Polemika - pitanje Srđi Popoviću:
Koliko je zaista aerozagađenje

Nudim da odemo i jedan korak dalje, da na sto istresemo rezultate koje imamo i da ih uporedimo. Ukoliko je Izveštaj o kome govorite zaista tako egzaktan, onda problematika posledica aerozagađenja koje se odigralo prilikom požara u rafinerijama ni u kom slučaju nije mogla biti zaobiđena. Čak mi se čini da bi trebalo da bude centralna tema pošto se retko dešava da industrija u mirnodopskim uslovima izbaci toliku količinu polutanata nekontrolisano

KOLIKO JE ZAGAĐENJE: Novosadska Rafinerija u vreme NATO bombardovanja

Poštovani gospodine Popoviću, poslednjih nedelja sam s izuzetnom pažnjom pratio polemiku koja se razvila između Vas i kolege Raičevića iz Vinče, a kako je deo mojih aktivnosti takođe usmeren ka ekologiji, želeo bih da se s par primedbi i predloga uključim s nadom da ćemo neke stvari učiniti jasnijim. Od polemika ovog tipa ne može biti štete, naprotiv smatram ih izuzetno konstruktivnim ukoliko se njihov nivo ne dovede do onoga što možemo videti u prenosima iz Skupštine, sve sa neargumentovanim prozivkama i ličnim vređanjem.

Na samom početku da se izvinim, kako Vama tako i čitaocima, ukoliko se ispostavi da sam, blago budi rečeno, politički nepismen ili nedovoljno obavešten. Politika mi nije profesija, bavim se strukom, a to zaista odnosi mnogo vremena, ukoliko se radi kako i priliči. S tim u vezi bih izrazio čuđenje što ste Vi kao poslanik u Skupštini, dakle čovek politike, a ne struke, u dva obraćanja javnosti i kolegi Raičeviću preko časopisa "Vreme", barem s moje tačke gledišta, preduzeli potpuno obrnut redosled koraka. Ili je to možda deo pažljivo osmišljene akcije da se u svakom narednom tekstu posegne za jačim argumentima? Smatram da bi stvari bile daleko jasnije a Vaš nastup mnogo efektniji da ste nas u prvom pismu upoznali sa činjenicama koje su pristigle tek nakon tri nedelje. Pogledajte samo, tek u drugom pismu saznali smo da niste "plaćeni volonter", kako to pretpostavlja gospodin Raičević, već poslanik u Skupštini koji se čak latio teškog zadatka obelodanjivanja materijalnog stanja visokih funkcionera Radikalne stranke, što je, ruku na srce, posao na kome Vam nimalo ne zavidim.

PROSTOR ZA SPEKULACIJE: Osim toga, u prvom pismu ste pored pet ključnih prioriteta pomenuli i preko 120 projekata napisanih u pedesetak domaćih institucija a iz oblasti zaštite životne sredine. Ti su projekti, kao što znamo, pisani s nadom da će se iz REReP-a na regionalnom tržištu dobiti koji dolar, a vaše je, kako kažete, bilo samo da prikupite te projekte, raspodelite ih po temama, pomognete u njihovoj pripremi za potencijalne donatore. A koliko REReP-ovi kriterijumi zaista odgovaraju našim potrebama (bojim se ne mnogo, pošto se prednost daje projektima koji uključuju institucije iz više zemalja regiona, te su lokalni ekološki programi unapred hendikepirani koliko god ozbiljni bili) i koliko će para srpski projekti na donatorskim konferencijama dobiti, kao što rekoste, zavisi isključivo od onih koji bi pare trebalo da daju. S druge strane, u istom tekstu su čitaoci mogli pročitati kako je 5. juna 2001. godine u dnevnom listu "Politika" raspisan javni konkurs za projekte iz šest velikih oblasti, a koji bi Uprava finansirala u skladu sa svojim skromnim mogućnostima. Kakve su ekonomske prilike u zemlji, svima nam je i te kako poznato, kao što nam je jasno da u ovom momentu država ne može izdvojiti ozbiljnija sredstva za realizaciju ekoloških programa. Bez obzira na neimaštinu, ovaj korak smatram veoma značajnim i veoma čudi što već u svom prvom pismu niste pomenuli pripreme za raspisivanje jednog ovakvog konkursa, već ste se pohvalili sa 120 programa u kojima se uloga Uprave svela samo na prosleđivanje u neizvesnost na ruke potencijalnim donatorima.

