Predlog za dobrojutro:
Pasje vreme

Nailazi neko pasje vreme u najboljem smislu te reči (Duško Radović: "Beograde, dobro jutro", 12.aprila 1977.)

Video sam dva ulična psa kako spavaju nasred Knez-Mihailove. Bili su sasvim nepomični; ljudi su samo prolazili pored njih, kao da ne postoje. Onda ih je uočila jedna devojka i pitala svog pratioca da li su živi, da bi se on ponudio: "Hoćeš da ih šutnem?" Videli su ih i neki deda i baba, i deda je uplašeno rekao babi: "Ovi su izgleda mrtvi". U jednom trenutku shvatio sam da ni mene ne primećuje niko, apsolutno niko od tolikih prolaznika. Kao da ne postojim, pomislio sam, i tada me odmerio čovek ekstremno velike glave na telu deteta...

A sad predlog.

Leto je i, ako već nisi negde napolju, možda ćeš ustati pre nego što svane, dok je nebo još tamnoplavo a zvezde blistaju. Ulica spava, čak su se i psi-čuvari umorili od požarčenja. Videćeš kako nebo postepeno bledi. Nigde nikog, čućeš samo ptice: vrapce, svrake, gugutke, čak i neke prave pevačice. Videćeš osvetljeni prozor iza koga neko bdi. Videćeš školu i na njenom zidu, među mnogim imenima, grafit MI SE VIŠE NEĆEMO VRATITI. Videćeš dva lika kako tiho razgovaraju u mraku iza zatvorenog kluba. Videćeš mladu mačku kako preskače samu sebe na travnjaku pustog obdaništa. Videćeš iskopane panjeve neverovatnih oblina i grimasa, kao da je korenje pokupilo sve živo što se oko tog drveća ikad desilo. Nebo postaje svetlije dok izlaziš na glavnu ulicu. Videćeš troje ljudi na stanici tramvaja, jedna žena ogromnih usta zeva. Videćeš autobus koji staje pre stanice da bi u njega smejući se uskočila devojka koja poznaje vozača, a putnici, koje samo ti vidiš, kao da su još ozbiljniji. Dok se vraćaš, shvataš da je dan. Nebo ispred tebe gori. Videćeš čoveka tužnih očiju sa crnim psom a, iza ugla razgaćen bračni par sa dva bela psa. Onda ćeš, videti grupu od pet kerova lutalica koji laju na tebe, veoma lepi i veoma smešni. Idu za tobom, nailaze na pesak, valjaju se po njemu, naskaču jedni na druge i na kraju temeljno obeležavaju to znamenito mesto. Jedan kulturno vrši nuždu u lišće pored kontejnera. Dvojica polaze ispred tebe, da ti kao pokažu put, onda gledaju neke drugare i skreću ka njima. I svi radosno mašu repovima. Onaj prozor ne svetli više. Na kraju, već blizu kuće,videćeš malog čoveka koji nekud žuri sa svojim plenom: velikim plišanim pandom u providnoj kesi i... ispred tebe gori. Videćeš čoveka tužnih očiju sa crnim psom; iza ugla, videćeš razgaćen bračni par sa dva bela psa. Nešto dalje, videćeš grupu od pet kerova lutalica koji laju na tebe, veoma lepi i veoma smešni. Idu za tobom, nailaze na pesak, valjaju se po njemu, naskaču jedni na druge, i na kraju temeljno obeležavaju to znamenito mesto. Jedan kulturno vrši nuždu u lišće pored kontejnera. Dvojica polaze ispred tebe, da ti kao pokažu put, onda ugledaju neke drugare i skreću ka njima. I svi radosno mašu repovima. Onaj prozor ne svetli više. Na kraju, već i sasvim blizu kuće, videćeš malog čoveka koji nekud žuri sa svojim plenom: velikim plišanim pandom u providnoj kesi...

Flavio Rigonat, izdavač