Mentalno zdravlje i pandemija:
Nekako ćemo izgurati

Neizvesnost, izolovanost, strah i zazor od drugih, izbegavanje fizičkog kontakta... Zvuči kao opis simptoma poremećaja raspoloženja. Ali, nije reč o tome, nego o pravilima ponašanja kojih se moramo pridržavati poslednjih godinu i po dana iz najljudskijeg mogućeg razloga – da bismo ostali živi i zdravi

Na samom početku pandemije kovida 19, o mentalnom zdravlju govorilo se mnogo. Klinika "Laza Lazarević" otvorila je SOS liniju (0800309309) za sve kojima treba psihološka pomoć u uslovima pandemije. Linija je dostupna 24 časa. Kako je pandemija odmicala tako smo, kao društvo i kao mediji, zapostavili ovu temu. Nije prestala da bude važna, samo je postala – normalna.

Najugorženiji su najstariji i najmlađi. B. ima četiri i po godine. Pre neki dan rekao je majci da se ne seća vremena pre pandemije. Godinu i po dana u našim životima neuporedivo je kraće nego u njegovom, koji je tek počeo. B. je skoro pola života proveo u pandemiji. I. je imao dve godine kada je preležao kovid 19, daleko od Srbije, dok su mu i roditelji bili bolesni. Njegova majka, koja više od godinu dana kasnije ima posledice produženog kovida, na sve to ima i dijagnozu posttraumatskog stresnog poremećaja. Žive u zemlji koja je po svemu naprednija od Srbije, ali koja nije ozbiljno shvatala pandemiju na samom početku: "Nas niko nije testirao, nisu nas ni pregledali dok I. nije dobio temperaturu koja je stigla do 41. Ko nije nosio u rukama dete koje više nije ni u bunilu nego potpuno obamrlo, ne može da zamisli kako je to", priča majka ovog dečaka. Dali su im paracetamol i rekli da dođu opet ako im se stanje pogorša. Na sreću, to se nije dogodilo, ali I.-ova majka je tek nekoliko meseci kasnije osetila ozbiljne psihološke posledice: "Mi smo preživeli nešto što mnogi nisu. Moje dete je imalo bolest od koje se umire i o kojoj u to vreme gotovo da se ništa nije znalo. Dođe trenutak kad ti samo sevne misao da smo mogli da umremo, i tek onda osetiš neopisiv strah."

Deca i mladi bi mogli još mnogo godina da osećaju uticaj pandemije kovida 19 na njihovo mentalno zdravlje i dobrobit, upozrio je UNICEF u oktobru u svom globalnom izveštaju. Prema izveštaju "Stanje dece u svetu u 2021. godini" svaka peta mlada osoba starosti 15–24 godine izjavila je da se često oseća depresivno ili da nije zainteresovana za bilo šta.

Kako pandemija kovida 19 ulazi u treću godinu, njen uticaj na mentalno zdravlje i dobrobit dece i mladih nastavlja da bude veoma značajan. Prema najnovijim podacima UNICEF-a, najmanje svako sedmo dete na globalnom nivou direktno je pogođeno merama karantina i zabrane kretanja, dok je više od 1,6 milijardi dece pretrpelo neki gubitak u pogledu obrazovanja. Prekinute rutine, obrazovanje, rekreativne aktivnosti, kao i zabrinutost za prihode i zdravlje porodice, dovode do toga da se mnogi mladi osećaju uplašeno, ljutito i zabrinuto za svoju budućnost. Na primer, istraživanje sprovedeno preko interneta u Kini početkom 2020. godine, koje se citira u izveštaju "Stanje dece u svetu", pokazalo je da skoro jedna trećina ispitanika oseća strah ili anksioznost.

Najstariji građani se, prema nekoliko istraživanja sprovedenih i u Srbiji i u Evropi, osećaju najizolovanije.

"Kad su stigle vakcine i dok smo čekali da nam stignu pozivi, to je bilo jedino vreme kad sam se ponovo osećala živom", kaže Branka M. (80). "Nečemu sam se radovala, jedva sam čekala. Mislila sam, evo kraja ovog užasa." Ispostavilo se, međutim, da kraj nije ni blizu. Branka M. je od momenta kad se poslednji put osetila živom primila tri doze vakcine, ali i dalje izbegava kontakte. Za razliku od većine starijih koji se boje za sopstveni život, ova žena ima dodatno opterećenje: "Cela moja porodica je vakcinisana, ne bojim se za sebe. Ali imam ćerku sa teškom autoimunom bolešću. Otkud znam da li je vakcina dovoljna da je zaštiti, kako ja to da znam?"

Obuhvat vakcinacijom u Srbiji je mali i to je opšte mesto. Znamo da je uzrok tome nepoverenje u vakcinu, kao i propaganda dezinformacijama, koje kažu da – korona ne postoji. Svako od nas ima u okolini jednu takvu osobu, osobu koja negira postojanje virusa. Mnogi od tih ljudi nisu bili takvi od početka pandemije, nego im se u međuvremenu "nešto desilo". Desilo im se poricanje, jedan od uobičajenih psiholoških mehanizama odbrane. Poricanje se sastoji u negiranju, odnosno neprihvatanju stvarnosti vezane za neki intenzivno neprijatan doživljaj. U ovom slučaju, to je pandemija. Međutim, za razliku od ličnih neprijatnih doživljaja, poput smrti bliske osobe, ovde je reč o kolektivnoj nevolji. Zato je ovaj mehanizam opasan po druge, jer ugrožava njihovo zdravlje i dovodi ih u opasnost.

Katarina Đ. je još jedna osoba sa kojom smo razgovarali za potrebe ovog teksta, neposredno nakon što je njen suprug dobio rezultat PCR testa – negativan. Oboje su vakcinisani, a Katarina kaže da su se ovog puta pomalo i nadali da su dobili kovid. To objašnjava željom da prekine neizvesnost i da već jednom pregrmi ono čega se najviše plaši: "Vakcinisali smo se prvom, drugom, trećom dozom. Nigde ne idemo bez maski jer sam ja rizična grupa. I dalje sve dezinfikujem i nosim bočicu alkohola sa sobom. Roditelji su mi preležali kovid, neki prijatelji su mi umrli od kovida, ne mogu više da plačem, imam utisak da skoro dve godine stalno plačem za nekim. Uradili smo sve što možemo, ja ne znam šta više da radim, osim da plačem."

Jovana Gligorijević