Knjige:
This is Serbia Calling

Metju Kolin: This is Serbia Calling – rokenrol radio i beogradski pokret otpora (preveo Oto Oltvanji; Samizdat FreeB92, Beograd 2001)

U jednom aktuelnom intervjuu, režiser Goran Marković kaže kako ga je pojavljivanje knjige o njemu koliko obradovalo i ispunilo zadovoljstvom onim što je urađeno, toliko i – uplašilo. Tako je to s rekapitulacijama u hodu, onim koje se prave dok život i aktivni rad jednog čoveka – ili pak institucije – i dalje traju: odjednom shvatiš da ima više toga iza tebe nego pred tobom. No, institucijama je opet, nekako, lakše: one mogu nadživeti trošnost pojedinačnog ljudskog tela... Ovih je dana i Radio B92 dobio svoju prvu "autorizovanu biografiju", što je takođe neka vrsta njegovog pomalo herbarijumskog smeštanja u "istoriju" (onu koja i dalje teče, na svu sreću); londonski novinar i publicista Metju Kolin (Matthew Collin) objavio je studiju o Devedesetdvojci, i to je nedvojbeno zanimljiv način da se, kroz oči (tj. uši...) upućenog outsidera rezimira jedna užasna, ali na neki uvrnut način i veoma izazovna srpska decenija, u kojoj je multimedijalna radionica zvana B92 odigrala ulogu koja se gotovo ne može preceniti.

Kolinova knjiga zapravo nije strogo koncentrisana na "fenomen" B92: pre bi se moglo reći da se radi o dobro fundiranoj hronici vaskolike degeneracije srpskog društva od dolaska požarevačkog bankara na vlast do njegovog neslavnog pada; Metju K. opširno, vaistinu upućeno i s dozvoljivim minimumom materijalnih grešaka i nepreciznosti – a bazirajući svoja (sa)znanja koliko na neposrednim uvidima kroz bazanje po Beogradu devedesetih i na intervjuima sa velikim brojem beogradskih "javnih likova" koji su imali nekakve veze s Devedesetdvojkom i scenom oko nje (dolepotpisani included) toliko i na proučavanju relevantne literature (T. Judah, E. D. Gordy, M. Glenny, A. Little, S. Drakulić, S. Crawshaw. P. Luković, L. Silber, T. G. Ash, D. Ivanović etc.) – opisuje jedno sistematsko propadanje društvenog tkiva, materijalno osiromašenje, moralni rasap i kulturnu debilizaciju, tražeći i mahom pravilno locirajući Tačke Otpora i njegove makar dominantne strategije; tako se u svakom krugu hronološki poređanih poglavlja/istaživanja nužno dolazi do B92 kao neophodne mirođije u gotovo svakoj srpskoj underground čorbi devedesetih. Ovaj pristup, u kojem se delovanje devedesetdvojke smešta u vrlo opširno razmatrani širi društveni kontekst ima jednu veliku vrlinu i jedan ništa manji recepcijski nedostatak: kada se čita na originalu, dakle kada se uvaži činjenica da je knjiga namenjena globalnoj publici, ovakva koncepcija Kolinove case study više je nego opravdana; no, u srpskom izdanju knjige neminovno dolazi do efekta prezasićenosti, tj. prenatrpanosti teksta širokim eksplikacijama kakve su ovdašnjem čitaocu savršeno nepotrebne; otuda ispada da je bar četvrtina teksta srpskog izdanja knjige balast koji otežava recepciju. No, teško da se ovo moglo izbeći: samovoljno "cenzurisanje" izvornika svakako ne bi bilo dobro rešenje, a teško je videti šta je drugo moglo da se učini.

Možda je osnovna vrednost Kolinove knjige – osim same činjenice da će kudikamo produbiti znanje svetske publike o Devedesetdvojci, koje najčešće nije išlo dublje od eho-saznanja kako Tamo Negde, u sivom Beogradu, neki ljudi permanentno nerviraju Miloševića pričom o Ljudskim Pravima – u nečemu što, bogme, ni ovde nije uvek dovoljno ozbiljno shvatano, a što je autor, s obzirom na svoj rok/tehno bekgraund, umeo veoma dobro da uoči: Devedesetdvojka bila je i ostala nešto mnogo više od gomile jezičavih tipova koji puštaju vesti kakve Zli Srpski Režim ne želi da se čuju u srpskom etru. Da je to bilo sve, B92 bio bi samo još jedan Radio Index, a to je svakako isuviše malo da se o tome napiše knjiga... Uloga Radija B92, kao nukleusa celog pogona sa istim pravo slovo – pravi broj imenom, krucijalna je upravo na području onoga što se, uz malo istorijske persiflaže, može nazvati antirežimski kulturkampf: efikasno i produktivno odupiranje apsolutno predominantnoj kulturi izolacije i diskursu mržnje – koje je s režimom delio i dobar broj kvazikritičkih intelektualaca, beslovesnih i neartikulisanih "antislobističkih" medija i populističkih opozicionih stranaka – tako što će se: a/ kritikovati "postojeće stanje"; b/ kreirati i potpomagati stvaranje paralelne kulture otpora i omogućavanje opresiranim a relevantnim društvenim/(sub)kulturnim grupama da dođu do glasa; otuda raskošna izdavačka, časopisna, stripovska, diskografska, filmska i video produkcija B92. Bez toga, i bez istinski alternativne zvučne/muzičke slike radija (koja je poslednjih godina nažalost pomalo razvodnjena, što Kolin takođe uočava; čini se da bi se i jare i pare mogli dobiti jedino ako bi radio pokrenuo nekakav "drugi program"?), kao i bez otvaranja i pretresanja u informativnom programu svega onoga što ne samo režim nego ni "prosečan građanin" nikako nije voleo da čuje, Devedesetdvojka bila bi tek prozaični servis za benigno kevtanje protiv omraženog diktatora, a toga čak ni u žalosnoj Srbiji nikada nije nedostajalo. Metju Kolin, dakle, umesto lenjih srpskih autora, nepogrešivo detektuje ne samo pravi značaj i ulogu Devedesetdvojke u srpskoj revoluciji, nego i one prave elemente razlike koji su ovu malu stanicu učinili tako Velikom, implicitno nudeći i zaključak kako će ona ostati Velika samo ako se svojih bazičnih postulata bude držala i u nadolazećem vremenu sofisticirane korporativne diktature, one u kojoj "protivnike" ne biju nego ih zaglupljuju... B92 će morati da nađe snage da i u tom vašarskom tranzicijskom džidža-bidža haosu bude Glas Otpora; još uvek, srećom, nema dovoljno ubedljivih razloga da se posumnja u njenu sposobnost da to i bude.

Teofil Pančić