VREME 568, 22. novembar 2001. / SVET
Rat u Avganistanu:
Maksimalni metež
Uspesi Alijanse pre su splet srećnih okolnosti i političko-vojne alhemije Avganistana i okruženja koju je uzburkala vazdušna kampanja SAD, nego plod realne vojne i političke moći Alijanse koju je doskora činila šačica nepokorivih antitalibanskih elemenata
|
Veliki islamski praznik Ramazan u Avganistanu protiče u postu i borbama koje su u rekordnom roku iz korena promenile geografiju ove zemlje. Vojni uspesi Severne alijanse i antitalibanska kampanja stvorile su u zemlji "maksimalan metež", kako analitičari opisuju trenutno stanje u Avganistanu, u kome se, prvi put od početka kampanje nazire kraj talibanskom režimu.
Pre samo nekoliko nedelja, Alijansa je o ovakvim uspesima mogla samo da sanja. Kada su SAD pre bezmalo dva meseca povele kampanju protiv talibana i mreže Al Kaida sa Osamom bin Ladenom na čelu, zvanični Vašington nije imao veliki izbor partnera u zemlji. Očigledan izbor saveznika pao je na Severnu alijansu, za koju je tada malo ko verovao da će uspeti da se povrati i konsoliduje nakon gubitka svog vođe Ahmeda Šaha Masuda. Njega je Osama bin Laden smaknuo početkom septembra, pripremajući se za veliki obračun sa SAD, u želji da prethodno zada ono što je verovao da će biti smrtonosni udarac nepokornim "severnjacima". Međutim, ratna sreća se preokrenula; Alijansa je u to vreme kontrolisala samo parčence teritorije na severu zemlje, a sada pod svojom kontrolom drži više od pola teritorije Avganistana, uključujući i glavni grad Kabul. Talibanima su od gradskih uporišta ostali još Kunduz na severu i Kandahar na jugu, rodno mesto talibanskog pokreta.
ODBRANA I CENJKANJE: No, konsolidovana Alijansa već kuca na vrata Kunduza koji je pod opsadom i čiji se pad očekuje svakog časa. Oko 7000 talibana, prebeglih iz Kabula i drugih prepuštenih gradova, trenutno brani Kunduz a podršku im pružaju dobrovoljci iz arapskih zemalja, najviše njih iz Egipta, Sudana, Saudijske Arabije i Čečenije. Suočeni s nemilim izborom da poginu herojski u odbrani grada na severu koji je u neprijateljskom okruženju i pod tepihom američkih bombi i koji ionako neće dugo moći da drže u svojim rukama, ili da poginu od osvetničke ruke Tadžika, Hazara ili Uzbeka kojih je najviše u redovima Alijanse, pritisnuti talibani pristali su na pregovore.
Na njihovu odluku najverovatnije je uticala kritična masa arapskih dobrovoljaca, vazda spremnih na cenjkanje. Talibani iz Kunduza, njih oko 7000 zajedno sa stranim dobrovoljcima, traže bezbedan prolaz do Pakistana, a za uzvrat će grad predati bez borbe. Američki ministar odbrane Donald Ramsfeld već im je raspršio snove o poštedi, najavivši da "zarobljenika neće biti". Naravno, da Ramsfeld nije zamislio da će njegove specijalne elitne jedinice biti direktno umešane u kršenje Ženevske konvencije i drugih prava i običaja rata, što njegova izjava praktično najavljuje. Za to će mu poslužiti krvoločni saveznici na terenu, novopečeni pobednici iz redova Alijanse.
No, uspesi Alijanse pre su splet srećnih okolnosti i političko-vojne alhemije Avganistana i okruženja koju je uzburkala vazdušna kampanja SAD, nego plod realne vojne i političke moći Alijanse koju je doskora činila šačica nepokorivih antitalibanskih elemenata. Kao i u slučaju zauzimanja Kabula, recept za pritisak na talibane u Kunduzu a odskora i u Kandaharu je isti. SAD besomučno zaspu talibanske položaje oko gradova tepihom bombi, koje najčešće postižu to da se avganistanske stene smrve u prah, ali pri tom ubiju i određeni broj talibana.
