Božidar Đelić, intimni fragmenti jedne karijere:
Jednog dana nismo imali ni za hleb

"Moram odmah da kažem da sam do 13. godine bio gotovo "indoktriniran" komunističkim idejama i njihovom interpretacijom preko mog dede, koji se ni posle Golog otoka nije odrekao ideologije svoje mladosti. Na primer, ja sam negde ‘73. čak pobedio na nekom konkursu pismenih sastava na temu: Zašto volim Tita"

SA KĆERKAMA: Alma i Milena

Još je Niče rekao da ma koliko mi pokušavali da se prikažemo veći nego što jesmo – na kraju krajeva ostaje biografija. A kad me pitate kako se formirala moja ličnost, reći ću vam da ja smatram da mi nismo samo proizvod socijalizacije, da je nešto i u nekom porodičnom genetskom kodu – što sâm imam priliku da vidim kod moje dve ćerkice, koje su po mnogo čemu različite. Imam Milenu koja ima 5 godina i Almu od dve i po godine.

Milena je dobila ime po mojoj baki po majci, koja je na mene imala veliki, možda i presudan uticaj. Istina, ona je formalno bila Mileva, ali je meni Milena. Žena i ja smo uz to voleli i Kafkinu Milenu, pa i onu Jesenskog. A Alma – pa to na latinskom znači duša.

Bez neke jeftine psihoanalize, ja znam da je na moj identitet uticala okolnost da su se moji roditelji rano razveli, da nikad nisam živeo sa ocem i majkom, i da su me othranili deda i baka u Beogradu (Jovanovići, mešavina Pipera i Bjelopavlića). Dakle, mene su podigla dva klasična srpska penzionera i zato mislim da današnji penzioneri nisu u pravu kada kažu da ne razumem njihove nedaće. Inače, to što su deda i baka bili penzioneri imalo je dobru stranu za mene – imali su vremena za mene.

Moja baka je najjača figura u mom detinjstvu. Deda i baba sa tatine strane živeli su u Pirotu, taj deda je umro i pre nego što sam se rodio, a i baka je umrla relativno rano. Dakle, moja baka po majci Milena bila je glavna u mojim očima. Ona me je i krstila u trećoj godini – kažu da sam popu sve odobravao što mi je govorio, samo sam, kad me je pitao da li se odričem đavola – odgovorio sa: ne! Svi su bili zabezeknuti, pa je on ponovio pitanje, ali ja sam ostao pri svome. Tek kada mi je baba rekla šta moram reći – odrekao sam se i đavola.

Moj deda je u vreme Informbiroa bio na Golom otoku, pa možete zamisliti kako je za to vreme mogla živeti moja baka, koja se morala zaposliti u jednoj fabrici čokolade. Baka je sa jedne strane bila izuzetno zahtevna – sećam se koliko bi mi puta pocepala neki domaći zadatak tvrdeći da ga mogu izraditi bolje – to jest ne bolje, već da ga moram uraditi perfektno. Sada uhvatim sebe da i ja to tražim od drugih ljudi, od saradnika. Sa druge strane, baka je bila izuzetno srdačna i oko nje su se stalno okupljali ljudi. Čak su i susedi dolazili kod nje po savet kada su imali problema. Ona je nekako spajala ljude, čak i one mnogo posvađane. Kad je umrla, 1973. godine, na njenu sahranu je došlo na stotine ljudi.

Moj otac je arhitekta i manje-više se dobro snašao, prvo je radio u Francuskoj, zatim u Kamerunu, a sada ima u Parizu samostalan projektantski biro. Mati je geograf i u Parizu je imala jednu malu tekstilnu firmu koja je dobro prolazila – sve dok joj kompanjon nije pobegao s kasom. Znate, tada su Srbi u Parizu bili ili šnajderi, ili fudbaleri, ili gangsteri.

