Moderni nomadi:
"Pešice" po okeanu

Tumaranja kako se čini, pripada čitavom jednom žanru savremenih grehova u koje spadaju i bazanje, dokoličarenje i lutanje bez cilja, kojima očito nije svrha da se nekud stigne ili da se nešto obavi. Oni koji praktikuju ovakav život bez jasnog cilja često se nazivaju gubitnicima. Zanimljivo je, međutim, da ako to čine neskriveno i puna srca, pomoću neke male jahte, postaju predmet zavisti ili interesovanja a ne prezira

(NE)OTKRIVENI RAJ: Pejzaž sa Maldiva

Oglas sam videla u jednom kenijskom selu gde sam zastala da popijem kafu, a u koje sam se odšetala zbog nabavke: "Napišite esej o tome koliko se danas brzo putuje. Molimo, bez tumaranja." Pošto sam dve godine provela jedreći po Indijskom okeanu pešačkim tempom, gorela sam od želje da se odazovem: da osporim pretpostavku da svi mi brzo putujemo i da je tumaranje, u bukvalnom ili prenosnom smislu, nepoželjno. No, trebalo je da saznam više o konkursu, ali to nije bilo jednostavno. "Valjda im nije palo napamet da nemaju svi pristup internetu", rekla sam mužu dok smo se peške vraćali do naše jahte, udaljene nekoliko kilometara od sela. Prolazili smo pored pijaca na kojima sam zastajala da isprobam pamučne haljine, pored koliba od blata, pored gomile razdragane dece koja žele da vežbaju engleski i da se rukuju, pored ljudi koji su rukama čupali travu kraj puta da bi nahranili stoku... Razgovarali smo o tome kako da nađemo Internet-kafe. Za to će nam trebati čitav dan.

NAČIN ŽIVOTA: Jedrenje od Zapadne Australije do Afrike trajalo je dve godine, ali smo usput sretali dosta ljudi kojima je za istu razdaljinu trebalo deset godina. Otvoreno su nam stavljali do znanja da misle kako se mi previše žurimo, kako smo nestrpljivi, da i dalje bolujemo od hiperaktivnosti koju smo pokušali da ostavimo za sobom. Nije to imalo veze sa brzinom jedrenja po moru, već sa količinom vremena koje smo proveli šljapkajući po plićaku uz obalu, kao i sa time što smo dugo ležali ukotvljeni i proučavali nebo, ili trošili dane na sakupljanje vode za piće iz bunara, ili odlaske do najbliže pijace. Za mnoge ljude krstarenje je postalo način života koji sebi mogu da priušte ili zato što se bave poslom koji ne iziskuje da budu na određenom mestu, ili rade povremeno tek da bi se izdržavali, ili žive od penzije. Među njima je bilo veoma malo onih koji su privremeno napustili posao, iznajmili nekome svoju kuću, i pokušali da se vrate prethodnom životu u roku koji su sami sebi zadali. Neki od nas jednostavno su prestali da se grčevito drže iluzije o sigurnosti i napustili domove i kuće da bi neko vreme krstarili okeanima i videli kako se snalaze. Ne radimo mi to da bismo negde stigli. Poenta je da se bude ma gde se nalazili. Reč je o nekoj vrsti tumaranja koje, kako se čini, pripada čitavom jednom žanru savremenih grehova u koje spadaju i bazanje, dokoličarenje i lutanje bez cilja, kojima očito nije svrha da se nekud stigne ili da se nešto obavi. Oni koji praktikuju ovakav život bez jasnog cilja često se nazivaju gubitnicima. Zanimljivo je, međutim, da ako to čine neskriveno i puna srca, pomoću neke male jahte, postaju predmet zavisti ili interesovanja a ne prezira.