Žestoka vazdušna kampanja je ujedno i test izdržljivosti volje "božjih učenika" i brzo se pokazalo da se lojalnost talibanskom vođi Muli Mohamedu Omaru kruni brže nego što je iko to mogao da pretpostavi. Omar je ponovio poziv svojim sledbenicima da se bore do kraja protiv nevernika, ali se pozivu odaziva sve manji broj Avganistanaca. "Omar više nema moć koju je nekada imao", kaže komandant Paštuna, najveće etničke zajednice u Avganistanu u kojoj su talibani doskora imali svoje sledbenike. "Stalno ponavljaju da se treba boriti do kraja", kaže komandant Hačik, "ali mi im više ne verujemo."
Takođe, Paštuni sve manje imaju razumevanja za "primitivne seljačine s juga" koji su u rekordnom vremenu uništili i najmanje tragove kosmopolitizma u Avganistanu. Širom Avganistana narod dezertira iz talibanskih jedinica i berberi imaju pune ruke posla šišajući dugačke brade konvertita. U Avganistanu se strana menja preko noći: dovoljno je ošišati bradu čiju je dužinu propisao talibanski režim i skinuti tamni turban, i već ste običan građanin koji s oduševljenjem dočekuje osobodioce. "Talibani su pokazali da znaju kako se muškarci teraju da puštaju brade", izjavio je neimenovani britanski diplomata, "ali, izgleda da im je to jedino umeće."
Činjenica jeste da su u ratu protiv talibana dve snage povratile svoje samopouzdanje.
TRI ELEMENTA: Optimizam ovog diplomate ipak je preuranjen. Ne treba zaboraviti na tri činjenice. Dosadašnja taktika talibana jeste povlačenje, što se i dalje ne može izjednačiti s porazom. Drugo, u Kandaharu, sada jedinom ozbiljnom uporištu talibana, tragovi pucanja talibanske komande još nisu na vidiku, o čemu svedoči mali broj zapadnih novinara koji su iznenadnom milošću talibanskih predstavnika u Pakistanu pripušteni na jug. Na putu za Kandahar po pustinji oko grada razapeti su nepregledni šatori izbeglica. Ovo su jadnici koji nisu uspeli da se domognu relativne bezbednosti u Pakistanu, a koji ne žele da prisustvuju konačnom obračunu za pad talibanskog uporišta. Novinar BBC-ja koji je ušao u Kandahar komentariše da ih talibani nisu dočekali "ni s oduševljenjem, ni s neprijateljstvom, već s iskrenim čuđenjem".
Rečju, kada su se prvi zapadni novinari pojavili pred zidinama Kandahara u talibanskoj pratnji, južnjaci kao da su ugledali marsovce. I treće, iako Pentagon i zvanični Vašington odbijaju da precizno kažu šta će za njih biti kraj rata, zna se da ga neće biti pre nego što se domognu vrhovnog neprijatelja, Osame bin Ladena, živog ili mrtvog. Čak radije mrtvog, kako se sve češće čuje u Vašingtonu. Američki specijalci koji se već duže vreme nalaze na terenu, a kojih prema priznanju Ramsfelda ima oko 300, imaju naređenje da ga ubiju. Kao što reče jedan američki oficir: "Nećemo od njega tražiti da se preda." I savetnica američkog predsednika za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs i sama je na nedavnoj konferenciji za novinare izrazila sumnju da će Osama bin Laden dočekati dugačko suđenje. S druge strane, prema psihološkom portretu Osame bin Ladena koji je na osnovu podataka o njemu i matrice ponašanja sačinio Pentagon, profil do koga su došli ne ukazuje da bi saudijski multimilioner izabrao predaju. Sumnja se da je već naložio pripadnicima svoje najvernije garde da ga ubiju pre nego što padne u ruke neverenika.
