Premijere:
Ostali samo novčići!

Peter Handke: Golmanov strah od penala
adaptacija, dramatizacija i režija Ana Đorđević; Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

Čudna je i metastabilna pozicija dramskog pisca, naročito danas, u vreme tiranije tzv. rediteljskog pozorišta: nakuckaš dramče, presrećan si ako neko hoće da ga izvede, ali ipak sa strepnjom dubljom od nade pođeš na premijeru pitajući se šta li je u trijaži ostalo od tvog dela, hoćeš li ga uopšte prepoznati (a i hoće li te ono, kad i ako poraste, priznati za roditelja svog). Sa romanom je, vidite, drukčije: nakon što prođe uredničku kapiju, roman nekako, hm, dobija završni oblik; različitost čitanja i interpretiranja se podrazmeva, ali to je nešto drugo.

Rana slava, ili zloglasnost, Petera Hadkea ponajviše je povezana s (anti)dramskim tekstovima (Psovanje publike, Kaspar...), ali je Golmanov strah od penala utvrdio i njegovu reputaciju kao romanopisca. Srećom, tu knjigu imamo već decenijama, u pouzdanom prevodu Drinke Gojković (najnovije izdanje: Laguna 2019). Proverio sam: knjiga se nije ništa promenila od vremena "kad nismo ništa znali jedni o drugima".

Sada je, međutim, ovaj roman doživeo scensko uprizorenje, na pozornici Srpskog narodnog pozorišta. Za dramatizaciju, režiju i adaptaciju zaslužna je Ana Đorđević. Ipak, i medijske najave, i sajt pozorišta, naslovna i ostale strane programske knjižice upućuju nas da ćemo imati posla s delom Petera Handkea, dakako transponovanim u drugi umetnički medij.

Međutim – šta? U predstavi Ane Đorđević od Handkeovog romana nije ostalo gotovo ništa, a i za ono što je preostalo nije baš jasno zašto je tu i šta sad mi s tim da radimo. U prvoj polovini predstave, dakle prvih tri četvrtine sata otprilike, čak sam pomišljao da rediteljka možda nije ni čitala roman, pa se otuda ni ne bavi njime, nego je prosto bila fascinirana njegovim bizarnim naslovom otvorenim za svakojaka tumačenja, pa ga je uzela kao zgodno polazište za igru slobodnih asocijacija. U drugom delu predstave stvari se malo ("malo" znači: onako... malo) popravljaju, tj. naziru se neki obrisi poznate nam radnje romana, ali izabrani i nabacani posve proizvoljno, bez reda i smisla.

Handkeov Jozef Bloh kadgod vaistinu beše golman, ali je u međuvremenu postao monter, pa je onda dobio otkaz, ili bar on tako misli (štošta je, naime, nejasno u glavi i postupcima Jozefa Bloha, ali to je mišljeno kao nejasnost ili nemotivisanost Blohova, a ne njegovog pisca ili kakvih drugih njegovih umetničkih stvoritelja i tumača). Kod Ane Đ. nikakvog montera nema, kanda monteri više nisu u modi (a šta ćemo sa BG na vodi?! – eto nam rime uoči zime), nego je i dalje golman, ne zna se tačno čiji, nije jasno u kojoj zemlji niti u koje tačno vreme (mada jeste neko recentnije, hvalabogu), ima i ženu, scenski i odviše prisutnu (kod Handkea ona nije ni glas iz slušalice u telefonskoj govornici) koja je (jebote!) napisala nekakav stupidni self-help bestseler o njenom savršenom braku i sad je zdravo ljuta (pa krešti i prenemaže se po sceni do iznemoglosti kao da gledamo neku "lakokritičku komediju iz našeg savremenog života" u stilu Zvezdara teatra, od čega bi Handkea, pretpostavljam, oblio takav užas praznine da bi morao da pobegne u prvu kafanu i s jaranima opet zapeva onu našu da se smiri) što mora da napusti mužića-golmančića, čime će demantovati i ruinirati svoju knjigu. A zašto mora da ga napusti, da nije ganjao sojke na gostovanjima? Ne, nego je, zamislite, primio gol kroz noge... Zapravo, dvaput... Drugim rečima, Jozef Bloh, ovaj pozorišni, novosadski, postao je nekakvo otelotvorenje trenutka slabosti i neuspeha, zbog kojeg, u društvu i kulturi koji fetišizuju uspeh (uf, setimo se samo kako je Erlend Lu dobro pisao o tome... ali i kako je promišljeno i tačno "uprizoren" na daskama, gle, ovog istog pozorišta!) najednom postaje neka vrsta parije. Zanimljiva je to tema, potentan motiv, ima se tu o čemu pisati, ima se to rašta igrati u pozorištu. Samo što ništa od toga, pogotovo ne u ovom šala-komika registru, nema nikakve veze s Golmanovim strahom od penala. Ne kao pukim naslovom, nego kao konkretnim romanom izvesnog Petera Handkea, možda ste čuli za njega, kažu da je dobio Nobela i da ima malko nastran politički i muzički ukus.