A sada mi dozvolite par reči o onome što kao fizičar eksperimentalac smatram ipak najvažnijim. Opomenite me ako grešim, ali da sam se ja kojim slučajem suočio s potrebom da opravdam postojanje neke grupe i sopstveni učinak u njoj, kao prvi i najjači argument ne bih istakao ulogu skretničara, niti bih se pohvalio planovima ma koliko oni zdravi i razumni bili, već bih na prvo mesto postavio rezultate merenja koje sam dobio. Dakle, Uprava poseduje "Izveštaj o stanju životne sredine za 2000. godinu", za koji tvrdite da je vrlo egzaktan i da ga je pripremilo 45 eksperata iz 22 ustanove, i mislim da bi najsvrsishodnije bilo da malo popričamo o njemu. Gospodin Raičević je postavio pitanje ko je taj izveštaj sastavio i na koji način je za takav posao zadužen, a u vašem tekstu u "Vremenu" od 22. juna, uz dužno poštovanje, osim činjenice da je u njegovom kreiranju učestvovala Laboratorija za zaštitu od zračenja i zaštitu životne sredine iz Instituta u Vinči, čitalac ne može pronaći nijednu informaciju koja bi se mogla smatrati makar i delimičnim odgovorom. Ja se i te kako slažem da rezultati govore sami za sebe, i želim da verujem da su nuklearci iz Vinče bili u mogućnosti da sastave dobar izveštaj o stanju radioaktivnosti životne sredine; i sâm se bavim tom oblašću i poznati su mi eksperimentalni i stručni potencijali pomenutih kolega.

No ovde bih želeo da Vam postavim jedno pitanje: da li ste prilikom planiranja dela Izveštaja koji se odnosi na stanje radioaktivnosti životne sredine konsultovali još neku ustanovu osim Laboratorije za zaštitu od zračenja u Vinči? Laboratorija čiji sam član se od svoga nastanka bavi između ostalog i problematikom radioekologije, a kakav je rejting mojih kolega i koliko smo u tome uspešni ostavimo da drugi kažu. Napomenuo bih nas je u oblasti gama spektroskopije, koja je jedan od osnovnih metoda za merenje radioaktivnosti životne sredine, Savezni zavod za mere i dragocene metale proglasio za referentnu nacionalnu laboratoriju. Osim toga možemo se pohvaliti verovatno najboljim detektorskim sistemom u zemlji, posebno efikasnim za detekciju gama zračenja niskih energija, koje emituje uranijum, a o kome je u Izveštaju verovatno najviše bilo reči. Ne sećam se, kao ni moje kolege uostalom, da je Uprava za zaštitu životne sredine na bilo koji način kontaktirala našu laboratoriju, makar forme radi. Ne znam kako je priprema izveštaja tekla u drugim oblastima, ali bojim se da je oko opaske gospodina Raičevića o povlašćenim ekspertima nakon Vašeg odgovora još ostalo mnogo prostora za spekulacije.

PRECIZNE KARTE: No vratimo se na ono što je u celoj priči zaista najznačajnije – na rezultate merenja. Oprostite mi ukoliko nisam najbolje informisan, ali zanima me da li su ti rezultati negde predočeni javnosti i kako i na koji način se u njima pominju posledice NATO agresije na ekološke prilike u našoj zemlji. Ostavimo na trenutak problem osiromašenog uranijuma. O njemu je dovoljno bilo reči proteklih meseci. Zaista se šarolik skup govornika oglasio na tu temu u medijima, a mnogima od njih bi se i te kako moglo prigovoriti na stručnost. Nadam se da ćete se složiti sa mnom da je najznačajniji ekološki eksces sa posledicama koje su zahvatile relativno široku oblast naše zemlje bila emisija velike količine dima i štetnih materija prilikom požara u novosadskoj i pančevačkoj rafineriji. Pretpostavljam da ste u doba zalivskog rata bili prilično mladi i ne znam koliko se možete sećati čiinjenice da je Sadam, braneći se, pretio izazivanjem planetarne ekološke katastrofe paljevinom naftnih izvora. Kada su se guste dimne perjanice počele dizati iz pravca novosadske rafinerije, po prvi put mi je bilo drago što su nam zalihe nafte kudikamo skromnije od Sadamovih. Naši požari ni u kom slučaju nisu mogli izazvati ekološku katastrofu planetarnih razmera, ali su i te kako uticali na stanje životne sredine u regionu.

