VREME 1608, 27. oktobar 2021. / KULTURA
Rekapitulacije – 30 godina – Red Hot Chili Peppers Blood Sugar Sex Magik i Nirvana Nevermind (2):
Neophodna doza momačkog bezobrazluka
Red Hot Chili Peppers nikad nisu previše marili za druge žanrove – promene u muzičkom svetu teško da su ih mnogo interesovale. Ono što je trebalo da saznaju o rokenrolu, ukapirali su gluvareći na ulici, uvežbali u podrumu, a živeli svaki dan
|
Ajmo ponovo. Da li se sećate gde ste bili 24. septembra? Ali, ne 2000-te, već nepunu deceniju ranije? Godine 1991, planeta Zemlja – nećete verovati – još uvek je živela u rok fazonu. Jeste, dogodile su se razne čudne stvari na sceni nakon silaska veleštovanih dinosaurusa i prokletnika panka, preživeli smo i muškarce što sviraju hevi metal natapirani kao žene, praznoglave konditorije kič popa, te bezbrojne verzije ispranog disko ritma što je iz sebe odstranio sav soul i bluz koji se još ponegde zatekao. Šta uostalom reći kad je najotkačenija i apsolutno najbuntovničkija pop persona 1980-ih bio Boy George!
Ali, tamo negde u Americi, samoniklo korovsko bilje mladih zatravilo je odjednom ulice, pridiglo se iz ciničnog pakla reganovštine, pokazalo zube smejući se establišmentu u lice i – uključilo električnu gitaru na najjače. Ako već niste bili grandž adept, možda je malo južnije bilo dovoljno dionizijski za vaš ukus, naspram nepopravljivo turobnog Sijetla. U tom obilju libidonoznog poleta, plaža, droge, alkohola i upražnjavanja apsolutno svega nelegalnog što bi vam moglo doći pod ruku, jedan bend stvorio je svoju nezaboravnu ploču, potpuno različitu od delikatne melanholije i gromoglasne objave samouništenja Kurta Cobaina i drugova. Njegovo ime bilo je Red Hot Chili Peppers, a album Blood Sugar Sex Magic, u svom nazivu sadržao je čitavu informaciju o čemu se tačno na njemu radilo.
Danas su nam Red Hot Chili Peppers prepoznatljivi rok heroji, snažnog imidža i urbane verodostojnosti, kao što su to bili Ramones svojevremeno. Nikom ne morate da opisujete duge bičeve kose koji mlataraju po golim prsima Anthonyja Kiedisa ili indijanski ples kog Flea izvodi dok kida žive žice svoje bas gitare, niti kariranu košulju gitariste Johna Frusciantea, ni onu nevaljalu kapicu Chada Smitha za bubnjevima. Red Hot Chili Peppers nesumnjivo su – jedna moguća definicija rokenrola.
Ponikli u razuzdanoj Kaliforniji, RHCP su od prvog dana nastupili kao originalan spoj surferske etike, pankerskih političkih stavova i funky neobuzdanosti, uvek na ivici seksualnog ekscesa. Dolazeći iz čistog andergraunda i njegovih klubova na lošem glasu, rokenrolu su udahnuli preko potrebnu novu dozu momačkog bezobrazluka, i to baš u trenutku kad je ovaj vodio svoju odsudnu bitku da preživi u nemilosrdnom materijalističkom svetu 1980-ih.
Mada su u svojim prvim danima bili poznati isključivo kao dobar komšijski bend za žurke, Red Hot Chili Peppers zapravo su od jedan od najzavodljivijih plodova tada nastajuće alternativne rok scene: njihov istoimeni prvi album producirao je 1984. ni manje ni više nego – Andy Gill, gitarista sastava Gang of Four, čovek koji je smislio taj seckavi zvuk gitare, a onaj drugi – Freaky Styley (1985) – George Clinton lično, jedan od onih prvosveštenika coola koji su doslovno stvorili funk muziku i usput je zaodenuli psihodelijom. Između ova dva pola, belog i crnog, stalno se, kao na klackalici, ljuljala estetika ranih RHCP. Ali, tek ih je treća ploča, The Uplift Mofo Party Plan (1987), svojom sočnom energičnošću dovela najzad do medijske prepoznatljivosti i prodaje koja bi se recimo mogla nazvati primećenom. To je i vrhunac originalne postave, u kojoj je pored Kiedisa i Flea carevao Hillel Slovak, onaj treći iz bandice srednjoškolskih drugara i istovremeno retko talentovani gitarista, čiji je agresivni fanki stil odredio rani muzički profil RHCP. Nažalost, njegova brza smrt od overdoze, na tragičan način je obeležila bend, koji mu je potom u više navrata posvećivao pesme, ne zaboravljajući svog brata, iz iskrene solidarnosti onih što su odrasli u istom kraju (preslušati: My Lovely Man).
