aktuelna tema, a posle da ga niko više ne pogleda. I s vremenom smo shvatili da se naš sadržaj obraća ljudima kojima se dugo niko nije obraćao.

Ko su ti ljudi?

To su ljudi koji imaju kulturne potrebe koje odudaraju od mejnstrima koji vidimo svuda. Ljudi kojima se tradicionalni medijski sistem nije obratio već dugo zato što od njih nema para, i onda se pretpostavilo da takvih ljudi više i nema. Oni sami su mislili da su usamljeni. Dođu na neki video o ekologiji koji ima 250.000 pregleda i u komentarima se upoznaju međusobno. To su renesansne osobe, koje zanima širok spektar tema, ljudi koji ne beže od dubokog i ozbiljnog razgovora.

Da li si nekad imao političara za gosta?

Ne. To me u suštini ne zanima. Zanima me samo ako bi mogli da eliminišu demagoško-partijsko-političke floskule iz svog govora. Ali, ne znam ko bi to bio.

Kažeš da posle sat ili sat i po ljudi izvlače iz sebe nešto što možda i ne bi hteli. Na šta misliš?

Svi imaju spremne odgovore, formulisane rečenice za teme o kojima su već navikli da govore. Davali su stotine intervjua, svi su ih pitali isto, ili su pak imali ograničen vremenski period da nešto kažu. I onda prvih dvadesetak minuta izlaze te izverzirane rečenice. A onda se one potroše. I šta onda? Onda počinju rečenice u kojima se usporava tempo i u kojima razmišljaju šta da kažu. Tad dobijaš čoveka. Tad čovek dobija treću dimenziju, dobijaš taj ljudski oblik. Počinju polako poštapalice, počinju intimni uvidi i počinje da se otvara prozor u njih, kako oni razmišljaju, a ne kako je formulisana rečenica u kojoj nema rizika. I onda se nađu na terenu koji baš i nije prohodan i jednostavan, ne ide to baš s lakoćom. I tu moj posao počinje, prvi deo mi je rudarski, dešava se često da prvih 45 minuta ne mogu da probijem kroz gosta, preznojavam se. Ali kad se otvore, tad počinje razgovor. Vođenje razgovora je zanat. Deluje jednostavno – staviš dva mikrofona i ti i ja pričamo. A nije, jer moraš da ceniš tišinu. Da kapitalizuješ na praznom prostoru. Ja tebe nešto pitam, ti kažeš, i kao kod psihologa ili psihijatra – sedim, ćutim i gledam te. A onda tebi bude neprijatna ta tišina, imaš potrebu da još nešto kažeš, da popuniš taj prazan prostor, i tu se otvara i rascvetava ličnost. Ljudi se opuste, kod nas su u kući, imamo prisan odnos, publika nam je takva i mi već imamo takvu reputaciju da znaju da tu neće biti nikakvih zloupotreba, da neće biti senzacionalizma, da se niko tu ne razvlači po blatu, da nema tih stvari. A ako toga nema, ti se apriori osećaš komotno i prepoznao si neki prostor gde najzad možeš da budeš svoj a da te niko ne osuđuje, ne čereči, ne razvlači… Možemo svi malo više da budemo ljudi. I onda se ispostavilo da je publici to strašno važno.

Jednostavan, normalan razgovor.

To je intima ljudskog razgovora u vremenu koje je ovako ekstremno brzo. Ubrzalo se sve, ovo čudo (telefon) nas je učinilo dostupnim. Informacija je postala brza, a mi smo postali dostupni za tu brzu informaciju. Predah od tih informacija postao nam je period u kolima od posla do kuće, to je jedini mir koji imaš, a i tad te gradska gužva ubija. Zato, pustiš podkast, ništa ti više ne smeta. Odlaziš u šetnju, odeš u teretanu, staviš slušalice, pustiš podkast. Ideš na more, devet sati kolima, to su tri podkast epizode, uz dobre i pametne sagovornike nešto naučiš, opustiš se. Podkast zapravo ulazi u prostor koji ranije nije postojao, to je sada nama prostor za konzumaciju sadržaja.

Ulazi u međuvreme, između nekih aktivnosti.

Tad imamo vremena. A nije više muzika ta koja može to da postigne. U toj hiperpovezanosti koju živimo, ljudi su zapravo postali vrlo usamljeni. Svi su povezani – Fejsbuk, Tviter, Instagram, TikTok, Tinder, dejting aplikacije, Votsap, Telegram, Signal, Vajber, iMesidž, fotke, zvuk, video, mimovi… A, brate, ljudi su sami. Usamljeni. Svi su sada nešto isprojektovano. A ja sam naučio kako da vodim razgovore zahvaljujući podkastu, mene podkast smiri. Uči me kako da ne gledam u telefon. Kad si poslednji put sedeo tri sata s nekim za stolom i nisi pogledao u mobilni telefon?

Radmilo Marković