Posle je morala da radi kao običan radnik. Nakon skoro simultane smrti babe i dede, ja sam stigao kod mame u Pariz, gde je ona živela sa mojim očuhom Svetozarem Minićem, Kragujevčaninom, sa kojim sam se dobro slagao. U početku smo živeli dosta lagodno, dok majčin partner nije izneverio – a onda smo pali u takvu nemaštinu da ju je teško opisati. Nas troje morali smo se sabiti u samo devet kvadratnih metara. Nekoliko godina nismo mogli istovremeno tu spavati, hraniti se i raditi bilo šta – neko je morao negde da izađe. Čak i kada su se mati i očuh ponešto ekonomski oporavili, mi smo i dalje mogli da živimo samo siromaški. Kad je bilo najteže, ponos nam nije dozvoljavao da se obratimo nekoj socijalnoj ustanovi, pa smo mati i ja prali noću prozore na nekim objektima, prao sam i suđe, radio sam uvek preko celih letnjih školskih ferija, no ipak je bilo dana, sećam se jedne nedelje, kada nismo mogli sakupiti dovoljno novca ni za hleb.

Te teške godine su me mnogo čemu naučile. Čak mislim da sam tada uspostavio i jedan, kako bih rekao, "relativistički" odnos prema sticanju novca. Naime, video sam da jednog dana možeš imati, a da posle možeš da nemaš ništa. To naravno ne znači da potcenjujem veliku zaradu, ona je bitna kada hoćete da imate manevarski prostor i slobodu. Samo zbog toga sada mogu da biram ono što hoću da radim, pa i da radim nešto što nije plaćeno. Uostalom, novac je dobar i za svaku slogu – teško je biti srećan i složan u siromaštvu.

Možda mi neko neće verovati, ali ja sam od malih nogu bio zainteresovan za političku teoriju, naročito kada sam počeo mnogo da čitam. Mogao bih reći da je presudno bilo otvaranje Bobura u Parizu, 1978. godine, zapravo njegove demokratične i bogate biblioteke sa milion i po knjiga. Ova "pučka institucija", koja spolja liči na rafineriju, radila je do kasno u noć i ja sam tamo provodio sate i sate, čitajući sve redom. Od Kanta, preko Šumpetera, do Frojda, Prusta, Tolstoja i drugih. Izlazio sam odande gotovo ošamućen.

Moram odmah da kažem da sam do 13. godine bio gotovo "indoktriniran" komunističkim idejama i njihovom interpretacijom preko mog dede, koji se ni posle Golog otoka nije odrekao ideologije svoje mladosti. Bio sam stalno, kako se to govorilo, "aktivan" – od pionirske organizacije, raznih đačkih takmičenja sve do radnih akcija, na koje me je poslala naša ambasada u Parizu (gradili smo puteve kod Novog Pazara i na Kosovu). Na primer, ja sam negde 73. čak pobedio na nekom konkursu pismenih sastava na temu: Zašto volim Tita? Rečju, duboko sam verovao u tada "pravilna shvatanja" u socijalističkoj Jugoslaviji.

No, jednog trenutka, valjda u Boburu, počela se otvarati distanca prema levičarskoj ideologiji – počeo sam pri dolascima u Srbiju uočavati razliku između priča i stvarnog života. Naučio sam, dakle, da čitam u krilu jednog "otpadnika socijalizma", moga dede, koji je i dalje verovao u socijalističku veru, a kada sam počeo da čitam svetsku literaturu u Boburu, shvatio sam da je socijalizam sistem koji ubija pojedinačnu volju, ubija elitu, likvidira klasične vrednosti evropske civilizacije, itd.

Naročito su na temeljnu promenu mojih shvatanja uticali Sartr i Aron. Ipak, Sartr mi je više pomogao da se približim devojkama – jer sam u crnoj rolci, u Latinskom kvartu, gde mi je bila gimnazija, sa njegovim "Bićem i ništavilom" pod miškom, pred njima spretno izigravao zamišljenog intelektualca. Aron mi je pomogao drugačije, pošto je on, za razliku od Sartra, još veoma mlad shvatio fundamentalne nedostatke komunističke ideologije. Sećam se da sam čitajući njegovu "Kritiku nemačke sociologije", zbirku političkih eseja, počeo sopstvenu, autonomnu dezintoksikaciju od ideologije totalitarizma. Tako sam postao i ostao neki, da naizgled kontradiktorno kažem, liberalni socijaldemokrata.

Kako da objasnim ovu kombinaciju? Uprošćeno, smatram da džep mora biti na svom mestu, kod svakog čoveka, a da se neophodna solidarnost među ljudima mora ograničiti prema mogućnostima. Uostalom, sada većina smatra da je neka stroga deoba na levicu i desnicu prevaziđena. Sada su druge deobe – na one kojima su važnije institucije, pa čekaju promenu ljudi i one druge, koji smatraju da se ljudi i institucije moraju menjati zajedno, kako bi stvari išle na bolje.

