Ksenija Radulović, direktor Muzeja pozorišne umetnosti Srbije:
Lako je biti ciničan

Postoje trenuci u kojima, ako sebe vidite kao iole odgovorno i misleće biće, nemate više pravo da govorite kako vas je baš briga i kako vas se ništa ne tiče

Ksenija Radulović (1969) diplomirani je dramaturg i magistar teatrologije. Trenutno završava doktorat iz oblasti estetike režije. Autor je knjige Korak ispred o režijama Dejana Mijača i velikog broja tekstova iz oblasti drame i pozorišta. Bavi se pozorišnom kritikom, za koju je 2000. godine dobila Sterijinu nagradu.

"VREME": Kako ste pristali na ovaj angažman?

KSENIJA RADULOVIĆ: Na ovo mesto sam došla po pozivu onih koji su, vrednujući moje profesionalne i lične osobine, procenili da bih mogla da radim i jedan ovakav, uistinu delikatan posao. Po nekoj inerciji iz prošlih vremena, vlast se ovde još uvek shvata kao kolekcija privilegija. Ja sam i pre dolaska na mesto direktora MPUS-a bila svesna da je to, pre svega ostalog, težak i odgovoran posao. Ko ne veruje neka proba. Postoji, inače, jedan raširen stav u delu naše kulturne javnosti, i glasi "ja ću uvek da budem opozicija, ja sam uvek protiv vlasti", ali je za mene to linija manjeg otpora, čak neka vrsta oportunizma. Najlakše je biti ciničan prema svemu, govoriti da je sve ionako propalo i da se ništa nigde ne može uraditi. Međutim, u realnom, konkretnom svetu, postoje trenuci u kojima, ako sebe vidite kao iole odgovorno i misleće biće, nemate više pravo da govorite kako vas je baš briga i kako vas se ništa ne tiče. Osim toga, mi smo poslednjih trinaest godina bili primorani da podržavamo svakog mediokriteta samo zato što je bio protiv Miloševića. Sada je, nadam se, došlo vreme da konačno vidimo šta ko može i šta ko ume da radi.

Šta mislite o imenovanjima mlađih ljudi na čelne funkcije državnih kulturnih institucija?

Srbija danas ima makar kakvu šansu da postane normalna zemlja, i ako tu šansu propusti, drugu u dogledno vreme neće dobiti. Prirodno je da bi tu šansu trebalo da iskoriste mlađi ljudi, oni koji su neopterećeni prošlošću i repovima koje ta prošlost za sobom vuče. A kad to kažem, mislim i na sledeće: u vremenu posle 5. oktobra nagledala sam se sredovečnih ljudi koji su do tog datuma u svojim strukama bili potpuno marginalizovani, da ne kažem nebitni, naročito u konkurenciji one velike Jugoslavije, i koji su promenu režima doživeli kao otvaranje prostora u kojem konačno mogu da kompenzuju i nadoknade ne samo desetak godina tavorenja na margini pod Miloševićevim režimom nego i svoju profesionalnu osrednjost i, u krajnjoj liniji, ceo svoj promašen život. I sada ih gledam kako grčevito drže komadić vlasti koji su napokon dobili, i kako su na sve spremni samo da ga zadrže. Znam da će ovo možda zvučati čudno, ali sve više sam uverena da čovek baš u mladosti treba da ostvaruje svoje ambicije, upravo zato da bi jednog dana elegantno i gospodski mogao da ostari.

Kakvo je zatečeno stanje u muzeju?

Reći da je, u prostornom i tehničkom smislu, stanje loše toliko je već postalo opšte mesto da je pričati o tome naprosto neukusno. Moje je da u okviru mogućnosti, koje su takve kakve su, napravim najoptimalniji program, a ne da idem okolo i pričam kako smo siroti i kako nemamo para. Jedan od problema muzeja jeste i imidž koji ima u pozorišnoj javnosti, a koji je rezultat izvesnog anahronizma, ali delimično i političkog angažmana grupe autora koja se oko kuće okupljala. Ne dajem nikakav vrednosni sud, samo govorim o raspoloženju znatnog dela pozorišne javnosti. Takođe, problem je i što publiku muzeja čini manje-više ista grupa, uglavnom starijih ljudi. To jeste dragoceno, ali pokušaćemo da animiramo i drugačiju, mlađu publiku.

Kako?

Recimo, nastojaću da oko muzeja okupim naše relevantne teatrologe svih generacija, i da svi skupa izmenimo dosadašnje shvatanje teatrologije pretežno kao prepričavanja anegdota iz života popularnih glumaca i humoreski iz pozorišnog bifea. Treba negovati vrednosti koje su relevantne i u kontekstu prošlosti, ali i u tokovima savremene umetnosti. Nema više smisla da Srbija bude jedna klaustrofobična, provincijalna sredina u kojoj vladaju samodovoljnost i predstava o sebi kao o najboljoj, najstarijoj i najposebnijoj zemlji na planeti. Nadam se da će i država negovati koncept autentične, elitne umetnosti. Kada kažem elitne, mislim prevashodno na duhovni elitizam, i te reči se ne treba plašiti. Uostalom, kad pogledamo oko sebe, jasno vidimo rezultate pogubne provincijalizacije duha. Ako neko želi i dalje da nastavi tako da živi, nemam ništa protiv. Ali oni koji to ne žele takođe imaju pravo na stav. Valjda smo izvukli dovoljno pouka iz poslednjih deset godina.

Nebojša Grujičić