Jedrenjem se često stiže do mesta koja su danas sve udobnija i dostupna ljudima koji se žure da se primire. Pošto nije uvek bezbedno ukotviti se u velikim komercijalnim lukama, sve su popularniji zaklonjeni zatoni na udaljenim ostrvima, ali upravo tamo je velika verovatnoća da ćete se sresti sa ekskluzivnim letovalištima u koja gosti stižu sa obližnjih aerodroma privatnim avionima ili jahtama. Lepo doterani izašli smo na obalu i otišli na kafu u jedno takvo letovalište, naročito poznato po skupoći, radoznali da saznamo šta se sve tamo nudi za 2000 dolara na dan. Tamo smo zatekli: bungalove sa krovom od bambusove trske; otvorene objekte obložene lamperijom, trskom i lanenim tapetima; staze od izlomljenog korala; lokalne rukotvorine odabrane sa ukusom; zgodnu i mladu poslugu u uniformama koje su mešavina lokalne nošnje i pariske mode, a na sve strane pružao se pogled na bele peščane plaže i palme. Svuda po Indijskom okeanu u luksuznim hotelima ogledao se diskretni i neobavezni šarm tropskog raja. Ali, da li bi gost znao da se nalazi baš na ostrvu Mojo, a ne, na primer na Ari Atolu? Da li bi za to uopšte i mario?

SLIKOVNICA: Čagos je jedno od tih ekskluzivnih pribežišta do kojih se ne može kupiti karta. Deo je britanske teritorije Indijskog okeana i leži usred okeana, van domašaja ciklona, zbog čega je strateški jednako privlačan moreplovcu koliko i oficiru. Privatnim brodovima i jahtama dozvoljeno je da pristanu tek na ograničeno vreme na jedno od ostrvaca a mi smo ostali šest nedelja čekajući da se promeni monsun. Prizori su kao iz slikovnica o koralnim ostrvima, gde preživeli brodolomnici žive na peščanim bajkovitim tropskim plažama koji su za par sa jahte "Vespara" koji se tu iskrcao pre nekoliko godina postali stvarnost. Čagos je jedinstven po tome što ga čini skup naseljivih ali nenaseljenih ostrvaca što je posledica raseljavanja nakon britanske kolonizacije. Tamo sam nevoljno otišla, već smorena od rajskih plaža i ronjenja oko koralnih sprudova nerazorenih dinamitom, već uveliko naviknuta na činjenicu, koja ima šarma, da se najbliži restoran, banka, frizerski salon ili radnja nalaze hiljadama kilometara daleko.

Najbliže odredište Čagosu do koga se može kupiti karta jesu Maldivi. Iako je turizam najrazvijenija industrijska grana, strogo se vodi računa o tome da turisti što je moguće više budu odvojeni od lokalnog stanovništva. Naseljenih ostrva je oko 200, dok ostrva za odmor ima oko 80. Privatne jahte nisu dobrodošle baš kao što je to ponegde slučaj sa autostoperima sa rancima na leđima, a dozvoljeno im je da pristanu jedino na Maleu, ili na neko od ostrva određenih za turizam. Bacanje sidra pored naseljenih ostrva strogo je zabranjeno. Ironijom sudbine, upravo smo na jednom od takvih ostrva potrošili hiljade dolara, ali ne na uživanje u blagodetima turizma, već na opravku jahte. Vlasnici jahti, zapravo, na svojim putovanjima potroše više od turista koji koriste paket-aranžmane, jer moraju da nabavljaju potrepštine za duži period, da se snabdeju alatkama, opremom i gorivom. Kao i putnici sa rancima na leđima, oni svoj novac ostavljaju u malim prodavnicama i lokalnim privatnicima, a ne lancima poznatih hotela. Oni troše manje, ali pospešuju lokalnu ekonomiju više.

Na Maldivima lokalno stanovništvo od turista rado prihvata dolare, ali se trudi da ih što više drži na odstojanju. Ovaj tropski raj za vašeg putnika bio je prava utopija. Da li je svrha putovanja da se putnik učauri u tematski park iz snova, izgrađen po ugledu na naseobine domorodaca, ali veoma udaljen od pravih takvih naselja? Segregacija je kako posledica straha lokalnog stanovništva da će ih preplaviti nosioci njima strane kulture, tako i želje samih turista da na miru uživaju u divotama idiličnog tropskog ostrva, neopterećeni strahom da će svojim ponašanjem nekome stati na žulj, ugrožavajući lokalne običaje. Ovakva vrsta turizma jeste efikasna s jedne strane, ali ja odbijam da putujem da bi me neko smestio u nekakav turistički geto. Kada bih poželela da posetim neko nenaseljeno ostrvo, otputovala bih ponovo na Čagos.

