Vreme - Suđenje Radomiru Markoviću i drugovima: Četvorostruko ubistvo, 77 svedoka i osam nezgodnih pitanja

VREME 562, 11. oktobar 2001. / VREME

Suđenje Radomiru Markoviću i drugovima:
Četvorostruko ubistvo, 77 svedoka i osam nezgodnih pitanja

Šta sadrži optužnica povodom zločina na Ibarskoj magistrali i da li se tu nešto skriva a neko štiti

Iako je premijer Zoran Đinđić svojevremeno izjavio da je "od pedeset ljudi umešanih u četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali već uhapšeno trideset pet", na optuženičkoj klupi beogradskog Okružnog suda će u predstojećem, po svemu sudeći, dugotrajnom procesu sedeti samo četvorica bivših debeovaca: Nenad Ilić, Nenad Bujošević, Radomir Marković i Milan Radonjić. "Imamo organizatore, imamo i počinioce", napomenuo je premijer te se činilo da će broj optuženih biti znatno veći. No, svejedno, tužilac je predložio da se pred sudom sasluša plejada od 77 svedoka što bi trebalo da podupre optužnicu protiv pomenute prve trojice koji se terete za teško krivično delo, odnosno četvorostruko ubistvo počinjeno 3. oktobra 1999. godine na Ibarskoj magistrali, s tim što im je Radonjić u tome "umišljajno pomogao".

Zamenik okružnog javnog tužioca Milun Dragutinović tvrdi da je Marković angažovao Bujoševića – pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO) RDB, rekavši njegovom neposrednom starešini da mu prenese da će ga zvati... Tužilac, međutim, ne smatra da treba pominjati ime "neposrednog starešine", odnosno Milorada Lukovića ili Ulemeka, kako tvrde nekadašnjeg komandanta JSO-a. Uzgred, Luković je u optužnici pomenut kao svedok što nikako ne znači da će se i pojaviti pred sudom uprkos činjenici da mu je tužilac "otkrio" prebivalište: Kneza Miloša 101 ili Kraljice Ane b.b. Inače, u ulici Kneza Miloša zgrade broj 101–103 pripadaju MUP-u, dok se u Kraljice Ane b.b. nalazi Centar bezbednosti.

PRVI POKUŠAJ: Prema optužnici, Luković je preneo Bujoševiću da će ga Marković zvati, što je šef RDB-a i učinio početkom jula 1999. Našli su se ispred restorana Milošev konak oko 22 časa. Navodno, Marković je Bujoševiću saopštio da treba "likvidirati jedno lice" koje dotura separatistima na Kosovu oružje, drogu i novac, ali pošto to "lice" ima dobre pozicije u državnim strukturama Republike Srbije, likvidaciju valja obaviti diskretno, odnosno fingirati saobraćajni udes. Bujoševiću je takođe rekao da izabere pomoćnika, što je ovaj i učinio angažujući svog saborca iz JSO-a Nenada Ilića zvanog Rambo. Marković je Bujoševiću dao mobilni telefon uz napomenu da treba uvek da bude uključen, da redovno puni bateriju i da samo sa njim, Markovićem, kontaktira. Dva meseca Bujošević je redovno nosio i punio bateriju da bi u septembru 1999. počele pripreme i razrada plana po kome je trebalo da se likvidacija obavi na saobraćajnoj petlji koja povezuje Aerodrom Surčin sa autoputem. U optužnici nema detalja zašto tom prilikom likvidacija nije uspela. Međutim, 2. oktobra je, tvrdi tužilac, Marković pozvao Bujoševića "izdavši mu neophodna naređenja" da sutradan obavi posao na Ibarskoj magistrali napominjući da će "lice" predviđeno za odstrel tim putem ići na Ravnu goru. Zanimljivo je da se Bujošević nije upitao šta će "separatista" na proslavi SPO-a? Ipak, Bujošević je preuzeo kamion – vlasništvo RDB-a – iz Centra JSO-a u Lipovici. Nenad Ilić je vozio kamion a Bujošević ga pratio u službenom kombiju. Zauzeli su busiju na putu i čekali. Marković ih je, navodno, telefonom obaveštavao o kretanju vozila u kome je bilo lice koje treba ubiti. Oko podne sledilo je poslednje uputstvo i upozorenje da im se približavaju automobili audi BG-12-64 i BMW BG-404-516. Finale je poznato: Nenad Ilić za volanom kamiona krenuo je prema dolazećim automobilima, iznenada prešao na levu stranu puta i udario u audi, da bi trenutak kasnije pod kamion uleteo BMW, smrskao se i izgoreo. U prvom automobilu za volanom je poginuo Veselin Bošković, dok je njegov saputnik Vuk Drašković prošao sa lakšim telesnim povredama. Trojica Draškovićevih ljudi iz obezbeđenja Vučko Rakočević, Dragan Vušurović i Zvonko Osmajlić trenutno su izdahnuli u smrskanom BMW-u.

