Nenad Havelka:
Jurnjava s programom

Mi smo u decembru prošle godine uradili istraživanje čiji su naručioci želeli da se proceni kvalitet ishoda osnovnog obrazovanja. To istraživanje je samo jedna mala stvar koja se bavi jednim segmentom, jednim pitanjem, tako da može da posluži kao ilustracija, recimo, šta bi se desilo da smo u mogućnosti da izvedemo čitav skup takvih istraživanja koja bi stvari osvetlila sa svih strana. Napravili smo jedan neoboriv test, iako vrlo fragmentaran.

Naime, ako bi iz osnovne škole deca trebalo da izađu sa nekom tekovinom u smislu znanja, u smislu nekih osobina ličnosti, sigurno je da treba da izađu pismena. To je valjda prva stvar. Danas više nigde u svetu pismenost nije umeti pročitati naslov u novinama i napisati svoje ime. Pismenost danas uključuje poznavanje jezika, usmeno i pisano izražavanje, podrazumeva matematičku pismenost i podrazumeva pismenost iz osnovnih društvenih i prirodnih nauka. Naša škola je i koncipirana upravo tako. To je prava mala akademija u kojoj imate sve društvene osnovne nauke, sve osnovne prirodne nauke i sve glavne grane umetnosti. S pravom se kaže da je to osnovna škola koja daje osnovno opšte obrazovanje. Međutim, u programima osnovne škole postoji sadržinski i vremenski diskontinuitet. Prvi razred ima svoj program koji se uči u prvom razredu, drugi razred svoj, sedmi i osmi svoj. Pa čak u toku školske godine prvo tromesečje ima svoje teme, treće tromesečje svoje. I sve one ocene koje učenici dobiju ocene su iz te diskontinuirane klime, diskontinuirane i u sadržaju i u vremenu.

Trideset šest odsto učenika koje smo mi ispitivali, a bilo ih je 1300 iz cele republike završilo je sedmi razred s odličnim uspehom. Sledećih 26-27 odsto završilo je s vrlodobrim uspehom. Sada kad završavaju osmi razred ti brojevi će biti još nešto veći. Dakle, biće 40 odsto odličnih, a ostatak će biti uglavnom vrlodobar sa nekih 11-12 odsto dobrih. Da li je to kvalitet? Jeste kvalitet onoga sa čime su učenici ocenjivani u diskontinuitetu. On je u prvom razredu stekao reputaciju odličnog jer je stvarno bio odličan. Nije mu poklonjeno. Tu reputaciju održao je u drugom, u trećem, i tako redom, ali uvek u onom segmentu vremena i programa koji se tiče tog razreda. A kad završava osmi razred, on stvarno treba dosta toga da zaboravi u toj školskoj klasifikaciji, sve te pretince, sve te pregrade, ograde. To bi trebalo da zanemari i da iznese celinu iskustva u vidu znanja, umenja, veština, u vidu nekih razvojnih postignuća u sferi kognitivnih sposobnosti, afektivnih modaliteta ponašanja. To treba da bude rezultat. Taj rezultat ne zna za taj diskontinuitet ili ne bi trebalo da zna. Škola bi trebalo kumulativno da formira tu osnovnu opštu pismenost od prvog do osmog razreda. Međutim, ona je programski i organizaciono onesposobljena da to radi. Nastavnici trče kroz programe, učenici trče negde za nastavnicima. Dakle, to je jedna jurnjava sa programom koja je vrlo uspešna u svakom segmentu vremena, ali koja nije uspešna u celini.

Mi smo ispitivali osnovnu opštu pismenost, neke osnovne stvari koje čoveka čine obrazovanim u jednom opštem vidu. Nijedno pitanje nije bilo izvan programa. U startu smo sastavili žirije za te predmete i rekli: neka preživi 25 odsto programa otprilike, ali da to budu one stvari koje imaju veliku transfernu vrednost, odnosno vrednost primenjivu u daljem učenju i u životnim situacijama. Morali smo se ograničiti, pa smo uzeli samo prirodne nauke, srpski jezik i matematiku, ali se nije vodilo računa iz kog je razreda to gradivo. Ne ulazeći sada u precizne brojeve, negde polovina učenika postigla je zadovoljavajuć rezultat, dok oko 48 odsto nije rešilo onoliko zadataka koliko je trebalo, to jest pokazali su manjak pismenosti u srpskom, matematici i u prirodnim naukama. Ne radi se o tome da učenici nisu radili, ne radi se o tome da nastavnici nisu radili, nego je program takav da u njemu ne postoji koncept osnovne opšte pismenosti, iako je to program osnovne škole koja daje osnovno opšte obrazovanje. Umesto toga, imate kapitulaciju intelekta.

Mi smo još neke stvari ispitivali, ali one nisu ušle u ovu kognitivnu sferu – recimo šta se dešava na planu sposobnosti, na planu nekih afektivnih reakcija. Linija odrastanja učenika, linija rasta njihove pameti, njihove fizičke snage, njihovih socijalnih veština, pa čak i njihove obrazovanosti raste od prvog osnovne do srednje škole. Ali njihova mogućnost da odlučuju o svom radu radikalno pada već od četvrtog osnovne. Osim nje, pada i linija koja pokazuje učenički stav prema školi. Ma koliko plakala, malo se ustezala kad prvi put pođu u školu, deca se zaljube i u školu, i u učiteljicu, i u ono što rade. I oni to izdašno vole prve dve-tri godine. A onda se neko potrudi da kad iz osmog izađu zapale sveske, pobacaju knjige, a čuo sam da su negde zapalili i školu. Šta se to desilo – pitam vas – da su taj dečji početni optimizam i interes potonuli? Mislim da raskorak između ove dve linije to pokazuje. Jer, te dve linije su kao otvorene makaze. Gornji krak – rastu sposobnosti, donji krak – opada učešće. I naravno, rezultat je: spasi se ko može. I deca se spasavaju na razne načine. Odlični učenici mazohizmom, srednji i vešti učenici izostajanjem u pravom momentu. Neki napuštanjem škole – postoje cele socijalne kategorije koje ne prežive u školi peti i šesti razred. Škola za njih postaje egzibicija koju ne mogu da prođu.

Dakle, u jednoj rečenici – osnovna i opšta pismenost, ako je definišemo kao znanja, umenja i veštine koja imaju veliku transfernu vrednost za dalje učenje i snalaženje u životnim situacijama, u osnovnoj školi stiču se polovično. To ni u kom slučaju ne znači da su one ocene koje su date u osnovnoj školi date nizašta. Korelacije sa ovim našim ocenama su jako visoke, ali školske ocene boluju od istog diskontinuiteta od kojega boluje i školski program i način obrade programa.