Vreme
Nuspojave

Filharmonija i disharmonija

U poređenju s prethodnikom i naslednikom, Ivan Tasovac je zaista bio Andre Malro. Samo, ima tu jedna kvaka 22: a zašto bismo ga poredili baš s takvima, to jest, kako se uopšte našao u takvom okruženju?
Teofil Pancic
piše:
Teofil
Pančić

Umetnost i politika ne žive u odvojenim svetovima nego dele ovaj jedini, zajednički, ali upliv politike u život umetnika nešto je drugo: mnogi su zbog toga skupo platili, najčešće ne po svom izboru. Šta se, međutim, dešava kada umetnik poželi da se aktivno bavi politikom, preuzevši na sebe moći i insignije vlasti? Ni tu, naravno, nema jedinstvenog odgovora: zavisi od toga ko, gde, kako i s kim?

Vanserijski pijanista i veoma uspešan direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac imao je sve što se obično smatra odlikom umetnika koji privlači pažnju i poštovanje: talenat, harizmu, specifičnu pojavnost koja je činila da ga znaju i oni koji ne razlikuju čembalo od harfe. Uz to, Tasovac je imao i snažnu potrebu da svojim opaskama i "intervencijama" bude neka vrsta zajedljivog društvenog hroničara. To ga je učinilo toliko popularnim u jednom periodu, u ono danas davno i (ne)zaboravljeno vreme kada je deo "građanske javnosti" hteo da po svaku cenu nađe neku alternativu Tadiću i Demokratskoj stranci, a da to, ako je moguće, ne budu bivši radikali (zanimljiv je to fenomen, vratićemo mu se još).

Izgleda da ipak nije bilo moguće. Pa su ovi zapušili nos i izmislili "bele listiće". A Tasovac je i dalje šarmirao progresivnu javnost i svojom menadžersko-marketinškom veštinom (a naravno i kvalitetom muzike) punio dvorane na nastupima Filharmonije. Bila je to (zasluženo) udobna pozicija na kojoj je bio takoreći nedodirljiv, i mogao je na njoj da ostane nezavisno od svih spoljnih okolnosti: ko bi se usudio i ko bi uopšte poželeo da bile gde "pomera" čoveka koji je postao sinonim za posao koji je obavljao i za instituciju koju je vodio?

Ali, vratimo se još malo u ono prethodno vreme. To koliko je Tasovac bio po meri i ukusu građanske javnosti, može se videti i iz toga da ga je kolegijum "Vremena" izabrao za ličnost godine 2011. Zanimljiva je to godina: poslednja u kojoj je, celoj, vlast u rukama političkih baštinika Petooktobarske republike, tada već svakome krivih za sve zajedno i za svaku stvar pojedinačno. Koji mesec kasnije, ona će nestati kroz jedne malo čudne predsedničke izbore. Samo mrvičak dana pred izbore, usred jednog Utiska nedelje, jedna će od vedeta "belih listića" i mene i javnost, a možda i samu sebe, ubeđivati kako su to izbori bez pravog izbora, te kako bi bilo sasvim drugačije da je na Tadićevom mestu neki vitez bez mane i straha, a na moje pitanje da ko bi bio taj svetao lik, dobio sam odgovor da bi to, eto, mogao biti Ivan Tasovac.

Zatreptao sam od zaprepašćenja kao tri sojke na tri jugovine. Ne zbog Tasovca. Nego zbog toga što sam shvatio da je moguće doživeti lepu starost kao ugledna persona našeg javnog života, a da ne saznaš ama baš ništa o zemlji u kojoj živiš i o mentalitetu, ukusima i nazorima većine njenih ljudi.

U takvom je, dakle, statusu Ivan Tasovac dočekao postdemokratske promene u zemlji. Za neko vreme, za njega se nije ništa promenilo. A onda je, valjda za sve neočekivano, Tasovac postao ministar kulture i informisanja u jednoj od Vučićevih vlada, nevažno je kojoj jer su sve vlade u Srbiji od sredine 2012. – Vučićeve vlade. I ubrzo se sve promenilo.

Mada nije dočekan "na nož" ni u tzv. antirežimskoj javnosti (naročito s obzirom na to da je prethodni ministar postavio izuzetno niske standarde i očekivanja), tokom svog ne tako dugog ministrovanja Tasovac je uspeo da se konfrontira sa mnogim umetničkim, ali i novinarskim udruženjima, interesima, potrebama. Mada njegovo ministrovanje, bar u "užem" resoru kulture, uopšte nije bilo tako rđavo kakvo je moglo i čak "moralo" da bude, s obzirom na širi politički kontekst u kojem je delovao. Štaviše, u poređenju s prethodnikom i naslednikom, Tasovac je zaista bio Andre Malro. Samo, ima tu jedna kvaka 22: a zašto bismo ga poredili baš s takvima, to jest, kako se Tasovac uopšte našao u takvom okruženju? Neće biti da ga je neko puškom naterao.

Kako god, ministrovanje je (bez pravog razjašnjenja) okončano, Tasovac se ubrzo vratio u Filharmoniju i sve bi ušlo manje-više u staru kolotečinu da se pijanista nije "povampirio" na tzv. društvenim mrežama, gde se očitovao kao gorljivi, a drveni advokat vladajuće stranke, Aleksandra Vučića i svega što u tom paketu ide. Umesto inteligentnog, hirovitog cinika koji je "iznad situacije" (na šta tako padaju naše poetese apstraktnog nadpartijskog građanizma), dobili smo napornog partijskog vojnika, suštinski na poslovima i radnim zadacima Aleksandra Martinovića za sofistifikovaniju publiku. Osim što takve publike (bar za njega) više nije bilo. Čini mi se da je nemoguće da to nije shvatao. Kontekst u kojem se svojim izborom našao – bizarno: više nakon ministrovanja nego tokom njega! – kao tzv. javnu personu ga je prosto izjeo.

Vrlo je u pravu Biljana Srbljanović što se pita šta nije u redu s nama kad je bilo moguće da neki anonimni bednici seire nad vešću o Tasovčevoj smrti. Uz dva amandmana: niko značajan više nije pošteđen kanibalizacije vlastitog odlaska - nije to bio, recimo, ni Đorđe Balašević; drugo, a važnije za ovu priču: oni koje je Tasovac politički prigrlio na dnevnoj bazi dele Srbiju na "svetlu", njihovu, i mračnu, onu svih drugih. I čine to sa pozicije gotovo apsolutne, i velikim delom protivustavno (i u osnovi siledžijski, džukački, kulovski) uzurpirane društvene svemoći. To proizvodi strašne, patološke promene i frakture u društvu. Takvo društvo više nema obzira ni prema životu, ni prema smrti.