Lični stav Moji nesporazumi sa vlašću Mogućnost da se posredstvom države ostvare vrlo velike koristi za vladajuću elitu suviše je veliko i jako iskušenje za odgovarajuće, u osnovi eksploatatorsko delovanje. Društveni akteri se ponašaju shodno motivaciji kojoj su izloženi, pa u tom pogledu ne tvore izuzetak ni politički delatnici i njihove organizacije

piše: Ljubomir Madžar

Pre par godina ironično sam i podsmešljivo spočitnuo jednom svom velikom prijatelju što u usmenoj komunikaciji, a još više i češće u pisanim i drugim medijima, žestoko i neumorno kritikuje vlast. Vlasti su se menjale a on je za svaku od njih našao reči jetke i ljutite kritike. Kritikovao je ostrašćeno samoupravnu socijalističku vlast, često prelazeći granice tada jasno raspoznatljive i ne baš naivne političke korektnosti, potom je sasvim predvidivo kritikovao vlast iz poslednje decenije minulog stoleća prepoznavanu i kvalifikovanu kao miloševićevski autoritarizam. Nakon toga došao je famozni DOS sa pokojnim Zoranom Đinđićem kao premijerom za čiju je politiku, ponajviše kad je reč o deviznom kursu, našao teške reči i pogubno nepovoljne ocene. Ništa bolje nisu prošli ni oni režimi koji su se ređali pod premijerskom palicom Đinđićevih naslednika. S tobom nešto nije u redu, rekao sam prijatelju, van pameti je da se u nizu različitih stilova vladavine ne nađe baš nijedan koji bi bio pošteđen od tvoje kritike.

Nedugo potom stigao je period nekakve moje introspekcije i autorefleksije, pa sam otkrio da sam i sâm u tom pogledu sličan njemu, a po svoj prilici i gori od njega. Na kritici samoupravnog sistema napravio sam dobar deo svoje akademske karijere. O sistemu vladavine iz poslednje decenije prošlog veka nije bilo moguće bilo šta drugo nego beskompromisno i nepoštedno kritikovanje.

Ovlašni uvid u spise objavljene posle 2000. godine uveri me da moja kritičarska aktivnost nije jenjavala iako su se modeli upravljanja i oblici vladavine očigledno i neizbežno, makar u nekim nijansama, menjali. Primera radi, uprkos tome što sam prevalio mnoge kilometre i posvetio silno vreme kritikujući po mnogim gradovima "miloševićevski režim" i što sam se silno obradovao petooktobarskoj "revoluciji", već nakon neke tri godine toliko sam se razočarao u novu politiku da sam u tada uglednoj "Ekonomskoj politici" (LIII, br. 16, februar 2004, str. 22–4) objavio raspomamljeno gnevan tekst pod naslovom "Poslednje zbogom Demokratskoj stranci".

Inspiracija nije bila u nekakvom očekivanom ali izostalom političkom dobitku jer sam već bio napustio stranku G17 plus, u kojoj su tada izgledi za političku promociju bili izvanredni. Svest o sopstvenom permanentnom kritičkom angažmanu iskrsla je kao neočekivano neugodno iskustvo. Nije to zapravo bio mali udar kad sam otkrio da se kritike upućene prijatelju, tj. moje kritike njegovog kritičarskog delovanja, sa dobrim razlozima, možda boljim nego u njegovom slučaju, mogu uputiti i meni. Rugao se kotao loncu, a oba crna; u tuđem oku vidi trun, a u svom ne vidi cepanicu.

Kao što je to duboko usađeno u ljudskoj prirodi, zapažanje nekakvog vlastitog propusta ili slabosti izaziva odbrambenu reakciju u smislu iznalaženja specifičnih okolnosti pod kojima i zbog kojih to što izgleda kao greška ili promašaj zapravo i nije pogrešno ili je čak bilo pravi odgovor na izazove nepovoljnog ambijenta u kome smo prinuđeni da živimo. Drugi pravac traganja za mogućim opravdanjem jeste iznalaženje mogućih, opet objektivnih, konstelacija u kojima takve greške nisu mogle da budu izbegnute ili u kojima su eventualno bile ispravna i razumna cena za kakve važne povoljne učinke ostvarene na nekom drugom mestu. Ovaj tekst se bavi upravo objektivnim ili "objektivnim" razlozima i okolnostima koji bi trebalo da opravdaju odlučnu kritiku svih dosadašnjih režima vlasti uprkos tome što, bar na prvi pogled, izgleda nelogično da se ispostavi da u prilično dugom nizu upravnih aranžmana i obrazaca političkog delovanja baš nijedan nije zadovoljavajući.

