Predlog za kulturni šok:
Barselona koja zbunjuje

Sve što volim, drugačije

Psiholozi su taj osećaj definisali kao šok koji nastaje usled dodira sa nepoznatom sredinom, ja sam na početku govorila: to što su rerne u Barseloni na plin, a upola manje nego u Beogradu, plus to što su na podovima stanova u većini slučajeva keramičke pločice a ne parket, kod mene ne izaziva nikakav šok.

Onda: mogu se videti i bakice na ulici kako voze minijaturne trotinete boje aluminijuma. Kiša ponekad pada toliko intenzivno da obara brojne motocikle parkirane na trotoaru. Prvi sprat u zgradi u stvari je četvrti. Skoro niko nema cipele koje mu se uklapaju s ostatkom garderobe. Između dva i četiri radnje ne rade. Povrće je ogromno – dočim su kiseli krastavčići minijaturni. Ako se nekome obratim sa "vi", on me uljudno zamoli da to ne činim. Podovi u mnogim stanovima nisu ravni, kao ni tavanice – e, ubeđena sam da je ovo poslednje presudno uticalo na Gaudijevu arhitekturu.

Kakav bi to užas bio da se svuda živi na isti način – malo je reći da je Barselona lep grad, pomislim, doduše, teško je poverovati da, pored ovolikog izobilja, nisu zabaštinili, recimo, tradiciju TA peći, nego se greju na butan i električne radijatore ali, pomislim, treba imati u vidu da su u zimu kao fenomen nedovoljno upućeni, imaju obalu i palme. No, čekajući u jednom redu počnem da ćaskam sa simpatičnom Brazilkom koja kašljuca. Primetim da se baš prehladila, a ona mi u poverenju reče kako je ovde temperatura isuviše niska, nikada u životu nije bila na mestu sa tako okrutno hladnom klimom...

Nerado sam priznala sebi kako sam stvarno zbunjena. Valjda sam suviše uživala u svemu da bih obraćala pažnju na nuspojave. Zaista – obala je predivna, obična šetnja je dovoljna da čovek vidi mnogo divnih stvari. Tu su Miroov muzej na Montdjuiku, te Gaudijev park, a i obližnji bar De la Virreina gde nikada nije svirala muzika koja mi se ne sviđa. Ljudi su jako prijatni i hrana je odlična. O tome da jedna profesorka na studijama doktorata analizira isključivo filmove koje najviše volim, a njen kolega detaljno obrađuje uticaj grčke tragedije na filmsku umetnost da i ne govorimo.

Da bih pokušala da se oslobodim neprijatnog osećaja, počela sam da se raspitujem i upalilo je. Ovako: Brazilcima je, kao i nama, čudno što se u Barseloni voda kupuje. No, ovde se ruča oko dva, što je za mene prerano, dok bi u Brazilu bilo isuviše kasno. Španci koji su boravili u Nemačkoj doživljavaju da tamošnji paradajz nema ukus, a oni što su bili u Americi da je tamo meso nekako veštačko. Kubancima ovde nedostaje njihova kafa. Amerikancima koji dođu u Barselonu grad deluje pomalo haotično. Čileancima se čini da ovde ulice nisu dovoljno jasno obeležene. Česi ne mogu da se načude izgledu španskih stanova.

Razni ne mogu da se naviknu na to što se Španci ljube dva puta prilikom upoznavanja, dok Francuzi smatraju da je to premalo – oni ne pristaju na manje od četiri poljupca...

Saša Markuš, filmski kritičar