Vraćam se ponovo na to pitanje osećaja, razumevanja za druge, na nivo solidarnosti. Oni sistemi koji su normirali nivo solidarnosti veći od realnih mogućnosti i okolnosti – završili su sa slomom praznih obećanja, u stvari završili su onog trenutka kada su se norme i život potpuno razišli.

Evropski kontinent jeste uvek naginjao solidarnosti više nego Amerika ili Britanija, a Srbija je evropska kontinentalna zemlja. Nažalost, kod mnogih koji su se u Srbiji prikazivali kao zagovornici solidarnosti, a svoje bogaćenje navodno vodili pod geslom: ako meni bude dobro, biće i za druge – kasnije se ispostavilo da zapravo nisu bili biznismeni nego lopovi. Zato mi sada i nemamo jednu solidnu preduzetničku klasu, a takve klase u razvijenim evropskim društvima na neki način "kontrolišu" socijaldemokratske zahteve, sprečavaju da se pod velikim geslom solidarnosti ne ode u anarhiju i nazadovanje. U takvim zemljama iz preduzetničke elite često su dolazili ljudi sa stvarnim vizijama napretka, oni su tako vraćali svoj dug radnicima, siromašnima. No, da li smo mi u Srbiji ikad i imali jednu stabilizovanu preduzetnčku elitu. Ja zbog toga ne doživljavam kao neku nesreću to što je sada u Srbiji politička scena toliko u kretanju, što je nejasno podeljena i nejasno definisana. Pozicioniranje na neke demokratske, socijaldemokratske ili hrišćansko-demokratske opcije nama tek predstoji i sada je šansa da krenemo u pravom smeru. No, treba nam mnogo više obrazovanja.

Ima jedna dobra stvar u francuskom obrazovnom sistemu – da već osnovna škola na izvestan način obavlja trijažu i da se već u njoj daje podrška talentovanima, vrednima. Kad se to ne uradi u osnovnoj školi – posle je kasno. Naročito je kasno kada se zagovara koncepcija da je univerzitet taj koji treba da uoči talente i dâ im vetar u leđa. Ja mislim da je za takvu podršku već u srednjoj školi kasno. S tim se mora početi još u osnovnoj školi. Socijalni lift, ta vertikalna mobilnost u društvu, mora da proradi još u osnovnoj školi. Jer kasnije – selekciju vrši prethodna socijalna stratifikacija i onda samo imate reprodukciju onoga što ste već imali. Uzgred, to što mislim o značaju obrazovnog sistema stalno imam na umu kad pregovaram sa našim osiromašenim učiteljima i nastavnicima o nivou njihovih plata – pa mi je teško što, na drugoj strani, ne mogu da im izađem u susret, da idem iznad mogućnosti ovoga društva.

STAN U BEOGRADU: Kod tetke

Dakle, taj francuski sistem školovanja sa ranim otkrivanjem onih koji žele nešto više – on je mene usmerio, kasnije, na najbolje škole i univerzitete. Čak su mi ti nastavnici popunjavali obrasce za konkurisanje za najbolje škole ili obrasce za stipendije na najboljim univerzitetima. Tako sam se u 15. godini i našao u najboljoj francuskoj gimnaziji "Louis XIV le Grand", iz koje vekovima izlazi francuska intelektualna i politička elita. Od Širaka, Žospena, Rokara, Destena, Sartra, Arona sve do Bodlera, ako idemo u prošlost. To je jedna "mitska gimnazija", mada besplatna, u koju se možete upisati samo preko konkursa i u koju sam ja ušao bez ikakve protekcije, samo zato što je jedan profesor znao da treba baš tamo da konkurišem i što mi je objasnio kako da se izborim za stipendiju. Tu sam se našao u ozbiljnoj konkurenciji pametnih dečaka i devojaka, tačnije rečeno onih koji su bili ambiciozni, koji su hteli nešto krupno da urade. Jeste da se u toj gimnaziji gaji i elitizam – ali nije tačno da smo svi jednaki. Ono što bih posebno hteo da naglasim u vezi sa tom gimnazijom jeste da se u nju ulazi preko konkurencije, a ne samo preko bogatstva, preko novca. I mi moramo da vodimo računa o institucionalizaciji tog "socijalnog lifta" koji bi mimo novca i privilegija davao šanse "sjajnim klincima" da idu naviše. Glavno je da mlad čovek stekne samopouzdanje, uverenje da, ukoliko u svoje obrazovanje uloži maksimalnu snagu i upornost, ništa ne stoji na njegovom profesionalnom putu.

