Jesen se otvara kao stara knjiga s izbledelim i, na mestima, u sebe potonulim tekstom. Kad po udaljenim salašima posvršava sve svoje poslove, jesen pokriva leđa odocnelim strašilima, dok prišivaju dugmad na svoje kabanice i dovode u red svoja odela, pošto su već predala zahteve za vize i samo čekaju da se stvari uzmu u postupak i povoljno reše, a tamo će ih valjda pustiti nešto drugo da budu, pa će možda o njima neko i roman napisati. Jesenji su dani kao stvoreni i za čupanje iz plitkih samozaborava, ne da bi se čovek samom sebi i celom svetu davao na znanje, nego, prosto, da bi u kakav dublji samozaborav potonuo i u njemu, po mogućstvu, nestao bez traga.

Svaka iole pristojnija jesen u samoj sebi prebiva i nikoga ne uvodi u svoju tajnu, ni vetrove koji se možda i iz Ševeningena vraćaju i samo okolo pljuckaju kroz zube, ne znajući šta da kažu svetu i vilajetu, a ovde i nije reč o jesenima koje samo napola prebivaju u prihromim sonetima, nego o jeseni kojoj je u samo srce zašinuta dugačka i od misli tananija igla, pa ta jesen u sopstvenom krilu lagano izdiše. Za takvu jesen kanda i nema mesta u mojoj užoj otadžbini, gde se i učena inteligencija zanima za kisele krastavce i paprike pečene na plotni.

Štaviše, jesen koju opisujem još zadržavaju na granici uma i sveta i uzalud se neki propinju na prste da bi je videli i nude joj dlanove da na njih položi bonu svoju glavu, nadajući se da će i od takve, bone jeseni pre imati nekakve koristi nego kakvu nezgodu. Olako sam se možda izlanuo, ali ovakva jesen i nije za svakoga, pa se može uzeti da za većinu i ne postoji. Otuda i moja tuga: zar se može takva jedna jesen, u kojoj se i stare rane podmlađuju, poistovećivati sa jesenima tokom kojih seljaci skidaju kajmak, a regruti i robijaši skupljaju lišće i svi samo o nastupajućoj zimi govore?

A kad sam se već izlanuo, nije lepo da ne obznanim i praktiku za gledanje takve jeseni kojoj je ispod časti da se afišira sitnom kišom, krležijanskim maglama, svinjokoljima po udaljenim selima i prestoničkim unutrašnjim dvorištima (gde se već od avgusta ribaju kupusne kace), kadšto i tucanjem maka u avanu – koji i neistucan, u nedostatku rakije ili čega jačeg, pomaže svakom kome se utisnuo strah među noge, a u duši mu se sa 3,14 pomnožila ionako vapijuća praznina doba. Elem...

Ako ste u posedu kakve lule, nabijte u lulu duvana fina, sedite kraj groba nekog pisca, koga čitalačkom mrzovoljom niste lično ubili, i radite svoj posao: gledajte jesen, dok sneg se po okolnim grobovima ne zabeli, a onda, ako ostane života u vama makar koliko u luli duvana, povucite se u sebe i ćutite, čekajući, u zanosu i opčinjenosti, da s nekog balkona pištolj slučajno opali i pogodi vas namrtvo.

Ako ste, pak, prebrojali divlje u nebesima guske i ako su vam sve svrake na broju, pola posla ste već svršili, ali nikako nemojte smetnuti s uma da se, usred noći, kraj vas neko može stvoriti, bos i samo u košulji i gaćama, da vas upita: zašto vi mene sanjate? i zato odrešite sve pse i pustite ih u svoje snove, ali ni na gledanje jeseni nemojte zaboraviti. Jako je, jako velika stvar ako jesen i sklopljenih očiju gledate tako što je slušate, a posle se, kad otvorite oči, pokaže da su vas svi uzeli na nišan. Zna se već kakav je svet... I decu uče, još od malih nogu, da kradu i ubijaju, a niko ih ne uči da gledaju jesen i zato se, posle, matori cipovi u svakoj jeseni osećaju kao pokisli kaputi.

Klavir... Veliki klavir i poneka sonatina koju će vam, uprkos besprimernoj patetici i Skerlićevoj javnoj osudi, mrtva draga odsvirati nevidljivim prstima, ozbiljno vas preporučuje za gledanje i takvih jeseni koje i po onom svetu uvelo razastiru lišće, a vi ćete, ujutro, kao da ništa bilo nije, tek malo kasniti u kancelariju, ljuteći se na balkanski šlamperaj; u pogledu evropejskog radnog vremena, i uopšte...

Spremite jedno manje brodsko zvono. Magle su magle, one prate i priviđenja isto kao i naoko žive ljude, a ne vuku se samo po Krležinim dugim rečenicama, i zvono će vam biti potrebno, dok gledate jesen, kako bi se znalo da ste još tu i kad vam se učini da već su vas pokopali – ne, doduše kako ste se nadali: kraj onog književnika R. Weiss Markovicza, čak ne ni na istom groblju, ali svakako kraj nekog srpskog velikana kojeg tek što su iz ukrštenih reči izbacili.

Ne, jesen o kojoj je reč nije prostačka jesen koja se ni pogledom ne sme dotaknuti jer odmah rađa dvojke. Ova se jesen ne valjuška između kontejnera i po sparušenom korovu, niti joj se oko nogu vrzmaju izgladnele mačke, već se do ove jeseni, kao što ste već nazreli, dolazi upornim zamišljanjem, na način kako se iz prsta isisava roman ili rakija. I samo gledanje takve jeseni donekle spada u ono što književni tumači nazivaju radom u jeziku, a odnekle – u snove o večitom pomenu kojem kraja nema, a ni prilike da u njemu čovek uzme doličnog učešća.

Smisao gledanja jeseni nije u tome da o onome što ste videli nekom dosađujete u zimskim pričama, nego da samu jesen nekako pristavite na dim i da joj pomognete da s vašom se dušom što više uzdigne, makar i na način onih koji bi hteli sebe da prevare. Od velike će koristi biti ako ni običnu seljačku jesen ne gledate kao neku vranu koja odnosi plen, a ovakvu jesen, s visokim činom i na položaju, jednostavno i ne smete gledati kao prosto godišnje doba, u kojem se počinje s tamanjenjem ribe namesto krvavih bifteka.

Morate biti kao neki neodoljivi knez, ili, ako ste žensko, makar kao neka dalja kuzina kneginje Perside. Pokažite naklonom i skidanjem šešira da ste shvatili svoj položaj i da je jesen u vama dobila počasno mesto. Pustite, zatim, šešir u duboku plavet. Ako je crn, dugo će se crneti u nebu, a ako je u pitanju ženski šešir, nećete ga skinuti sami, nego će to umesto vas učiniti vetar i sve Božje pomoćnice će znati da je pripadao gospođi u najboljim godinama koja, po navici, sledi većma parisku modu.

A da li ste, uistinu, na jedan od opisanih načina, gledali jesen, ili ste to gledanje od nekog isprosili, možda i od kakvog lošeg pesnika – doznaće svako iz vaših očiju...

Radovan Beli Marković