Nuspojave:
Dragstor na remontu

Odlazak političkih emisija sa TV Palma kraj je jedne epohe

"Revolucija je nešto drugo od običnog, mirnog života", mudrijaški je svojevremeno isticao Drug Tito, i ova je banalna trećerazredna tautologija (ako sledimo tu recepturu, može i ovako: "voz je nešto drugo od autobusa", "glava je nešto drugo od dupeta" etc.) onomad pompezno isticana u svakoj mogućoj prilici kao osobito upečatljiv dokaz Vođine nepojamne mudrosti i vizionarstva. Hja, pošto je revolucija, u ovoj dijalektičkoj interpretaciji istorije, zauvek pobedonosno okončana – mada, paradoksalno, još uvek teče – i to neopozivim i nepotrošivim trijumfom Progresivnih Snaga, sve što nam je bilo preostalo bio je taj neherojski, postistorijski "običan, miran život"; u vreme mog odrastanja, simbol toga bivstvovanja-u-večitom-sada bilo je vreme sporta i razonode, lenja nedeljna fjaka u Aistorijskom Vremenu, garnirana nezaboravnim mudrostima tipa "lopta je okrugla" ili "utakmica traje do poslednjeg sudijinog zvižduka"... Posle je, međutim, došla "nacionalna revolucija", i "običan, miran život" ponovo je postao stvar nedostojna Herojskog Vremena. U skladu s tim, kulturno-medijski junaci novog doba, Neue Serbische Role-Models, postali su svi oni čija je upadljiva jurodivost već na prvi pogled odudarala od svega što se moglo po dotadašnjim, prevaziđenim standardima okrstiti "normalnim".

Na deklarativno "ozbiljnom" nivou – koji je samo potcrtavao zatomljenu burlesknost likova, tematike, ikonografije i "diskursa" – javni su prostor zakrčili razni "Srbi u ogledalu istine", koji su sa telekrana novoformiranog RTS-monstruma radosno širili objavu da je klinička blesavost legalizovana, štaviše preporučljiva; na nivou specifičnog, devijantnog derivata pop-kulture rodio se turbo-folk, te na drugoj strani – a opet u neposrednoj "duhovnoj" blizini – osobito opasne crossover nuspojave poput Milje Regulus Vujanović i ostalih "patriotskih proroka", egzaltirano obožavane i slepo slušane od svih kojima je IQ osetno manji od broja cipela. Negde iz drugog plana, neke medije je preplavila i hard-core pornografija, kao efikasna a džabalesku razbibriga za "odmor ratnika". Sve se ovo začelo, van sumnje, na RTS-u; ipak, tek su pojava i procvat TV Palme označili svečani trenutak sticanja pune samosvesti i zrelosti jedne autohtone treš-kulture. Nastala u turbulentnom "dejtonskom" vremenu, ona je – zbog svog "privatnog" vlasničkog statusa – bila oslobođena obaveze da doslovno sledi hirovita meandriranja zvanične politike, tih dana naprasno "mirotvorne". Parapolitički verbalnoonanistički treš, porno-treš i folk-treš dobili su svoj ekskluzivni medij, svoj danonoćni dragstor u kojem više nisu morali da dele medijsko vreme i prostor s Drugima; sve je, dakle, postalo Jedno, samo s različitim stepenom bučnosti i razgolićenosti: red Dare Bubamare, red Dragoša Kalajića, red dahtavo-pljuckavih kunilingusa, pa onda jopet iz početka, ali od nazad, s decentnim Dragošem u sredini.

Sada je izgleda i s tim svršeno: pornići su otpali još pred kraj Miloševićeve vladavine, da bi se onda privremeno vratili, te sasvim iščezli ubrzo posle 5. oktobra; ovih dana je i "političko-civilizacijsko-nacionalna" misija TV Palma okončana, barem ako je suditi po tome da su koliko prošle nedelje s njenog programa naprasno i bez objašnjenja isparile sve autorske političke emisije. Čak ni Miodrag Vujović, kulturološka pojava koja se ne da dostojno opisati rečima dostupnim u inače živopisnom fundusu srpskog jezika, više ne vrti i ne premeće svoju hemijsku olovku, a ni izvesni građanin Jovan Deretić ne izlaže više svoje intrigantne teorije o postanku kosmosa od Velikog Praska Pragrudve Prasrpske Pramaterije. Zadavši mučki udarac antropološkoj nauci, Palma je tako odrezala – milom ili nečim drugim, ko će znati? – i drugi od tri potporna stuba svog identiteta; preostao je još samo turbo-folk, ali u tome je glamurozni Pink ionako oduvek bio jači.

Ne znam, bezbeli, šta je bilo povod ovakvoj odluci – a ne bih se zapanjio da se ispostavi da im je Neko diskretno napomenuo da se na Vrćenje Olovke neće baš blagonaklono gledati kad dođe vreme za (pre)raspodelu frekvencija – ali nema sumnje da ovaj prekonoćni nestanak vedeta jednog endemskog treš-žanra označava kraj jedne ne-samo-televizijske epohe. Možda je tek sada, a ne 5. oktobra, latentno samoparodična "nacionalna revolucija" vaistinu okončana, te je sada ponovo vreme za okretanje "običnom, mirnom životu" koji će opet, bez ostatka, dobiti preliv nekog novog vremena sporta i razonode, u znaku antiepske, posthistorijske beskonačnosti "potrošačke civilizacije". To možda nije bogzna šta da se oko toga organizuje Smisao Života, ali ta, benigna vrsta banalnosti barem ne ubija... U potonjim sećanjima savremenika, "herojsko" doba TV Palma moglo bi zauzeti mesto jedne žalosne medijske paradigme, ali to ne bi bilo osobito pravedno: od kraja osamdesetih naovamo ovde ne postoji zlo i nesreća iza koje direktno ne stoji Država. "Privatna inicijativa", čak i ona ovako razbarušena, bila je u svemu tome tek koloritna nadopuna.

Razume se, razni Mislioci poslovično duboki kao kafena tacna sigurno će zagrajati kako je ovakav kraj – ako je zaista kraj? – jedne medijske epopeje "udarac pluralizmu", kakav je da je. Ovo samo pokazuje koliko je konfuzija pojmova i vrednosti ovde monumentalna: "pluralizam" nije isto što i, recimo, slobodan izbor između medijske konzumacije fašističkog i antifašističkog diskursa, iliti lagana, skoro-pa-prijateljska diskusija na temu da li treba pobiti Jevreje (ili nekog drugog Drugog) u gasnim komorama ili možda ipak ne, a sve uz sveobjašnjavajuću floskulu kako Svako Ima Pravo Na Svoje Mišljenje. Taman posla, bre! Kada Trućanje obogatite "istorijskom misijom", ono postaje specifičan vid energije smrti; ova je, pak, pogonsko gorivo Organizovanog Zla. Zato maligni blebet mora bespardonično da se odstrani iz "javnog prostora", upravo u ime demokratije i svačijeg prava na život; u tome nema nikakvog paradoksa. Jer, vreme ubijanja na frontu uvek je praćeno vremenom sramnog i nepodnošljivog laprdanja "u pozadini". Sada je vreme da se uši isperu od tog gnoja.

Teofil Pančić