Ako me pitate koji su ekonomisti najviše uticali na formiranje mojih makroekonomskih pogleda, moram vam reći da je tu jedna "mešavina" – mnogi će reći i "čudna mešavina", čak bizarna – ali tako se i inače prave kokteli, od suprotnih stvari. Na primer, od onih starijih mislim da sam najviše uzimao od Kejnza i Šumpetera, mada neko kaže da je reč o antipodima. Ono što ja smatram da je dalekovido kod Kejnza to je da – tržište ne može sve samo da reši. Naravno, tržište mora da bude apsolutno pravilo – ali u nekom momentu, na nekim mestima – ono ne može da reši apsolutno sve.

U odnosu na tu Kejnzovu tezu inspiriše me način na koji je njega razumeo Štiglic. Kao što je poznato, Štiglic je razvio "ekonomiju informacija" i ja sam imao sreću da se sa tom oblašću upoznam preko harvardskih predavanja Majkla Spensera i preko Olivera Harta. Inače, još me proganja njihova tvrdnja da se stvari u nekoj zemlji u krizi mogu stabilizovati i na niskom nivou efikasnosti i produktivnosti – a to bi se moglo dogoditi Srbiji i to je ono što je najopasnije što može da joj se dogodi. Da se ona konzervira. Dakle, nema reformi, nema suštinskih promena, narod nastavlja da glasa za inflaciju, sve se odlaže, sve klizi u beznađe, samo je odgore nataknut teški poklopac navodnog socijalnog mira – dok sve to kasnije ne bude eksplodiralo u propast. Ipak, u pogledu ove loše opcije, to jest u pogledu mogućnosti da se ona izbegne, veći sam optimista danas, nego pre godinu dana.

Dakle, to je u najkraćem kejnzijansko nasleđe u mojim shvatanjima – a kad je reč o Šumpeteru, spomenuću samo jednu metaforičnu sliku, lik preduzetnika kao nekog modernog viteza koji juriša na najviše vrhove. Znate, posle godinu dana otkako sam se vratio u Srbiju shvatio sam da našem čoveku nije dovoljno da mu kažete da treba da bude savestan šraf u nekoj novoj ekonomskoj mašini – pa ćemo kroz deset godina izaći na zelenu granu. Njemu više odgovara Šumpeterov preduzetnik, koji drži sudbinu u sopstvenim rukama. A preduzetnik nije samo neko s nekom radionicom, fabričicom, preduzetnik je svako ko ima ideju koja može da se unovči.

Ima još jedan ekonomista koji me je impresionirao – to je Hal Varjan na Berkliju, koji izučava efekat interneta, ne samo na ekonomiju nego i na društvo u celini. I tu odmah mislim na Srbiju i smatram da mi možemo da prihvatimo "ekonomiju znanja i informacija" i preko nje uhvatimo neke razvojne prečice. Zbog toga moramo Srbiju da "umrežimo" u svetske informacije i u svetsko znanje. Ja mislim da naša vlada taj "trošak informacija" mora svakom našem čoveku da spusti do najniže tačke – da on može da zgrabi te svetske informacije, to svetsko znanje.

Pitate me kako da Kejnz ne zakoči i Šumpeterovu tržišnu "kreativnu destrukciju" i kako uopšte oboriti tranzicione troškove – a ja nudim milion dolara svakome ko mi kaže kako je moguće izvesti promene bez bolova. Od jutra pa do mraka tražim takva rešenja. I stalno me muči pitanje koliku dozu aktivizma treba uneti u neko rešenje problema, a koliko se neke stvari moraju prepustiti autonomnim procesima. To je ovde decenijski problem, da se čeka da država i neko drugi reši njihove probleme.

