VREME 542, 24. maj 2001. / SVET
Češka Republika:
Politika i novac
Dve su osnovne grupe bogatih Čeha u politici – prvu čine oni ljudi kojima je posle 1989. godine vraćena imovina njihovih očeva i dedova, a bila je nacionalizovana posle 1948. godine. Drugu grupu čine oni koji su u češku politiku ulazili u poslednjih desetak godina
|
Koliko zarađuju češki političari, odnosno koliko mesečnih plata je potrebno jednom ovdašnjem političaru da bi zaradio milion kruna (oko 57.000 DEM), što se smatra sasvim pristojnom sumom koju danas, kroz razne nagradne igre, nudi potrošačima i čitaocima barem desetak firmi i novina svakog meseca.
Predsednik republike za milion kruna treba da radi tri meseca, predsednici parlamenta i senata – šest i po meseci, premijer – sedam meseci, ministri – deset i po meseci, a poslanicima i senatorima potrebno je 13 meseci rada, sastančenja, putovanja, rukovanja...
Ovde, naravno, nije reč o posebnoj sprezi nekih ljudi u vlasti i novobogataša koji posluju s one strane zakona i koji na najrazličitije, a sve maštovitije načine kupuju ono što im treba i ono što je na prodaju – od ljudi u vlasti do poverljivih informacija.
Štampa u Češkoj puna je korupcionaških afera sa zvučnim imenima ljudi iz ovdašnjih privrede, sporta, bankarstva i politike.
U zemlji, čiji su stanovnici veoma osetljivi na sva pitanja novca, a čija prosečna mesečna zarada premašuje tek 700 DEM, pitanje s početka više nije "neprihvatljivo"; tačnije, Česi kao da stiču nešto što u vreme socijalizma nisu imali – sposobni i profesionalni ljudi treba dobro da zarade i to nije sramota.
NASLEDNICI I NOVOBOGATAŠI: Dve su osnovne grupe bogatih Čeha u politici – prvu čine oni ljudi kojima je posle 1989. godine vraćena imovina njihovih očeva i dedova, a bila je nacionalizovana posle 1948. godine. Najpoznatiji u toj grupi je svakako Vaclav Havel, koji je zajedno sa bratom nasledio ogromno bogatstvo – od velike poslovne zgrade Lucerna u samom centru Praga (svoj deo je gledao da proda što pre, za oko četiri i po miliona dolara), preko vile vredne milion dolara, zbirke umetničkih slika, još nekoliko zgrada i druge nekretnine širom Češke.
Jaroslav Lobkovic, poslanik, potiče iz bogate i stare porodice, naslednik je velikog imanja, zamka, strastveni je i ozbiljan poljoprivrednik... Smatra se da je on političar koji ima najveći stabilan prihod – oko milion dolara godišnje. I Jirži Lobkovic je došao u posed dedovine – u srednjoj Češkoj je nasledio dvorac, vinograde, šume, restorane, vinski podrum, pivaru... Jirži Rikl, senator, nasledio je od dede staklaru koja je osnovana još polovinom 19. veka, a vlasnik je još dve fabrike tehničkog stakla koje se veoma dobro prodaje u inostranstvu.
Drugu grupu čine oni koji su u češku politiku ulazili u poslednjih desetak godina kao već uspešni menadžeri. Vaclav Fišer, nezavisni senator, vlasnik je najveće turističke agencije i avio-kompanije istog imena, a posluje veoma uspešno u Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj i Poljskoj. Agencije ima širom kontinenta.
Ivan Pilip, poslanik, vodi porodičnu firmu svog dede na jugu Češke, a Miroslav Macek, potpredsednik Klausovog ODS-a, vešt je menadžer koji je radio za najmanje desetak domaćih i isto toliko inostranih firmi.
Ne krije da je bogat, voli luksuzne automobile i skupa ulja na platnu.
ZAVIST VIŠE NE STANUJE OVDE: Sve donedavno smatralo se da je zavist jedna od glavnih osobina Čeha, pa su na tu kartu zaigrali neki od političara u predizbornim kampanjama kada se, često, ne biraju ni reči ni potezi. Ali, oni koji su zaigrali tako, nisu shvatili da se Česi menjaju. Tako je Vaclav Fišer u kampanji za senatora potrošio nekoliko miliona (sopstvenih) kruna, što je zasmetalo glavnim suparnicima, konzervativcima Vaclava Klausa. Klaus je u pismu oglasu u najtiražnijim novinama pogano napisao: "ako je u Rimu čak i konj mogao da postane senator, Fišer misli da u Češkoj vlasnik turističke agencije može biti senator". Uz to, Klaus je Fišeru za protivkandidata postavio jednu od najpopularnijih glumica, uložio u njenu kampanju mnogo novca, ali ništa nije pomoglo – Fišer je odneo najubedljiviju pobedu na tim izborima.
Ni senator Jirži Rikl ne smatra da se treba stideti novca i kaže: "U čitavom kraju za moju porodicu znaju stotinama godina, uvek smo prednjačili i ne želim da vozim staru škodu, što bi se možda nekome svidelo. Ljudi treba da znaju da ih reprezentujem i da se stvari vraćaju na svoje mesto." I on je glatko pobedio, inače, mnogo poznatijeg protivkandidata.
Sociolog Jan Harti kaže, na osnovu sondiranja javnog mnjenja, da ljudima ne smetaju imućni političari, a mnogi misle da je ta kombinacija baš dobra, jer će tako političar teže posezati za tuđim novcem.
Nikome ne može da smeta ni to što se najmanje desetak bivših političara preselilo u razne konsultantske firme iz inostranstva, političara koji su vlasnici velikih advokatskih kancelarija i veoma su traženi u svetu biznisa.
Česima, kaže Harti, najviše smeta kada političari koriste privilegije, poznanstva i veze stečene u politici za bogaćenje na neki drugi način.
Poslanik Ladislav Šuster, na primer, za godinu dana sedenja u upravnom odboru lutrije zaradi nešto više od 40.000 DEM, a dvostruko više zaradi Vaclav Klaus za seriju članaka i rasprava koje strastveno piše.
Sve zajedno – u Češkoj se možete obogatiti baveći se biznisom, ali tek posle izleta u politiku. Država, kao ni u sasvim razvijenom svetu, ne može da plati onoliko koliko to može privatna firma.
Specijalno za "Vreme" iz Praga, Veljko Samolov