Pozorište:
Košmarni san, neosvešćenost

Balkan Bordello, Jeton Neziraj, režija: Bljerta Neziraj, koprodukcija: La MaMa Theatre, Njujork, Atelje 212 Beograd, Ćendra Multimedia Priština, Moj Balkan Njujork i Beograd

ČISTAČICA:
Kažem vam ja
Ovoj zemlji nema spasa
Otišla je bestraga
Znate li zašto?
Dlake, dlake su tome dokaz
Nikada nisam videla više dlaka
Nego što vidim sada, u ovom motelu
Nalazim ih svuda
Pod jastucima u sobama
Na lavabou, na podu
Pod krevetom, na krevetu
Pod stolom gde se pije rakija
Na rubovima čaša,
na kutijama njihovih cigareta
Svuda, svuda ih ima

U podnaslovu drame Balkan Bordello stoji da je to saga o jednoj balkanskoj porodici, a komad je transponovana Eshilova Orestija.

Scena predstavlja motel u kojem žive Klitemnestra i Agamemnon. Transpozicija se svodi na Agamemnonov povratak iz rata u trenutku kada Klitemnestra već živi sa ljubavnikom Egistom. Motel je u zagasitocrvenim tonovima koji neodoljivo podsećaju na bordel. Ako ste gledali Edipa u Korintu, komad Ive Svetine, ne možete se oteti gotovo sličnom asocijativnom sledu slika. Kao i na dvoru u Korintu iz doba Edipove mladosti, a pre nego što će ga zadesiti zla kob, nazirem da će se kreativnim radom umetnika i kroz ovu predstavu po ko zna koji put postaviti pitanje kako prekinuti začarani krug nasilja, krvnik–žrtva–osveta, na koji način ćemo biti suočeni sa izborima unutar prastare matrice nasilja i osvete, i koje ćemo izbore načiniti u sebi kao gledaoci, koje će izbore načiniti izvođači, a koji se ponavljaju kroz generacije.

Kao u Orestiji: Klitemnestra ubija supruga Agamemnona, nju će ubiti sin Orest da bi osvetio oca, a Elektra, kćerka Agamemnona i Klitemnestre, mrziće majku i obožavati oca... Komad Jetona Neziraja Balkan bordello vodi nas kroz krizu porodice, društva i pojedinca, koji po ko zna koji put u svom postojanju nastavlja sa lancem nasilja iz generacije u generaciju.

Klitemnestra će kroz svoj osvetnički čin na trenutak poravnati tasove na terazijama i postati svesna da je točak nasilja pokrenut, da će je sustići sudbina istovetna Agamemnonovoj. Uloge muškarca i žene su polarizovane do ekstrema i prikazuju svu brutalnost svake polarizovanosti, bez obzira na to da li ona je polna ili društvena i politička, odslikavajući strast zagrljaja Tanatosa i Erosa u večnom poništenju.

Pristup u scenskom radu (scenografija Marija Kalabić, dizajner svetla i vizuelni koncept predstave Niko de Roj) je naturalistički. Rediteljka Bljerta Neziraj likove i njihove postupke obrađuje kroz upotrebu groteske i boji ih brutalnošću.

Glumci Oni Džonson, Svetozar Cvetković, Džordž Drens, Judžin d Pudžin, Valoa Mikens, Džon Gutjerez, Mati Barber-Bokelman, Ivan Mihailović, Met Naser i Verona Kodža doslovce slede princip naturalističkog pristupa rediteljke, verno reprezentujući sirovost sila u pozadini radnje.

Dramaturški iskaz (dramaturzi su Dimitrije Kokanov i Zišan Ugurlu) oslanja se na etnomoralne zabrane i norme koje krutom i slepom neumitnošću likove na sceni stavljaju čas u uloge krvnika, čas u uloge žrtve, verno slikajući nemoć neosvešćenih likova da te uloge ukinu.

Rediteljka dramatizuje strahotu lica sudbine unutar date društvene i porodične strukture. Klitemnestra će praktično zauzeti Agamemnonovo mesto kada ga ubije, no Neziraj se odlučuje da pokrene pitanje uloge mučitelja i žrtve unutar konteksta "morala" tradicionalnih uloga koje se kroz generacije prenose neizmenjene.

Povod nasilju je seksualni i polni moralizam. Uspostavljen na osnovu prastarih koncepata, uglavnom prevaziđenih. Moralistički kodovi tipični za Balkan, preslikani na likove u komadu, jasno ukazuju na mehanizam sprege agresije i seksa koji neke aktere abolira u primeni nasilja, a druge osuđuje kroz žrtvu, sve to krijući pod plaštom pravednosti. U svim kulturama princip je isti. Ako ste u moralističkom kodu u poziciji "pravednog" krvnika ili žrtve sudbina ide istim tokom, bilo da ste u staroj Grčkoj, na Balkanu ili u Vijetnamu...

Zašto se ne menjaju moralne kategorije (koje dolaze iz običajnih i tradicionalnih kodova)? Dok god je čovekov um u neprestanom ratu sa sobom i svetom, krugovi nasilja neće biti prekinuti. Zato Bljerta Neziraj predstavu režira kao košmarni polusan, neosvešćenost. Ukazuje na to da je na svakom pojedincu izbor da začarani krug prekine, sopstvenom odlukom. Kada društvena norma zadire duboko u biološko funkcionisanje, nastaje konflikt, a taj se konflikt može rešiti promenom normi ili nasiljem, ratom. Ova predstava nas poziva da razmislimo i sami načinimo izbor, da postanemo svesni te mogućnosti, kao i činjenice da je moć isto što i odgovornost, a da je teške odluke i u nepodnošljivim okolnostima ipak moguće doneti i zaustaviti nasilje.

Nataša Gvozdenović