Neki doista misle da će posle Slobe opet dobiti Tita. A, ne zaboravite, u tom pogledu nam je i Tito mnogo odmogao. Pre svega zato što je decenijama i u Srbiji sekao elitu, da ona ne bi bila na špicu otpora njegovom režimu. Tito je, inače, svojevremeno uzeo mnogo kredita, koji nisu u celini pogrešno rasuti – deo tog ogromnog novca uložen je u neophodnu privrednu infrastrukturu koja nam danas daje neke prednosti u odnosu na neke druge istočnoevropske zemlje. On je znao vešto da iskoristi trenutak kada su davani obilati krediti, možda bih i ja uradio isto to u tom trenutku. No, istovremeno on je napravio sistem koji nije dobro locirao fabrike, u kome su upravo stimulisani grandiozni a obično neefikasni industrijski projekti – jednostavno, to je bio sistem koji nije samostalno mogao da diše. Znate, sistem koji je navodno lišen rizika nije sposoban za život. Mi moramo da povećamo rizike u našem sistemu, da u svakom momentu svako mora da zna da mu ako ne radi dobro preti propast. I radnici, i direktori, i vlada – to stalno moraju da imaju na umu.

Ako posmatramo tranzicione modele koji su do sada isprobani, ja Srbiju nekako vidim između Poljske i Rusije. Ja sam živeo tamo i bio u srcu tih reformi. U Poljskoj su reformu doživljavali kao povratak u Evropu – u kojoj su nekada bili i značajna sila, čak pre nekoliko vekova. I Srbija ima nečeg suštinsko evropskog, to je bila njena ključna orijentacija posle sticanja nezavisnosti i Berlinskog kongresa 1878. godine i ja smatram te prve decenije moderne Srbije veoma značajnim. U to vreme Srbija se modernizovala, pa postala Pijemont Balkana, no, posle 1918. godine, u Jugoslaviji, na srpski narod je natovaran preveliki tovar odgovornosti i on se našao u nesrećnom braku. U karikaturi, ja računam da ako je Srbija napredovala u 19. veku, pa padala u krizu u 20. veku, da ćemo u 21. veku ponovo bezgranično napredovati. To bi bilo dobro.

Rusija nije kao Poljska imala jedinstveno opredeljenje za Evropu – tamo uvek imate i proevropske snage i one koje smatraju da se treba držati Azije. E, mi imamo i taj problem ovde u Srbiji. A kad je reč o konkretnim modelima, moram da skrenem pažnju na dosta teške posledice koje je u Rusiji izazvala okolnost da se država prebrzo povukla iz ekonomije, a po pravilu – da uvek neko popunjava prazan prostor – u njega je umesto države ušla mafija, ili, da kažem blaže, u taj prostor su ušle ekonomsko-finansijske grupe sa sebičnim interesima.

I mi u Srbiji moramo da vodimo računa o tim opasnostima, a i šansama. Dakle, da na jednoj strani nađemo način da održimo red, a na drugoj strani da omogućimo nekim našim vrednim ajkulama da pojedu rasuti i neupotrebljeni kapital. Kao što se dogodilo u severnoj Italiji. Tamo imate neke patrijarhalne vrednosti, zna se red, poštuju se radnici, ali istovremeno imate elitu koja brzo misli i deluje. Iluzorno je zamišljati da Srbiju može spasiti neki stranac koji će ovde doći sa bičem i dovesti ljude u red i od njih načiniti produktivne radnike. Mora izrasti domaća preduzetnička elita.

Za proteklih godinu dana mislim da smo u Srbiji uradili veoma mnogo – pre svega zato što smo doista radili kao ekipa. Mogu vam čak reći da se noću često pozivamo i hrabrimo, jer svaki dan nekoga pritisnu. To nije fraza, radili smo timski mada to nije dovoljno poznato. Nikome nije bilo lako, a meni najteže pada odvojenost od porodice pošto moja žena ne može da napusti svoj posao u Parizu.

Meni je, da podsetim, u "Mekenziju" išlo veoma dobro, ali sada kada razmislim, imam utisak da sam se gotovo podsvesno tamo stalno pripremao za ovo – da se vratim u Srbiju i pokušam da pomognem da se ona promeni. Još tokom školovanja i prvih godina rada – uvek sam paralelno još nešto učio, upisivao se na sve moguće prateće škole i kurseve, kao da sam deset godina trenirao za ovaj posao koji sada radim.

