Mstislav Rostropovič je najslavniji živi violončelista. Mstislav Rostropovič je gospodin u godinama. Mstislav Rostropovič je legenda.

Njegovo gostovanje u bilo kom delu sveta slavi se kao "a tuch of luck". Koliko god da gospodin, slavni violončelista i legenda putuju svetom ne mogu da zadovolje sve one ljubitelje muzike, poštovaoce njegove virtuoznosti koji bi želeli da ga vide. Jedan život je uvek kratak i opet nedovoljno brz da bi sve dostigao. Kako gospodin Rostropovič određuje gde će biti a gde ne široj javnosti nije poznato. On se zadesi i tamo gde se na prvi pogled ne može očekivati. A kada stigne do publike, umetnost je u krajnjoj liniji biznis kao i svaki drugi. U Amsterdamu je svakog leta Holand festival. Na njemu se najavljuje M. Rostropovič i njegovo delo "Slava". Grad je oblepljen plakatima. Ne mogu se promašiti. Na njima, međutim, nema slike gospodina, legende i virtuoza. Na njemu je flaša votke marke "slava". Na nalepnici flaše su ispisani i svi ostali podaci koje plakat mora da sadrži. Sad, što se sadržaja tiče, to je u redu, naravno. Uloga plakata je da obavesti. Kako se uči u domenu vizuelnih komunikacija, celina plakata bi trebalo da na prvi pogled inicira glavne karakteristike onoga što oglašava. Kakve veze onda imaju umetnik, legenda i virtuoz sa flašom votke nepoznate marke? Čak i da se poveruje glasinama da je legenda, virtuoz i umetnik, tj. gospodin Rostropovič sklon flaši, to nema veze sa njegovim javnim predstavljanjem publici u kontekstu jedne kulturne manifestacije. Nikakve. Naklonost flaši, ogradi mosta, ženama, šetnji kroz šumu, nuždenju u grmlju ili drugim nastranostima i ponašanju van propisanog šablona privatna su stvar i svakako nemaju nikakve veze sa simfonijskom ili bilo kojom drugom klasičnom formom muzike. Takođe, ne može se pretpostaviti da je u pitanju pokušaj raskrinkavanja umetnika, gospodina u godinama i legende.

Dakle, ostaje poslednja pretpostavka da je u pitanju glupost proizašla iz ograničenosti prihvaćenog stereotipa. Ona proizlazi iz oholog tumačenja svega što nije deo sopstvene kulture. Legenda, gospodin i virtuoz dolaze iz Rusije. A šta najbolje može da predstavi rusku dušu i kulturu? Flaša votke, naravno. Nemoć razumevanja drugačijeg proizlazi iz slepog praćenja utvrđenog stereotipa. Čak i kada je u pitanju globalna pojava kao što je to gospodin, muzičar i legenda Mstislav Rostropovič, nema za taj način mišljenja boljeg načina da se sopstvenoj javnosti predstavi jedan Rus nego flašom votke. Svi su oni i ovako pijanci. Pa zar nisu sve debele knjige Tolstoja i tomovi Dostojevskog, pored par ludaka, puni pijanaca, pijanaca i pijanaca. To je stereotip koji na najbolji način može da nam približi i objasni sa čim imamo posla. Mi!

Međutim i nažalost, ovo nije najgore. Ovo je samo znak, humoran i rečit primer jednog opšteraširenog načina mišljenja, rasuđivanja i procenjivanja. Drugačije mi ne možemo da komuniciramo. Drugim rečima, stvarna želja za prepoznavanjem drugačijeg ne postoji. Prepoznavanje drugačijeg je mitološka vrednost zapadne literature, vodeća snaga i ideja nauke i prosvećivanja, ali ne i deo svakodnevice. Kultura ulice, prosečnog građanina, kafea, tamo i ovde opstaje na stereotipu. Švajcarci prave satove i sir. Francuzi vino i imaju neke pesnike. Nemci gube ratove ali su im kobasice i pivo prvoklasni. Srbi su bili poznati po artiljeriji i gostoprimstvu, ali odnedavno samo po artiljeriji. Holanđani nose klompe i guraju kažiprst u brane. Izbeglice su frustrirani i bespomoćni ljudi.

Lično, poznajem bar četiri doktora nauka koji su svojeveremeno imali isti socijalni status. Marlen Ditrih, nažalost, nisam poznavao. Ove predstave se teško menjaju. To su fiksirane i opsteprihvaćene odrednice. U najkraćem, to su podele na superiorne i inferiorne, i najzad i opet – na nas i njih, što nam omogućavaju da preživimo gomilu zla koje se u naše ime čini, čak i kada ga mi lično u datoj situaciji ne bismo počinili. Na stereotipu se lakše opstaje, manje boli glava. Neobrazovanost tako lakše opšti sa poluobrazovanošću. Jedinstvo mišljenja, ta kapija nacionalizma, na taj način lakše se otključava. Tako naše biva zaštićeno i mi brže i dalje napredujemo od njih. Sve to na prvi pogled, dok stvari deluju normalno, naravno.

Muslimani su od 11. septembra i zvanično postali opšta pošast koja preti razvijenom, civilizovanom svetu. Zato će civilizovani svet njih bombardovati i ako ne sasvim istrebiti, ono im bar dati lekciju koja će ih uvek podsećati na to da se sa njim ne treba sporiti. Daće im do znanja da je beznađe prirodno stanje, pa je zato bolje da ga beznadni što pre proglase za vlastiti izbor. We will give them a fair trial and then hang them, kaže prolaznik. Naravno, kauboj ne daje mesta dilemi. On kaže više: Wanted, dead or alive. To su samo različite eksplikacije već viđenog, prilagođene moći govornika na jednoj strani, i kulturi publike, na drugoj. Već danas, imati nešto tamniji ten i nositi brkove ili bradu nije nepoželjno već je po život opasno. U Americi je pala prva nevina žrtva linča drugačijeg. Ubijeni je bio Indijac. Ko radi taj i greši, ali superiorni sigurno prvo tamane inferiorne pri ruci, na vlastitom terenu. Tamo gde stereotip onemogućava opažanje finesa, gde je on načelo rasuđivanja pa i povod za zločin.

Miloš Bobić