MODUS OPERANDI EKSPLOATACIJE

Prvi razlog zbog koga u ne baš malom broju zemalja mogu da budu opravdane kritike, uključujući i one najžešće, baš svih vlada i odgovarajućih režima sadržan je u samoj socijalnoj strukturi, stepenu društvene razvijenosti i političkom sklopu posmatranih društava. Suštinska i opredeljujuća osobenost nerazvijenih privreda i društava zatečenih u nekim inicijalnim fazama razvoja jeste visoko hazardna kombinacija jakih država, sa razuđenim i ubitačno efikasnim aparatom sile i prinude, i, s druge strane, slabih društava uzetih u celini, sa neizgrađenim mehanizmima zaštite individualnih i manjinskih prava i sloboda, i slabim ili posve izostalim institucionalnim ustrojstvima odbrane društva protiv nezdravo jake i pokadšto pomahnitale, prekomerno osiljene države.

Jaka država je, pre svega, nekontrolisana država: deo definicije nedovoljne društvene razvijenosti jeste upravo odsustvo mehanizama, instrumenata i društvenih procesa posredstvom kojih bi zajednica mogla da se brani od državnih zloupotreba. Sa monopolom korišćenja moćnog aparata sile i prinude, a bez mogućnosti aktiviranja suprotstavljenih sila koje bi državnoj sili parirale, a istovremeno i bez ozbiljnih i ozbiljno respektovanih ustavnih i zakonskih ograničenja vrlo je širok prostor arbitrarnog delovanja države i jednako je bogat repertoar njenih često neregistrovanih – a o kažnjavanju nepočinstava da se i ne govori – manevara putem kojih vladajuća vrhuška, sa svojom razuđenom i nezasitom klijentelom može za sebe da ostvari gotovo neograničene koristi. Sve to ide uz dezaktiviranje i faktičko obezvređivanje postojećih institucija koje se, pogibeljno deformisane, pretvaraju ili u isprazan dekor ili u instrumente nasilja i eksploatacije. Glomazna i široko razgranata državna mašinerija zakonito se i predvidivo pretvara u sredstvo materijalnog, finansijskog i svakog drugog privilegovanja društvenih grupa koje vladaju državom ili s njom uspevaju da uglave neki drugi profitonosan kontakt. S druge strane, deformisana država pretvara se u instrumentarijum svekolike eksploatacije, pri čemu je očigledna žrtva ostatak društva. Kombinacija slabog društva i jake države degeneriše se tako u jedan dramatičan oblik klasne vladavine i sistemski ugrađene opresije.

Jednu klasu tvore sve pomenute društvene grupe koje uspevaju da se isplativo vežu za državu i koriste je kao sredstvo izrabljivanja, a drugu klasu predstavlja, dakako, ostatak društva. Funkcionalna osnova i modus operandi eksploatacije jeste prejaka i društveno nekontrolisana država i njena prinuda posredstvom koje povlašćena manjina osigurava svoje privilegovano mesto u konfiguraciji socijalne moći i (pre)raspodeli dohotka i bogatstva. Ovo je jedna specifična teorija eksploatacije, pomalo nalik na onu koju je u pretprošlom veku razvio Svetozar Marković. Lako se da zapaziti da je Marksova teorija eksploatacije – zasnovana na proizvoljnom pripisivanju ukupne vrednosti proizvoda samo živom radu kao proizvodnom činiocu a potom na konstataciji da rad u procesu raspodele dobija znatno manje od onoga što mu je arbitrarno i pogrešno pripisano – bez ikakve pomoći i bez bilo kakvog dometa u razumevanju ovog fenomena. Logično sagledavanje tržišta, zasnovano na zdravoj pučkoj predstavi o njegovom delovanju u funkciji okvira i mehanizma dobrovoljnih transakcija, neizbežno vodi zaključku da akteri u te transakcije ulaze samo zato što u njima vide svoj interes i zato što svoj ekonomski položaj putem njih poboljšavaju.