Poslednje decenije sam i u Srbiji upoznao mnogo ljudi – mogao bih reći da pre 5. oktobra nisam upoznao samo Đinđića i Koštunicu. Još u vreme vlade Ante Markovića sreo sam Miroljuba Labusa, pošto sam bio savetnik Džefrija Saksa, koji je savetovao tu vladu. Saks je takođe jedna frapantna ličnost i u fazi mog definitivnog stručnog sazrevanja on je jedna od tri ličnosti koje su na mene najviše uticale. Prvi je bio Alan Gomez, direktor "Tompsona", kome sam veoma brzo postao savetnik – mada je bio izuzetno zahtevan. Gomez je počeo kao padobranac, a stvorio je jednu firmu koja je u svetskim razmerama postala tehnološki i poslovni šampion. Da li se s nekim i dalje konsultujem u svetu? Naravno, gotovo stalno. Spomenuću samo Blanšara, Dornbuša, Litoša, Šajcera, Saksa, Liptona.

Da li je u Srbiji moguće restrukturirati ne samo preduzeća nego i državu? Ne samo da je moguće nego je neophodno. Ovaj nivo javne potrošnje koji sada imamo nije primeren našim mogućnostima, našem razvojnom nivou. U zemljama sa oko 1200 dolara nacionalnog dohotka po glavi stanovnika uglavnom se ubira oko 30 odsto nacionalnog dohotka, a maksimum je 35 odsto. Mi, međutim, sada ubiramo oko 44 odsto, a sledeće godine ćemo na javnu potrošnju u Srbiji (uključujući, naravno, i njene savezne obaveze) potrošiti oko 48 odsto nacionalnog dohotka. To je za mene bar za pet procentna poena previše, jer, po mom mišljenju, nama granica mora biti oko 38-40 odsto, kao u Evropskoj uniji. Mi ne možemo da računamo sa japanskim, američkim ili britanskim procentima između 30 i 35 odsto. No, i Britanci se sada penju, jer, kako je najavio Gordon Braun, Britanci više ne mogu da trpe toliko loše zdravstvo. Dakle, Srbija maksimalno može da ubire ono što je evropski prosek i ne može da računa na nivo Švedske ili Norveške.

Ja mislim da nam je iduća godina stvarno prelomna i da sa većim bruto budžetom dalje ne možemo ići. No, nismo mogli na silu ni da idemo nadole. Mi smo već krajnje iskreno išli na razgovore sa sindikatima i probali smo to da im objasnimo. Da ne možemo ići na veću javnu potrošnju, a da moramo ići na reformisanje obrazovnog sistema, na zatvaranje nekih bolnica, sužavanje broja nekih specijalista, da vidimo koliko kulturnih institucija mi doista možemo da finansiramo, itd. Ako ne dođemo do svesti o tome, ne možemo popraviti položaj onih koji su nam doista neophodni.

Slažem se da jedan ministar ne može "ogovarati" parlament s kojim radi, on je takav kakav je – ali ipak moram da kažem da je Skupština Srbije onakva kakva je Srbija, samo malo lošija. U stvari, ono što u Srbiji nije baš sjajno često za govornicom njenog parlamenta ispada kao karikatura. Mi, nažalost, zbog velikih političkih podeljenosti nemamo pun život parlamenta, nemamo onu zrelu arbitražu parlamenta kod pojedinih krupnih odluka. Ja nisam srećan što smo, na primer, budžet dali na hitan postupak. No, moram da kažem da mi je miliji efikasan parlament, kad već nemamo onaj koji zrelo arbitrira.

Ima kod nas i šarene političke surevnjivosti. Sećam se da je trebalo da konstituišem ekonomski deo Đinđićeve vlade. Da vi znate sa koliko sam ljudi razgovarao, bio sam zapanjen kad su se neka zvučna profesorska imena izmakla, nisu htela da uzmu odgovornost, a danas su neki od njih među našim najžešćim kritičarima. Na kraju smo sačinili vladu sa dosta skladnim timom.

Kad mi je bilo najteže u proteklih godinu dana? Pa, kad su me ćerke u Parizu uhvatile za kaput i rekle: tata, ostani. A ja sam morao nazad u Srbiju, jer ne mogu stvari da ostavim napola. Mene ovde hrabri hrabrost ovdašnjih ljudi – oni se možda plaše promena, a na kraju ipak kažu, ma hajde, sve mi možemo.

Na drugoj strani najviše me brine – zapuštenost. Sve je zapušteno, pa i sami ljudi do neke mere. Sve je zapušteno i zastarelo, pa i znanje naših ljudi.

Dimitrije Boarov i Dokumentacioni centar "Vreme"