Pozorište:
Štefa na Krstu

Dubravka Ugrešić: U raljama života; dramatizacija Biljana Srbljanović; režija Andrej Nosov; Beogradsko dramsko pozorište i Beo art

Dubravka Ugrešić je 1981. godine objavila svoj čuveni roman Štefica Cvek u raljama života. Ta godina je izuzetno značajna za istoriju druge Jugoslavije – održane su velike demonstracije na Kosovu i počela je društvena, ekonomska i politička dekadencija jugoslovenskog socijalizma dok istovremeno jugoslovenska kultura doživljava briljantan uzlet. Ugrešićkin roman sobom nosi svu kompleksnost tog doba. On je postmoderno proigravanje odnosa autor – delo – čitatelj kroz dekonstrukciju onoga što bi se moglo nazvati "trivijalna ženska kultura druge Jugoslavije" – herc romani, ženski časopisi sa rubrikama raznovrsnih saveta (psihološka podrška, praktični saveti za uklanjanje mrlja, spremanje hrane, šnitovi za krojenje). Štefica Cvek u raljama života je istovremeno izuzetno zabavno štivo i temeljno promišljanje kako obrasci trivijalne književnosti i kulture utiču na život i književnost. Roman je doživeo veliki uspeh naročito od vremena kada je reditelj Rajko Grlić napravio ekranizaciju – U raljama života (1984) u čijoj realizaciji (kao saradnica na scenariju) je učestvovala i autorka romana. Film slobodno tretira sadržaj romana i istovremeno u novi medij prebacuje najznačajnije aspekte romana uzimajući u obzir da se ukupna društvena situacija, od pojave romana do pojave filma, dodatno iskomplikovala. Grlić pravi film o rediteljki popularne TV serije sa ljubavnim zapletom (Gorica Popović) i njenoj junakinji Štefici Cvek (Vitomira Lončar). Dve priče – rediteljke iz intelektualnih krugova Zagreba osamdesetih i njene junakinje, skromne daktilografkinje sa dna jugoslovenskog srednjeg sloja povezuje potraga za pravom ljubavlju i slika jugoslovenskog društva (sloboda – cenzura – autocenzura, socijalizam – konzumerizam, nacionalizam – jugoslovenstvo…). I roman i film su sa protokom vremena dobili na snazi, značaju i mogućim tumačenjima naročito za generaciju blisku tom dobu. Zato se nameću bar četiri pitanja kada je u pitanju prebacivanje U raljama života u pozorište danas i ovde. Kako tretiramo muško-ženske i žensko-ženske odnose iz romana i filma danas, četrdeset godina kasnije? Kako se odnositi prema dekonstrukciji žanra? Kako se odnositi prema činjenici da se i roman i film poigravaju intertekstualnošću u kontekstu sopstvenog medija? Kako danas u Beogradu tretirati činjenicu da su i roman i film deo jugoslovenskog nasleđa nastalog i duboko ukorenjenog u urbanoj kulturi Zagreba osamdesetih?

Predstava U raljama života se fokusira isključivo na prvo pitanje. U svojoj dramatizaciji i adaptaciji Biljana Srbljanović (saradnica na dramatizaciji je Hristina Mitić, a Đorđe Kosić je potpisan kao dramaturg saradnik) je pomerila osnovnu priču romana i drame. Radnja predstave se dešava tokom devojačke i momačke večeri koje se stapaju u jednu ludu žurku veče uoči venčanja Šteficine drugarice (i u romanu i u filmu postoji scena u kojoj se Štefičina prijateljica udaje, a Štefica joj kao drugarica nesebično pomaže). Una Jankov je scenografijom pokušala da dva kontrastna prostora u filmu (fenomenalno potkrovlje na ekskluzivnoj lokaciji u Zagrebu i skromni stan Štefice Cvek) spoji u jedan prostor koji će istovremeno predstavljati i muški i ženski stan. Previše suprotstavljenih zahteva dovelo je do toga da scenski prostor deluje ilustrativno. S druge strane, taj prostor je dovoljno funkcionalan za ono što je bio cilj reditelja Andreja Nosova, a to je prikazivanje odnosa savremenih urbanih muškaraca i žena kroz igru glumaca. Iva Ilinčić je uspela da u duhu i načinu na koji igra Šteficu bude bliska filmskoj Štefici Cvek. Ona bez preterivanja igra osetljivo i nežno biće koje u grubom svetu pati jer je emotivna i nesebično se daje svojim drugaricama, koje nju vole, ali i gledaju s visoka jer nije dovoljno uklopljena u urbanu sliku savremene žene. Vesna Čipčić igra Štefičinu tetku koja vazda gubi protezu kao dinamičnu i radoznalu ženu koja se kad god je to njoj potrebno koristi činjenicom da je drugi smatraju starom – daje sebi za pravo da se natura društvu glumeći izlapelu babu, soli pamet mlađim ženama, a kada oseti da je preterala pretvara se da je slaba i nemoćna. Marijana (Dunja Stojanović) i Anuška (Vanja Nenadić) su Štefičine najbolje drugarice. One prikazuju raskorak između patrijarhalnog i modernog kod savremene žene. Vanja Nenadić igra emocionalni rolerkoster u kome se nalazi žena na Balkanu koja je u vezi sa oženjenim muškarcem, a koji se sastoji od koktela strasti, laganja, samoobmanjivanja, besa, osećanja krivice i nemoći da se izađe iz disfunkcionalne veze. Dunja Stojanović igra ženu koja sebe doživljava kao savremenu, a istovremeno udaju smatra naročitim dostignućem i koristi svoju poziciju da s visoka gleda na neudate drugarice. Njen raskorak između patrijarhalnog i modernog ogleda se u tome što bi ona istovremeno da bude i slobodna i da prihvati mušku kontrolu da bi došla do titule udate gospođe. Kod muških likova je takođe naglašen sukob modernog i patrijarhalnog. Trokrilni (Luka Grbić) je sirovina u dobro skrojenom odelu. On svoju muževnost potvrđuje seksualnim predatorstvom i emocionalnim manipulacijom čiji je cilj da koristeći agendu "ti si moderna žena – mi smo savremeni ljudi" za sebe veže što više slobodnih devojaka, a da istovremeno sačuva brak. Intelektualac Miloša Petrovića Trojpeca je karikatura hipstera, pasivno-agresivan tip koji se izdaje za suptilnu osobu tj. feministu koji sve oko sebe davi ispraznim filozofiranjem. Šofer Aleksandra Vučkovića je tip koji se predstavlja kao "normalan" građanin i dobar drug dok frustraciju leči korišćenjem psihoaktivnih supstanci. Mister Frndić Marka Todorovića je mladoženja koji bi istovremeno hteo da bude savremen (daje i sebi i svojoj izbranici slobodu) ali ima opsesivnu potrebu da kontroliše svoju dragu. Kao dramaturško-rediteljski kontrapunkt postavljene su scene u kojima Iva Ilinčić i Aleksandar Vučković proigravaju šta se dešava kada se jedan par nađe sam u svoja četiri zida i/ili sami sa sobom. Ove scene su u kontrapunktu sa glavnim tokom i sa stanovišta značenja i sa stanovišta tempo-ritma i ukazuju da odnosi koji na površini možda izgledaju slobodni i moderni kriju duboke korene u represivnom i opresivnom patrijarhalnom nasleđu koje i dalje živi u odnosu savremenih muškaraca i žena.

Marina Milivojević Mađarev