Upravo je Slovakov prerani odlazak, kao zamenu u bend doveo mlađahnog Johna Frusciantea, nadarenog fana, koji je sa svojih 18 godina već poznavao ceo RHCP repertoar kao svoj džep. Ispostavilo se da je reč o bogomdanom saradniku, što je zvuk grupe odvukao u stratosferu, darujući mu romantičnu hipi spiritualnost koja je i tako sve vreme ležala kao skriveno obećanje u njihovim pesmama, ali nekako nije dolazila do izražaja u svoj onoj momački napetoj buci i besu. Testosteronska frenetičnost još uvek je bila očigledna na Mother’s Milk (1989), njihovom zapravo prvom albumu sa par pravih hitova: muzika je donekle pojednostavljena, čak pomalo okrenuta metalu – no, to je bio u tolikoj meri inovativan zvuk, da je direktno inspirisao potonju poplavu rap-metal grupa. Klinac Frusciante u to vreme još uvek je radio kako mu se kaže, a bend je slušao producenta Michaela Beinhorna (iz art-fank postave Material), da bi uopšte opstao – ali je iz ovog komercijalnog kompromisa, koji ih je zamalo pretvorio u karikature, proizašlo potonje remek-delo.
Naime, bilo je to poslednje izdanje koje su objavili pod etiketom EMI, a nova izdavačka kuća Warner Brothers poklonila je dužnu pažnju njihovom nagoveštaju uspeha, te je angažovala Ricka Rubina, ključnog producenta te generacije, obezbedivši RHCP pristojne uslove da snime ploču kakvu su oduvek želeli. Konačno mirni i izdvojeni od ostatka sveta, radeći sami oko mesec dana u napuštenoj vili mađioničara Harija Hudinija ("The Mansion"), Red Hot Chili Peppers istražili su sebe do kraja i izvukli svoju do današnjih dana najbolju ploču. Bio je to dupli album, kojim kao da će se ocrtati četiri misteriozne strane njihovih karaktera, izašao pod imenom Blood Sugar Sex Magik, već pominjanog 24. septembra 1991.
O SNAZI RAVNOPRAVNOSTI
Red Hot Chili Peppers nikad nisu previše marili za druge žanrove – promene u muzičkom svetu teško da su ih mnogo interesovale. Ono što je trebalo da saznaju o rokenrolu, ukapirali su gluvareći na ulici, uvežbali u podrumu, a živeli svaki dan. Bio im je potreban samo jedan dobar trenutak pod srećnom zvezdom, toj besprizornoj gradskoj kopiladi iz mahom razrušenih domova, pa da nekako sroče zvučne ideje, blagodareći magiji svog džanki usuda. A taj trenutak došao je početkom 1991.
Kao da su morale da prođu godine hedonističke dokolice, dangubljenja, potucanja po ivici grada i zabitima šou biznisa, da bi Red Hot Chili Peppers naučili da napišu dobre pesme. Njihove rane stvari često su se svodile na dinamične instrumentalne vožnje, koje udaraju u glavu bez mnogo emotivne dubine – što je odlično ako želite da isterate gnev iz sebe. Međutim, kao da je sve to vreme provedeno u kombinovanju nasleđa Jimija Hendrixa sa ostavštinom raznih kalifornijskih pank heroja poput Minutemen, konačno počelo da daje rezultat tek kad su prvi put u životu ostali sami sa svojim mislima, u kući najčuvenijeg od svih mađioničara ikada, što su je posećivali prijateljski duhovi, kako su kasnije tvrdili neki od muzičara. Tamo je, u potpunoj samoći, nastao Blood Sugar Sex Magik, kao sažetak svih njihovih dotadašnjih i budućih albuma, te kompletnog slušalačkog iskustva na jednom mestu, u formi veličanstvenog iskaza o kosmičkom doživljaju sveta, za kog su sposobni samo istinski veliki rok bendovi.
Ali, Blood Sugar Sex Magic… kakva ploča! Iako je Anthony u to doba još uvek rado repovao, dovikujući se sa celim svetom kroz svoje ulične rime, kao pravi odvažni dečak iz Los Anđelesa, svestan surfa, pomešanih rasa, blagoslovenog sunca koje od svakog malog dripca u Kaliforniji načini Apolona lično, na ovom albumu njegovo pevanje postaje još svestranije i upečatljivije. U Breaking the Girl, sa njenim ritmom ukletog valcera, koji kao da priziva She Floated Away (Hüsker Dü), ili u neuništivoj toplini Under the Bridge, toj njihovoj Stairway to Heaven epopeji o neigranju na sigurno, Kiedisova animalna putenost i pevačka superiornost, značajno utiskuju beleg na obe ove – uz amblematičnu Give It Away – verovatno najčuvenije numere sa albuma Blood Sugar Sex Magik. Njegov drugar Flea kida pri tom bas sa snagom kojom su The Prodigy tokom 1990-ih revolucionarizovali rave jazbine i u njih kao kakvim moždanim koitusom zasadili seme novog pank poretka. Flea je svoju zapanjujuću veštinu na instrumentu učinio ovde istinskim gradivnim elementom nove RHCP naracije, a svoju virtuoznost napokon uzverao do nivoa kada je gitara Johna Frusciantea postala njegov sagovornik, a ne onaj nadređeni, kako to u bendovima obično biva. Možda je, u izvesnom smislu, i najveći domet RHCP što je u sasvim novim vremenima, bas gitaru učinio čak za mrvicu privlačnijom od svoje daleko čuvenije posestrime. Premda Frusciante i sâm na Blood Sugar Sex Magik konačno dolazi po svoje, kao tajni, treći duhovni lider grupe.
