Pozorište:
Visoki standard

Erik-Emanuel Šmit: Da krenemo ispočetka; režija Andrea – Ada Lazić; Pozorište Madlenianum, Zemun

Prva premijera u novoj sezoni kamerne opere Madlenianum je komad Erika-Emanuela Šmita Da krenemo ispočetka. Erik-Emanuel Šmit je jedan od najpoznatijih i najuspešnijih savremenih dramskih pisaca na francuskom govornom području (rođeni Francuz, živi u Belgiji). Našoj pozorišnoj publici najpoznatiji je po komadima Posetilac (1993) i Zagonetne varijacije (1996). Komad Da krenemo ispočetka je novijeg datuma – napisan 2014. godine. Reč je o konverzacionom komadu realističke orijentacije sa elementima fantastike, u kome čuveni lekar Aleksandar (Slavko Štimac) dolazi u kuću u kojoj je proveo mladost. Fantastičnim zaokretom on se vraća u sopstvenu prošlost – u dan kada se odlučuje njegova budućnost. On se susreće sa samim sobom iz mlađih dana (Ljubomir Bulajić) i ima čudesnu mogućnost da sa stečenim iskustvom sagleda sebe iz mladosti, sopstvene motive, da proveri ispravnost svojih odluka, pa čak i da utiče na sebe iz mladosti i možda promeni tok sopstvenog života. Ideja od koje je pisac počeo da razvija komad je zabavna: ko od nas nije poželeo da se "vrati" u jedan konkretan momenat sopstvenog života i samog sebe sa nagomilanim iskustvom posavetuje šta i kako da čini? Početna situacija je dodatno dramaturški iskomplikovana rasporedom likova oko glavnog junaka. Mladi Saša je u kući sa četiri žene: dve svoje devojke – bivšom koja se zove Kasandra (Tamara Aleksić) i sadašnjom Beti (Lana Karaklajić), te Mojrom, mladom rođakom koja je potajno zaljubljena u njega (Nadežda Jakovljević) i mudrom, ali pomalo luckastom Bakom Lu (Branka Petrić) koja razgovara sa duhovima. Početna situacija ovog komada daje niz mogućnosti za razvoj komedije zabune i gradnju zapleta punog brze igre i neočekivanih i duhovitih zaokreta na granici sa vodviljom. Međutim, razvijanje modernog vodvilja nije bila glavna intencija pisca već razmatranja nekoliko povezanih filozofskih tema u dramskoj formi: šta je sudbina a šta je slobodna volja, kako znamo da li nekoga volimo, ima li svako od nas životnu misiju koju treba da ispuni ili treba živeti od trenutka do trenutka, da li treba živeti za ispunjenje svoje životne misije ili zbog ličnog zadovoljstva, ili radi podrške svojim bližnjima. Rasprave na ovu temu koju vode stari i mladi Saša usporavaju radnju, ne doprinose razvoju likova i odnosa i ne daju dublji filozofski uvid u problematiku pitanja sudbine i slobodnog izbora. Međutim, Erik-Emanuel Šmit je pametan i dobar pisac i on uz pomoć nekoliko preokreta u radnji na početku i tri neočekivana zaokreta na kraju komada ipak uspeva da napravi jedan ne previše dug i prijatan komad.

Andrea – Ada Lazić kao pozorišna i televizijska rediteljka sa značajnim iskustvom, pristupa Šmitovoj drami sa skrupulom koji je neuobičajen za srpske reditelje i rediteljke mlađe generacije. Čitavu svoju rediteljsku koncepciju ona gradi iz teksta i stvara tzv. "nevidljivu režiju" koja je skoro sasvim nestala iz našeg teatra, a koja jeste primerena za prvu postavku jednog komada – ovo je prvo izvođenje komada Da krenemo ispočetka kod nas. Poštujući skoro sve zahteve pisca iz detaljnih didaskalija (nalik na one kakve je nekada pisao Ibzen), situira radnju u realističku, ali svedenu scenografiju (scenograf Nikola Nikolić), sa funkcionalnim kostimima Jelene Stokuće. Njen glavni rediteljski fokus bio je da stvori ujednačenu i harmoničnu glumačku igru i da diskretno podvuče emotivnost komada. U tom podvlačenju emotivnosti komada veoma mnogo je doprinela muzika (kompozitor Andrija Pavlović) koja daje emotivnu i blago melanholičnu notu predstavi, što je neophodno budući da se u komadu radi o emotivnom sećanju glavnog junaka. Kada je u pitanju rad sa glumcima, Andrea – Ada Lazić je uspela da glumci starije i mlađe generacije deluju veoma usaglašeno. Uloga starijeg Aleksandra jedna je od uspešnijih pozorišnih uloga Slavka Štimca. Branka Petrić nas je svojom pojavom na sceni istovremeno raznežila i razveselila. Mlađi deo glumačke ekipe bio je veoma korektan, obziran i usaglašen sa svojim kolegama tako da nismo imali situaciju da neko "trči" da se istakne ispred kolega, već da svi igraju za predstavu i u okvirima stila predstave. Ako bismo baš hteli da tražimo nekakvu zamerku predstavi, ona bi se mogla ticati toga da je poneka filozofska opservacija pisca mogla biti i dramaturški sažeta (dramaturg Dragana Bošković), ali imajući u vidu da predstava traje nepunih sat i po, to i nije neki veliki problem.

Ipak, najveća vrednost predstave je to što se nalazi u dobro izabranom pozorištu – zemunskom Madlenianumu. Reč je o predstavi koja bi se mogla definisati kao visoki standard savremenog bulevarskog pozorišta. Pri tome, "bulevar" treba posmatrati više kao stilsko, a manje kao vrednosno određenje predstave. Reč je o komadu poznatog evropskog pisca čije ime privlači pažnju publike koja zna nešto više o savremenom dramskom teatru. Glumačka podela je sastavljena od poznatih filmskih i televizijskih glumaca čija imena i minuli rad mogu privući u pozorište i one koji u pozorište ne idu tako često već više sede pred TV-om. Zaplet komada je takav da za svakog ima po nešto: malo filozofije, malo ljubavi, nekoliko neočekivanih preokreta, fina doza intelektualnog humora… Za one koji bi hteli da saznaju nešto više ili da kući ponesu uspomenu na ugodno provedeno veče u pozorištu, tu je program u kome su lepe fotografije glumaca, intervju sa piscem, izjava rediteljke i sadržajan tekst u kome prevodilac ovog komada (dr Nikola Bjelić) stavlja komad u kontekst stvaralaštva pisca. Jednom rečju, ako želite da provedete jedno prijatno veče u pozorištu sa drugaricom ili članom porodice, idite u Madlenianum i gledajte Da krenemo ispočetka. A ako mislite da pozorište treba da bude nešto drugo – nađite sebi neku drugu predstavu u nekom drugom pozorištu. U savremenom svetu svako ima pravo i odgovornost za svoje izbore – s time bi se sigurno saglasio i Erik-Emanuel Šmit.

Marina Milivojević Mađarev