GDE JE BIN LADEN: Iako se svakim danom smanjuje teritorija pod kontrolom talibana, gde se nalazi bin Laden i dalje je velika zagonetka. Doduše, mreža Al Kaida jeste obogaljena u američkoj akciji jer Ramsfeld tvrdi da ima uverljive dokaze da je u nedavnim napadima na Kabul stradao Atef, vojni komandant terorističke mreže i Bin Ladenova desna ruka i "prijatelj". Atefove ćerke udate za Bin Ladenovog sina, za koga se veruje da sve vreme pravi društvo ocu, a o njemu se zna da je hladnokrvni strateg i egezekutor Bin Ladenovih sumanutih projekata. Obaveštajna služba SAD smatra da je on isplanirao ubistvo američkih komandosa u Somaliji 1993, da on stoji iza napada na ambasade u Africi 1998, a i da je glavni mozak operacije od 11. septembra. "OK, on nije ni Osama bin Laden ni Omar", kaže jedan američki vazduhoplovni oficir. "Nije ni Džon Lenon, ni Pol Makartni, ali jeste Ringo Star." Dakle, glavna premija i dalje je van domašaja.
Uprkos nagađanjima da je već napustio zemlju, pakistanska obaveštajna služba, koja po ovom pitanju trenutno jeste najveći autoritet, smatra da se Osama bin Laden krije u nekoj od mnogobrojnih pećina na jugositoku zemlje, koja je toliko izbušena da liči na saće. Pakistanski obaveštajci procenjuju da bi Bin Laden mogao da se krije u jednoj od pećina u oblasti Tora Bora kod Džalalabada i veruju da je okružen sa oko 1500 najvernijih Arapa koji su spremni život da daju za njega. Ali, američki stratezi sa Ramsfeldom na čelu nisu naivni da šalju svoje dobro obučene komandose da zaviruju u svaku pećinu i da Bin Ladenu kucaju na vrata.
KO ĆE U POTERU: Zna se da su ove pećine, čak i prazne, pravo minsko polje i da su isprepletane žicama. Koji god uljez da se o njih saplete biće mu to poslednje saplitanje u životu. Zato je američka administracija smislila novi plan. Umesto da se sa Bin Ladenom igraju žmurke po pećinama, komandosi "delte" i "zelenih beretki", očekuju da će se u potragu "za blagom" nagnati sami Avganistanci. Doduše, treba ih prvo ubediti da su pećine u stvari Sezam iz priče o Ali Babi i 40 razbojnika.
U tom smislu, Amerikanci uz kasetne i druge bombe i humanitarnu pomoć po Avganistanu bacaju na desetine hiljada letaka nudeći svotu od 25 miliona dolara onome ko pruži informacije o tome gde se Bin Laden nalazi ili ga lično savlada. "Pažnja, narode Avganistana! Nudi se nagrada od 25 miliona $ za informaciju ili hvatanje Osame bin Ladena ili Aiman al-Zavahirija. Ova dvojica terorista odgovorna su za smrt hiljada nedužnih ljudi širom sveta…", kaže se u letku i u elektronskoj poruci koju od prošlog vikenda odašilje američki avion tipa EC-130 šifrovanog imena Commando Solo. Isti ovaj avion korišćen je za propagandu i tokom NATO udara na SRJ. Amerikanci se tako nadaju da će ponuđena nagrada biti dovoljan podstrek osiromašenim i izgladnelim Avganistancima da zavlače glavu u lavlju čeljust kako bi ubrzali konačan kraj agonije.