DRAGOCENOSTI KOJE SE NE KUPUJU: Slast sporog putovanja ogleda se i u tome što čovek ima vremena da se negde zadrži, da sretne neke nove ljude, putujući, ili peške ili koristeći javni prevoz, ili posećujući gostionice koje su dostupne i lokalnom stanovništvu. Stvaranje veza, deljenje doručka na vrhu vulkana sa osiromašenim profesorom univerziteta i njegovom porodicom na ostrvu Flores, skupljanje jaja na imanju jednog inženjera iz Malezije i neplanirano prisustvo skupu u organizaciji Lige žena Istočne Afrike u Keniji – predstavljaju dragocene trenutke koji se ne mogu kupiti preko bilo kog turističkog aranžmana, i koji se ne mogu doživeti ako se putuje na brzinu. Putovanje mora biti dovoljno sporo da bi se dozvolilo ovakvim slučajnostima da vam se uopšte dogode.

Ali, sporo putovanje lako se trivijalizuje ako se svede na puko sakupljanje anegdota i dogodovština. Svrha sporog putovanja je neprekidna spoznaja da je većina ljudi siromašna, da je veoma mala manjina ljudi užasno bogata i da im fino ide u životu, da su nagrađivanje i korupcija normalna pojava, da je čista voda retkost u tolikoj meri da je postala dragocenost i da se dobri ljudi svuda trude da poprave stvari. Turisti su u najvećem broju slučajeva zaštićeni od ovih saznanja: aerodromski službenici neće da gunđaju ako im ne date bakšiš, a čak i najjeftiniji hoteli imaju tekuću vodu čak i u mestima gde ona nije dostupna većini lokalnog stanovništva. Kada u neku zemlju ulazite jahtom, najpre se suočavate sa carinom, lučkom upravom i birokratijom. Sudar sa ovim zvaničnim procedurama mnogo je bolji pokazatelj stepena korupcije koja vlada u nekoj zemlji nego što to pokazuju indeksi i analize organizacije Transparency International sa sedištem u Berlinu.

UVEK KOD KUĆE: Brza putovanja dozvoljavaju sve većem broju ljudi da stignu na egzotična i udaljenija mesta, ali baš kao što turizam postaje sve značajniji izvor prihoda za zemlje u razvoju sve luksuznija letovališta i odmarališta grade se upravo u najsiromašnijim delovima sveta koje razaraju ozbiljni politički problemi. Umesto da spaja ljude i omogućava međusobno razumevanje i pospešuje svest o globalnim pitanjima, turizam sve više deli svet i povlači oštru granicu između siromašnih i bogatih. Naravno da turisti ne žele da se tokom svoje dve nedelje odmora suočavaju sa siromaštvom i bolestima, ili da ih se podseća na činjenicu da supa koju su upravo naručili košta onoliko koliko kelner od koga su supu naručili zaradi za dva dana. A kelner, na primer, ovde u Keniji, može se smatrati srećnikom što mu se uopšte pruža prilika da radi. Gde god se okrenem pokušavam da se suprotstavim sve jačoj polarizaciji u rasporedu dobara i pustoši koju za sobom ostavlja neutaživa pohlepa. "Šta je to za čim toliko žudiš; sreća; poštovanje; besmrtnost; Znaš li da nisu na prodaju", pitanja su koja žarko želim da postavim nekom proždrljivcu.

Svake noći na moru držim stražu od ponoći do šest ujutro. Za to vreme redovno određujem položaj, podešavam jedra i pokušavam da dokučim neko novo sazvežđe, ili se preslišavam naučene fraze na kishvahiliju ili bahasi. Tada postajem slična nekoj mački: polusklopljenih očiju, ali načuljenih ušiju.

Svakog jutra divim se iznova čudesnom praskozorju, kada se na svet vraćaju boje, plavetnilo neba, a zatim se na istoku pomalja žutilo uz koje osećam sigurnosne pojaseve koji me drže privezanom za zemlju. Za pola sata dići će se sunce, a potom je vreme za šolju kafe, kada ću da vidim kako se pre svitanja razilaze morske laste. Uvek mi tokom noći tako prija društvo drugih bića, uvek im se zahvalim što su mi se pridružila. Ako putuješ brzo, uvek se zapitaj kuda ideš. Ako putuješ sporo, uvek si kod kuće.

Prema Economistu prevela i priredila D. Anastasijević