"JEDNA PORODICA...": Ilić je posle likvidacije iskočio iz kamiona i kroz njivu kukuruza pobegao prema Lazarevcu, seo u taksi i vratio se u Beograd. Iste večeri zvao ga je Bujošević koji je u kombiju napustio mesto likvidacije. Bujošević je Iliću saopštio da nalogodavac nije zadovoljan učinkom i da bi bilo dobro da neko vreme napusti Beograd. Prema Markovićevom nalogu, Bujošević je mobilni telefon bacio u reku. Da bi prikrio zločin, kako piše u optužnici, Marković je falsifikovao službene isprave o vlasništvu kamiona te je optužen i za falsifikat.

Tužilac tereti Milana Radonjića za krivično delo ubistva pomaganjem tako što je kao načelnik Centra Republičke državne bezbednosti Beograd obaveštavao Markovića o rezultatima tajnog praćenja i prisluškivanja Vuka Draškovića, a što je Radonjić dobijao od načelnika III, VII i IX odeljenja Centra RDB-a u Beogradu.

U istražnom postupku Bujošević i Ilić su priznali krivicu uz pravdanje da nisu znali ko se sve nalazi u putničkim automobilima. "Mislili smo da je reč o državnom neprijatelju", tvrde obojica. Ostaje, međutim, nejasno pod kakvim okolnostima su svojevoljno navukli sami sebi omče oko vrata. Reč je o veoma teškom krivičnom delu za koje zakon predviđa najtežu kaznu koju sud obično preinači na 20 godina zatvora. Navodno, Bujošević je priznao učestvovanje u ubistvu usled griže savesti za koju se baš ne može reći da je svojstvena pripadnicima JSO-a. Nešto tu očevidno zaudara. Ako je bio uveren da treba ubiti državnog neprijatelja, zašto nije predložio da ga uhapse i sude, što zapravo zvuči smešno ako se zna za bespogovornu poslušnost specijalaca obučenih za likvidacije. "Mi smo profesionalci i radimo svoj posao bez obzira na to ko je na vlasti... Mi smo kao jedna porodica, a komandant (Milorad Luković Legija, prim.aut.) nam je i otac i majka. On je uvek s nama u prvim redovima i predstavlja pokretački motor naše jedinice", kaže Slađan Stošić, pripadnik JSO-a koji je bio ranjen prilikom hapšenja Slobodana Miloševića.

Nenad Bujošević je zapravo jedini čovek koji tereti Radomira Markovića za masakr na Ibarskoj magistrali. Marković je kategoričan u tvrdnji da uopšte ne poznaje Bujoševića i Ilića. I samim tim ne priznaje da je imao bilo kakvog udela u zločinu. Milan Radonjić se u istrazi branio tvrdnjom da je praćenje Vuka Draškovića bio redovni zadatak Centra resora DB-a Beograd i da su njegove službe (odeljenja) to radile u skladu sa pravilnikom službe. Međutim, svedoci Mihalj Kertes i general policije Dragiša Dinić ukazuju da je Marković od njih tražio knjige, registar vozila, kako bi falsifikovao podatke o kamionu ubici.