Duška Anastasijević
| Nova vlast pod zaštitom UN-a U dosadašnjoj antitalibanskoj kampanji samopouzdanje su povratile dve snage: Severna alijansa u koju doskora niko nije smeo da se kladi i SAD koje su, nakon poniženja od 11. septembra, pokazale Osami bin Ladenu da nisu ranjiva supersila, već robusna imperija. No, dok Amerikanci i antiteroristička koalicija koju predvode tek treba da sačekaju trenutak trijumfa, Severna alijansa već je prinuđena da suzbija pobednički žar. Pod snažnim američkim pritiskom, uslovljenim uticajima pakistanskog predsednika Pervesa Mušarafa, Alijansa je pristala da vlast u glavnom gradu Kabulu prepusti širokoj prelaznoj vladi, sastavljenoj od svih relevantnih etničkih i političkih činilaca u zemlji. Jedini čije je članstvo u koaliciji neizvesno jesu talibani. Iako se pakistanski predstavnik Mušaraf zalaže da u prelaznoj vladi deo vlasti dobiju i umereni talibani, predstavnici Alijanse, na čiju podršku SAD i dalje moraju da se oslanjaju, smatraju da je "umereni taliban" oksimoron. U Kabulu se slavi odlazak talibanskog režima, žene su počele da se vraćaju na posao, po gradu se čuje glasna muzika, a počele su da se prikazuju i bioskopske projekcije. Sve do sada zabranjene čari za napaćene građane Avganistana. No, Kabul, prema izveštajima, pomalo liči na Berlin 1945: grad je razrušen i podeljen na zone. Svaka etnička grupa Alijanse i stavlja pod kontrolu pojedine delove grada nadajući se da će imati više aduta tokom pregovora o obrazovanju nove vlade. U glavni grad se iz egzila vratio predsednik Burhanudin Rabani kome su od dolaska talibana na vlast snage Alijanse bile lojalne i on je pristao da se pod pokroviteljstvom UN-a održi velika sveavganistanska konferencija (najverovatnije u Bonu), koja bi trebalo da "porodi" prelaznu posttalibansku vladu. Američki ambasador u Avganistanu Džejms Dobins došao je u tročasovnu posetu Avganistanu da bi se sastao s liderima Alijanse i predsednikom Rabanijem. Dobins je u predgrađu Kabula Bagramu proveo samo tri sata, a i mesto sastanka je simbolično: sastanak je održan u ruševnom hangaru bez prozora kroz čija se zjapeća okna vide olupina sovjetskog borbenog aviona i krateri od američkih bombi. Ni generalni sekretar UN-a Kofi Anan ne sedi skrštenih ruku. Na terenu ima dvojicu svojih izaslanika, alžirskog diplomatu Lahdara Brahimija, koji pregovara sa stranim vladama u regionu oko nove vlasti u Kabulu, i Katalonca Fransiska Vendrela, koji je zadužen za avganistanske predstavnike. Nijedan nema lak zadatak kada se ima u vidu zamršenost odnosa unutar Avganistana i saveznika i neprijatelja u okruženju. Rečju, u avganistanskim odnosima nema ni govora o pravilu da je prijatelj mog prijatelja i moj prijatelj, ili da je neprijatelj mog prijatelja meni neprijatelj. Pakistan se, na primer, trenutno smatra prijateljem SAD, ali je u zavadi sa Severnom alijansom. I Indija se smatra prijateljem antiterorističke koalicije, a samim tim i SAD, ali je u zavadi sa Paštunima, najbrojnijom etničkom zajednicom u Avganistanu koja pretenduje na učešće u vlasti bez obzira na to što pruža podršku talibanima. Teškoću predstavlja to što se pojam o vremenu međunarodne zajednice razlikuje od onoga Avganistanaca. Međunarodnoj zajednici se jako žuri da se ispuni kredibilni vakuum u Kabulu, da se odmetničke grupe ili novopečeni pobednici ne bi sami toga prihvatili. Alijansa smatra da ima velike ratne zasluge, i SAD su uz velike muke uspele da je obuzdaju da ne postane eksluzivan vladar Kabula. Podsećanja radi bilo je potrebno više od dva meseca pregovora pre nego što je sastavljena delegacija koja je otišla u Rim na pregovore o prelaznoj vladi sa avganistanskim kraljem u egzilu. Kralja, međutim, ne podržavaju svi elementi Alijanse, a naročito ne predsednik Rabani. Pretpostavlja se zato da će koalicija uistinu biti najšira moguća i da će Kabulom zapravo upravljati neka vrsta administracije UN-a, nalik na onu u Prištini. Dakako, uz bezbednosne garancije stranih vojnih trupa. D.A. |