O eksploataciji može da se govori samo ako svoj koren ima u sili i prinudi ili eventualno pod uslovom da jedna strana u tim transakcijama uspeva da obmane i izigra drugu. O eksploataciji se kod nas može sasvim utemeljeno govoriti ne samo zbog izrazitih elemenata prinude inherentnih jakoj i glomaznoj državi, nego i zbog svojevrsne prevare sadržane u neodmerenoj jednostranoj kampanji koju vlast nesmetano sprovodi zahvaljujući punoj komandi nad uticajnim medijima. Presudnu ulogu u tom kontekstu ima i odsustvo nasušno potrebnih ustrojstava za ograničavanje njihove zloupotrebe. Tema monopola nad medijima kod nas je iscrpno i trajno obrađivana – pri tako krupnoj deformaciji detaljna i ekstenzivna obrada nije mogla izostati – pa nema potrebe da joj se ovde dodeli veći prostor.

Druga važna činjenica koja intenzivno i trajno generiše pretnje i pritiske odveć snažne države na slabo i nedovoljno organizovano društvo jeste trajno postojanje jake motivacije za zloupotrebu vlasti u društvenim odnosima. Ta motivacija direktno sledi iz napred isticane kombinacije jake države i relativno slabog društva i iz odsustva institucionalnih zapreka za stavljanje države u službu partikularnih interesa. Mogućnost da se posredstvom države ostvare vrlo velike koristi za vladajuću elitu suviše je veliko i jako iskušenje za odgovarajuće, u osnovi eksploatatorsko delovanje. Društveni akteri se ponašaju shodno motivaciji kojoj su izloženi, pa u tom pogledu ne tvore izuzetak ni politički delatnici i njihove organizacije.

Kad se konstatuje da državni direktorijum i njegova brojna, široko razbokorena klijentela ostvaruju znatne finansijske i druge prednosti na račun ostatka društva, onda to, bar u principu, svakako nije zato što su se na vlasti našle moralno defektne ličnosti, nego zbog toga što je ponašanje aktera na vlasti, kao i delovanje svih drugih, uslovljeno društveno disfunkcionalnom motivacijom. Kako je argumentisano u jednom skorašnjem tekstu, izložen istoj motivaciji, Murta će dejstvovati slično Kurti koga je na vlasti zamenio. M. Fridman je svojevremeno rekao da ga ne zanima sistem koji će valjano funkcionisati zahvaljujući superiornim ljudima-svecima koji bi njime upravljali, nego sistem koji će davati zadovoljavajuće rezultate sa običnim ljudima, "kakvi smo Vi i ja". To nesumnjivo znači da je ključ za reformu sistema u transformaciji motivacionih struktura a ne u personalnim izmenama. A promena ustrojstava koja opredeljuju motivaciju upravljačkih struktura zasebna i beskrajna tema koja ovde može da bude samo pomenuta.

OBESPOKOJAVAJUĆI IZGLEDI

Ovim bi mogao da bude okončan tekst čija je svrha argumentativno izvođenje svojevrsne indulgencije, tj. oblikovanje oprosnice grehova za prekršaj definisan na početku ovog teksta. Kao što je tu obrazlagano, greh se sastoji u čudnoj praksi nesmiljenog kritikovanja svih vladajućih garnitura bez obzira na činjenicu što one nisu istovetne i što se u mnogim aspektima mogu čak i vidno razlikovati. Dok se društva nalaze u inicijalnim stadijumima (ne)razvijenosti, sve garniture na vlasti identične su u pogledu dva bitna aspekta čijem je razjašnjenju i posvećen ovaj tekst. To je (1) uvek nepovoljna lokacija jake države u nedovoljno razvijenom, na prinudu osetljivom društvu i (2) postojanje ustrojstava, svakako na trajnoj osnovi, koji generišu jaku motivaciju za jednako trajnu zloupotrebu raspoloživih mehanizama prinude na liniji partikularnog privilegovanja vladajuće manjine i, s druge strane, klasne eksploatacije brojno preovlađujućeg ostatka društva. Iako možda ostajem unekoliko kriv, ponuđenim razjašnjenjem velikim delom valjda salvavi animam meam.

Kritika baš svih režima vladavine opravdana je u meri u kojoj oni dele istu fundamentalnu karakteristiku osposobljenosti i motivisanosti za izrabljivanje putem mehanizama institucionalizovane prinude. A ta mera je bila i ostala velika, uz obespokojavajuće izglede da će neodmereno visoka ostati i u budućnosti.