Početak suđenja zakazan je za 11. i 12. oktobar.

Jovan Dulović

Osam odbačenih zahteva

Zastupnici SPO-a, advokati Rajko Danilović, Radomir Živković i Vojislav Vukčević, uputili su javnom tužiocu Radetu Terziću u ime porodica ubijenih na Ibarskoj magistrali sledeći dopis:

1. Obojica okrivljenih za četvorostruko ubistvo pripadnici su Lukovićeve jedinice i obojica su od njegovog najvećeg poverenja. Okrivljeni Bujošević priznaje da ga je radi izvršenja zločina sa načelnikom RDB-a Srbije Radomirom Markovićem povezao Luković.

2. Kamion-ubicu u centru u Lipovici u zeleno ofarbao je Lazar Kovačević, pripadnik Lukovićeve jedinice.

3. Dan pre zločina kamion-ubicu na servisiranje u vulkanizersku radnju Đurđevo odvozi Nenad Sinobad, pripadnik iste jedinice i sada Lukovićev vozač.

4. Šef Centra-baze u Lipovici, gde su za zločin pripremani i kamion i izvršioci zločina, bio je Aleksandar Nikić, takođe pripadnik Lukovićeve jedinice.

5. I beli kombi iz kojeg je navođen vozač kamiona pripada istoj jedinici.

6. Nemoguće je da i vozila i neposredni izvršioci najvećeg akta državnog terorizma i svi koji su pripremali vozila za zločin budu iz jedinice pukovnika Lukovića, a da je to sve činjeno najmanje bez njegovog znanja i naloga. Aleksandar Nikić je to i potvrdio u svom iskazu priznavši da bez Lukovićevog odobrenja nije mogao ni smeo da se pojavi ni pred istražnim sudijom, a svedok Nedeljko Galović, takođe pripadnik Lukovićeve jedinice, izričito je posvedočio da nijedno vozilo, pa prema tome ni kamion-ubica ni beli kombi, nije moglo biti izvezeno iz baze u Lipovici bez naredbe pukovnika Lukovića.

7. Gde je Luković bio 3. oktobra 1999. godine? Ima li on na desnoj strani vrata istetoviranu ružu ili romboid, oznaku koju su kod jednog od neposrednih učesnika zločina koji su bili u trećem automobilu (putničkom) uočili i pred istražnim sudijom opisali policajci svedoci Ljubić i Novaković? Zahtevamo suočavanje Lukovića sa pomenutim svedocima radi prepoznavanja.

8. Zašto i policijska i sudska istraga zaobilaze neposredne učesnike zločina iz tog putničkog automobila? Ko se to krije i po čijem nalogu?

Ponovo zahtevamo da iznad Zakona, Pravde i činjenica ne bude nikoga, kaže se na kraju zahteva.

Bez ikakvog objašnjenja javni tužilac je odbacio navedene činjenice.

Inače, ministar policije Dušan Mihajlović je svojevremeno rekao da "Luković nije nijednom prilikom prekršio pravilo službe i da je postao žrtva jer je 5. oktobra stao na stranu DOS-a".

Šta je traženo u kući Radomira Markovića

Radomir Marković uhapšen je 4. februara o.g. i od tada se nalazi u pritvoru. Istraga je trajala šest meseci, ali je nepunih sedam meseci kasnije, odnosno 18. septembra, dežurni istražni sudija Beogradskog okružnog suda Milan Dilparić doneo naredbu "da se ovlaštenim službenim licima Petru Vuloviću i Predragu Perišiću omogući ulazak u stan – kuću i druge prostorije u ulici Lužičkoj br. 2". Nije u naredbi navedeno ko tu stanuje, ali se zna da je reč o kući Radomira Markovića. Dvojica debeovaca pretresli su celu kuću – posebno podrum, ali šta su tražili ili našli – ne zna se. Prema nezvaničnim informacijama, tražili su Ivana Stambolića.