Izazovnost RHCP se ne završava na tome što su tako burno išli kontra uobičajenih društvenih stereotipa – oni su doneli večno zbunjenje i svima onima što su od alternativnog roka hteli da naprave novu ideologiju, zasnovanu na politički korektnim receptima. Jedan od neosporno najvećih bendova ponikao sa te scene, nije nikad davao pet para ni za kakva klišeizirana uputstva, nego je živeo u ime slobode, po svojim pravilima i u modernim vremenima – onako kako su rokerski tipovi uvek to radili. Jer, rokenrol nikad i nije bio predviđen da pobedi, nego da pomogne preživljavanju svih nas koji znamo tajnu.
Perfektno funkcionišući kao produžetak mitologije grandža, kad bi on bio seksi, Blood Sugar Sex Magic bio je nov model ploče za novo doba: krajnje drzak u svom uživanju u životu svim srcem i celim telom, bez namere da se ikom zbog toga izvinjava; izraz slobode koju je svako mogao sebi da priušti, ako samo to poželi.
AKO MORAŠ DA PITAŠ, NIKAD NEĆEŠ ZNATI
Red Hot Chili Peppers revolucija bila je revolucija čulnosti – u osnovi, u njoj je skrivena neukrotiva poruka da se nikad neće predati, niti prodati. Kao pravi sinovi raspusnih hipi roditelja i mistične Kalifornije, doneli su sa sobom žeđ za životom. Neko će reći da je njihov upadljivi naglasak na tom seksi fank uvijanju, upotrebljen jedino zato da bi se oni predstavili kao nestašni i nepokorni, rečju opaki momci za koje pravila ne važe – The Stooges novog pokolenja, izmaštan pod kakvim suncem večnog leta slobodne ljubavi (preslušati: Suck My Kiss, Funky Monks, Sir Psycho Sexy i posebno naslovnu numeru). Ali se, u stvari, mnogo dublja poruka skrivala u ovom forsiranju nesputane seksualnosti, upravo tokom inhibirajuće aseksualnih 1980-ih – kroz sudar sa neoliberalnim materijalizmom koji je počeo da žari i pali svetom, RHCP su u svojoj blagoslovenoj neobuzdanosti izgledali kao da stvarno žive neki super kul život, umesto da u samoći svoje tinejdžerske sobe o njemu samo maštaju.
Ako malo bolje razmislimo, svi kalifornijski bendovi su svoje stopostotno uživanje u životu pokazivali kroz strasno predavanje sviranju – Jefferson Airplane, Grateful Dead, CSN&Y i The Doors u prvom redu, ali i mnogi drugi. Tako i RHCP – otkad je Frusciante postao član benda, u njih se osim naglašene senzualnosti uvukla i osobena spiritualnost (preslušati: Naked in the Rain, I Could Have Lied). Taj dodir nečeg opojno sladostrasnog, što širi svoje razbludne zvučne parfeme kako krene koja pesma, kao da je neprestano poručivao da postoji dublji smisao u seksualnim varnicama, što su šikljajući izbijale iz svakog njihovog ritma i poteza gitarom, onom bas ili električnom, svejedno. Sav taj eros koji je curio sa njihovih vrelih pesama, bio je put ka dubljem sebi – što je posebno jasno u ovim našim do kraja ogoljenim vremenima, u kojima je najbanalnija pornografija postala dostupnija od mleka na policama samoposluga.
Da li bi i danas Red Hot Chili Peppers bili onako sablažnjivi i preteće razuzdani kao jednom onda, te mitske 1991? Nema šanse! Pa, danas je i njegova velečasna seksi ekselencija Iggy Pop – na kojeg se Anthony Kiedis bez sumnje u ono doba i te kako ugledao, sa svojom dugom kosom i uobičajenom nagošću do pojasa – čedna koncertna životinja, otmeni gospodin što eventualno pije fini čaj u svom prepotopskom pank budoaru, kada ne stvara ozbiljne rok pesme. Šta smo sve videli i doživeli u međuvremenu, bolje da i ne pominjemo. Ali baš zato – Iggy i Red Hot Chili Peppers danas deluju kao apostoli neporočnosti, mudri starci koji su svašta iskusili i na kraju zaslužili da budu deo opšte kulture.
Tome je posvećen ovaj tekst.
Zorica Kojić i Dragan Ambrozić