Rediteljka će, rekoh, uglavnom poznije u predstavi, ipak uvesti na scenu neke od prepoznatljivih motiva iz romana ("nemotivisani" zločin, bekstvo u pograničnu provinciju, kafedžika kao Blohova bivša whatever, nestali dečak...), ali oni deluju nakalemljeno na osnovni narativni tok predstave i ničim je ne (pre)oblikuju, to jest, moglo se i bez njih a da se ništa ne dogodi. Eto paradoksa: otužni ostaci motiva iz romana kao da parazitiraju na predstavi, mada je, ako pogledate širu sliku, obrnuto: predstava parazitira na... romanu? Ma jok, kamo sreće: samo na imenu, što knjige, što pisca. Pošto se pojavljuje i motiv američkih novčića koje rasejani Bloh seje okolo, moglo bi se reći da su, kao od Đenke dugmići, ovde od celog handkeovskog Bloh-kompleksa ostali samo – novčići.

Nejasno je, dakle, zašto Ana Đorđević nije lepo sela i napisala ‒ hm, zapravo: napisala je, dakle, zašto nije potpisala sopstvenu dramu, a mogla je i da stavi napomenu da je ista nastala "po motivima romana..." bla-bla, zna se kako se to radi. Ovako imamo pogrešno, zapravo lažno deklarisanu "robu", što je ozbiljan prekršaj ne samo u trgovini, nego i u umetnosti.

Golmanov strah od penala, scena iz filma

Pričam-ti-priče o transponovanju u drugi medijum kao razlogu "neprepoznatljivosti" ovde ne znače ništa, tj. zavode za Goleš-planinu. Kako se to radi kad se stvarno to radi, možete videti u filmu Vima Vendersa Golmanov strah od penala iz 1972. Štošta je u njemu ispeglano i pomereno da odgovara zakonitostima fimskog medija, pa ipak, u svakom kadru, u svakom minutu tu je Handke, tu je njegov Jozef Bloh, tu je i vremensko-prostorno-kulturni kontekst nastanka teksta. I tu je, pre svega, osećanje sveta i teksta koje je "handkeovsko", šta god ko o njemu mislio. Ono što je u izlogu to je, dakle, i u radnji.

Kako god bilo, ovu bi predstavu valjalo preporučiti pažnji selektora budućeg Sterijinog pozorja, pošto se Pozorje, je li, bavi "domaćim tekstom". Za ono malo Handkea ćemo lako, to mu dođe nešto kao kad se neko u svom komadu ovlašno poigra motivima iz Šekspira, Ibzena ili Čehova.

Inače, predstava nije negledljiva (mada jeste gdegde iritantno preraspuštena), glumci se trude, ima dva-tri simpatična momenta, ne traje predugo, kafane posle još rade... A kad se vratite kući, potražite Vendersov film, to mu je prvenac i stvarno je dobar, kao da gledate ranog Kaurismakija preseljenog u štajersku zabit.

Teofil Pančić