Zbog čega Vam sve ovo pominjem? Pa, nezavisno od ekspertskog tima na koji se pozivate, pošlo mi je za rukom da tokom protekle godine organizujem malu grupu kolega, te da uz finansijsku pomoć jedne nevladine organizacije i Objedinjenog instituta za nuklearna istraživanja u Dubni (Rusija) izmerimo integralnu atmosfersku depoziju 48 elemenata, uglavnom teških metala, na teritoriji Vojvodine i malog dela severne Srbije. Ukratko samo da čitaoce informišem da smo koristili metodu biomonitora, posebno razvijenu u skandinavskim zemljama, za praćenje ekoloških prilika u atmosferi. Pomoću ove metode se na svakih 3-4 godine izrađuje detaljna karta o atmosferskoj depoziciji zagađivača cele Evrope, s izuzetkom nekoliko država nastalih raspadom bivše Jugoslavije, i Albanije naravno. Merenja su rađena metodom neutronske aktivacione analize na reaktoru u Dubni, gde se nalazi jedan od najvećih svetskih naučnih centara. Sa sličnim projektom pojavili smo se i na konkursu Uprave za zaštitu životne sredine, tako da se, gospodine Popoviću, na najbolji način direktno možete upoznati s eksperimentalnom procedurom koju smo koristili. Za ove rezultate naravno niste mogli znati pošto smo kompletan deo posla koji je trebalo da bude obavljen u našoj zemlji okončali pre 5. oktobra, u okruženju koje se nije blagonaklono odnosilo spram utvrđivanja posledica avanture u koju smo upali, te smo se zbog mogućih opstrukcija trudili da sa svojim aktivnostima upoznamo minimalan broj ljudi. Konačan rezultat godinu i po dana rada naše grupe i stručnjaka iz Dubne jesu precizne karte na kojima se može videti prostorna raspodela deponovanja teških metala i drugih elemenata iz atmosfere čiji su izvor kako standardni industrijski zagađivači, koji su nam i ranije bili poznati, tako i zapaljene rafinerije.

KO SU AUTORI: Iskreno se nadam da Uprava za životnu okolinu nema nameru da od prethodne vlasti preuzme praksu ćutanja o nekim važnim ekološkim pitanjima, pa da konačno iznesem predlog zbog koga je ovo pismo na kraju krajeva i nastalo. Slažem se da veoma kasnimo za Evropom i da treba izbaciti projekte na sto, a ne dobacivati iz klupe. Ja vam, gospodine Popoviću, nudim da odemo i jedan korak dalje, da na sto istresemo rezultate koje imamo i da ih uporedimo. Ukoliko je Izveštaj o kome govorite zaista tako egzaktan, u šta nemam razloga da sumnjam, onda problematika posledica aerozagađenja koje se odigralo prilikom požara u rafinerijama ni u kom slučaju nije mogla biti zaobiđena. Čak mi se čini da bi trebalo da bude centralna tema pošto se retko dešava da industrija u mirnodopskim uslovima izbaci toliku količinu polutanata nekontrolisano. Dakle ja rezultate imam, pretpostavljam da ih i Uprava ima, te predlažem da ih uporedimo. To je uobičajena praksa u svim istraživanjima kada se eksperimentalno traga za objektivnim činjenicama. Prilikom merenja služio sam se eksperimentalnom tehnikom koju vaši eksperti nisu mogli da koriste, pa upoređivanjem rezultata možemo daleko bolje sagledati neke činjenice. Jedna ovakva potvrda vaših rezultata merenja, ukoliko ih zaista imate iz oblasti koju sam pomenuo, može u dobroj meri da obeshrabri sve kritizere kojima je dobacivanje iz klupe osnovno sredstvo u svakom dijalogu. Mislim da je i prvi put kao odgovor kolegi Raičeviću trebalo da izložite na sto rezultate merenja, pa ukoliko su oni nepobitni, to bi i te kako suzilo prostor za spekulacije, mnogo više nego pozivanje na 45 eksperata iz 22 institucije.

Ukoliko moj predlog smatrate svrsishodnim, zamolio bih Vas samo jedno: poštedite me ekspertize onih ustanova koje su nas tokom bombardovanja svakodnevno preko medija uveravale kako je koncentracija štetnih materija u vazduhu ispod zakonom propisanih granica, pa čak i onda kada je u Novom Sadu vidljivost bila samo par stotina metara zbog dima iz rafinerije, a stanovništvo žalilo na peckanje u očima. Budući da nismo zemlja preterano bogata institucijama koje poseduju opremu i kadrove osposobljene za iznošenje merodavnog mišljenja o stanju životne sredine, a kako ne znam sastav eksperskog tima koji pominjete, veoma me zanima da li su i tvorci malopre pomenutih dnevnih raporta tokom bombardovanja bili uključeni u kreiranje vašeg izveštaja.

I na samom kraju, pre nego što potpuno dosadim čitaocima, dozvolite mi još samo par vrlo ličnih i kratkih opaski. I meni se dopao tekst gospodina Velimira Ćurgusa Kazimira o misiji kivnih na ovome svetu. No, ruku na srce, u pismima kolege Raičevića, koga inače lično ne poznajem, mada mi je uglavnom poznata njegova matična laboratorija, nisam našao povoda da zaključim kako se radi o kivnom čoveku. Za razliku od njega, ja to jesam, i nimalo se toga ne stidim. Kao što se ne stidim što hodam u poderanim patikama, nosim isključivo novopazarski i turski džins sa pijace, kao što se ne stidim što nemam ni kola, ni stan, niti bilo kakve druge materijalne izvesnosti, a ni ove godine mi neće poći za rukom da odvedem decu na more.

Dr Miodrag Krmar, docent na institutu za fiziku, PMF, Novi Sad