Lik i delo:
Željko Simić

Bivši ministar optužen za krađu

Rođen je 21. maja 1958. godine u Beogradu. Otac Miodrag bio je profesor Pravnog fakulteta, majka Branka takođe univerzitetski profesor, a deda Jevrem prvi jugoslovenski ambasador u Vatikanu. Hobi mu je u početku bio vaterpolo, a igrao je čak i za juniorsku reprezentaciju Jugoslavije – posle se prebacio na kolekcionarstvo; sakupljao je uglavnom umetničke slike. Po nacionalnosti je Srbin, a nacionalnu svest stekao je vrlo rano, sa sedamnaest godina. Iz braka sa beogratdskim advokatom Marinom ima petnaestogodišnju devojčicu Mašu. Govori tri strana jezika: engleski, francuski i nemački.

Obrazovanje: Studirao je na Filozofskom, Filološkom i Pravnom fakultetu u rodnom gradu, no diplomirao je samo na Pravnom 1982. godine. Magistrirao je četiri godine kasnije na tezi "Društvena svest i kritička književnost – prilog marksističkoj teoriji društva", a doktorirao 1995. godine. Autor je više desetina eseja, teorijskih analiza polemika i knjiga. Na stručnom usavršavanju boravio je u Britaniji i Francuskoj, a učesnik je više međunarodnih skupova na temu međunarodne politike i globalnih odnosa.

Karijera: Novinarsku karijeru započeo je 1979. godine u listu "Student", gde radi naredne tri godine. Nastavlja da piše u časopisu "Vidici", a krajem osamdesetih postaje pomoćnik glavnog i odgovornog urednika lista "Marksistička misao". Pisao je za nedeljnik "NIN", gde su mu tekstovi izvestan period objavljivani uz fotografiju. Istovremeno, od 1989. godine, savetuje predsednika Republike Srbije i član je Izvršnog odbora Međunarodne organizacije za borbu protiv nuklearnog naoružanja. Od 1993. godine sa mesta savetnika prelazi na mesto potpredsednika savezne vlade, ali nastavlja da niže funkcije: predsednik je izdavačkog saveta Tanjuga, Centra za informativne delatnosti savezne vlade, Komiteta za odnose sa UNPROFOR-om, Komisije za normalizaciju odnosa sa Hrvatskom, Komisije za praćenje Ženevske konferencije i predsednik Vaterpolo saveza Jugoslavije (funkcije sa koje je sklonjen posle neuspeha na olimpijadi u Atlanti, kada su Jugosloveni takmičenje završili na osmom mestu). Pred zalazak političke karijere bio je ministar kulture i upravnik Narodnog pozorišta.

Šta je čitao i kako je pisao: U osami svoje sobe, gotovo asketski, uživao je u likovima i delima Andrića, Crnjanskog, Vinavera, Justina Popovića, Kanta, Nikolaja Velimirovića, Slobodana Jovanovića. Iz lista "Student" prelazi u časopis "Vidici". Ime mu je dospelo u Belu knjigu – Stipe Šuvar zaveo je Simića pod rubrikom "neprijatelji režima".

Šta je mislio o kolegama: Rad u nezavisnim medijima smatrao je ravnim izdaji.

Prvi politički koraci: Mirjanu Marković upoznaje kao sekretar za ideološki rad pri Univerzitetskoj konferenciji Saveza socijalističke omladine Beograda, a Slobodana Miloševića kao sekretar Komisije za informisanje i propagandu u Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije. Posle je postao njegov savetnik, navodno pisac njegovih govora, visoki funkcioner SPS-a i sve ostalo.

Kako je video sebe: Kao "čoveka koji nije proizvod redukovane ideologije, već misleće biće koje je, sačuvavši svoja svojstva, sačuvao i svoju moralnu i intelektualnu autonomiju".

O bivšem šefu: "Reč je o čoveku izuzetno odgovornom, autonomnom, ali ne i zatvorenom za tuđa stanovišta, strogom, kako prema sebi tako i prema okolini, sa izuzetnom mentalnom ekonomijom, lucidnošću kakva je gotovo neverovatna: u hipu je u stanju da razluči bitno od nebitnog."

Politički povratak: Posle promena u Srbiji spremao se za "obnovu i nastavak svog političkog legitimiteta, ali u uslovima koji će biti demokratski uobličeni". Savest mu nije mirna, jer je svestan da je bio "reprezent jedne politike koja je imala demokratski program, ali nije uspela da ga sprovede".

Ponovno interesovanje za njega: Optužen je za krađu sata Roleks, dva para zlatnih naočara marke Đeral Đenta i Kartije, dva korišćena parfema Harms, kutije vitamina Kalifornija selenijum, srebrnog svećnjaka i zlatne tabakere iz XIX veka iz stana svog prijatelja, izvesnog Miše Grofa.

Davor Konjikušić