Pišući prošle sedmice jedan mučan tekst o manipulacijama sa starim jugoslovenskim dugovima u Londonskom klubu, u trenutku kada sam prošao kroz prašumu podataka, imena stranih firmi i domaćih mešetara i kada sam to nekako sročio u članak koji nije lako čitati – pomislio sam da na kraju, radi zabave čitalaca, u entre fille izvučem jedan mali kalambur, koji mi je ("genijalno") pao na pamet kad sam primetio da je izvesna tršćanska grupa La Casa svojevremno kupila 45 miliona dolara nominale jugoslovenskog duga na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti – pa me je ime te firme varljivo podsetilo na ime kafeterije preko puta Narodne banke Srbije, u ulici kralja Petra, za koju sam uvrteo da se zove upravo tako – La Casa. Sat, dva pošto sam tekst poslao iz Novog Sada, gde "daleko od razuzdane gomile" živim već 53 godine, odmah posle ručka, brisanja sudova i prepuštanja sijesti – uhvatila me je izvesna nesigurnost – da li se ta kafeterija doista zove La Casa?

Uplašio sam se da se, na primer, ne zove La maison, kao jedna krčma podno Sremske Kamenice, te da će moj kalambur otići u prazno. Na trenutak sam oprezno pomislio da sam moguće u nekoj La Casi možda sedeo na nekom drugom mestu u Beogradu, pa sam je sada podsvesno "nasilno" prebacio na mesto koje bi odgovaralo mojoj "vickastoj" zamisli (sada čujem da La Casa doista postoji u Beogradu, ali ne tamo gde je to meni bilo potrebno). Ili mi se u podsvest ušunjala novosadska (La) Casablanka koja je preko puta Trandafilkinog Ženskog konvikta, pa je sada sanjam u jednoj monetarnoj priči?

Zbog svega toga sam iz svog novosadskog stana nazvao kolege iz redakcije "Vremena" u Beogradu i zamolio ih da provere da li se kafeterija preko puta Narodne banke Srbije doista zove La Casa. Oni su to i učinili i došli su do informacije da se ona zapravo zove Que passa, pa su jednostavno, ne javljajući mi ništa, valjda da me ne probude, u mom entre filleu zamenili La Casa sa Que passa (i u naslovu, naravno). No, tršćanska grupa La Casa se ne zove Que passa – a nijedna grupa Que passa, koliko je zasad poznato, nije trgovala jugoslovenskim obligacijama – pa ni vlasnik te kafeterije preko puta Narodne banke ne može ni u jednoj aluzivnoj igrariji biti nabeđen da je sklon da svoju tablu premesti i na drugu stranu ulice – na trezore naše centralne banke. Jednostavno, umesto kalambura za zabavu čitalaca, dobili smo budalaštinu koju je nemoguće suvislo objasniti – a pošto sam se pod tu budalaštinu ja potpisao, lično i iskreno se izvinjavam vlasniku Que passa, tršćanskoj grupi La Casa i čitaocima.

Neki mladi, savesni novinar verovatno bi debelo odbolovao ovu budalastu nesreću, no, pošto sam u proteklih 30 godina novinarskog rada već mnogo puta bio u sličnim nezgodama i ispadao idiot pred očima jako mnogo sveta, najčešće sopstvenom, a ponekad i tuđom nesmotrenošću – rešio sam da ni ovoga puta ne svisnem od sekiracije, mada je uvek lakše podneti tuđe, nego svoje sopstvene gluposti. Tešim se i time da je novinarski posao infantilan već po samoj svojoj prirodi – jer se u načelu ozbiljno bavi toliko nesavršenim stvarima kao što su ljudski postupci i njihove ideje – pa bi u tom svetlu bilo sasvim pretenciozno žderati se zbog iskazane sopstvene neozbiljnosti. Uostalom, eto nove zgode kojom će se zabavljati moje kolege – i već zamišljam kako će me, kada dođem u Beograd i sednem na piće kod La Case, neko od njih upitati: "Que passa stari moj?"

Dimitrije Boarov