Reforme:
Bankrot banaka

Ono što se u Miloševićevo vreme zvalo "banka" od 3. januara više ne postoji na opšte zadovoljstvo građanstva i budućih štediša. Par stotina bivših bankarskih činovnika koji su radili u Jugobanci, Beobanci, Investbanci i Beogradskoj banci smatra da su krivci za njihovo ostajanje bez posla Labus, Dinkić i Đelić i pri tom neće da priznaju kako su deset godina držali zatvorene oči pred onim što je radila prva Miloševićeva bankarka – Borka Vučić. I kako uvek biva u ekonomiji, računi za naplatu su stigli

POSLE STEČAJA: Protesti bankarskih činovnika

"Beobanka i Investbanka imaju ugrađene generatore proizvodnje nevidljivih gubitaka koji troše depozite... Krajnje je vreme za gašenje požara... Najlepše molim za sastanak u najužem krugu, prema dogovoru kod Predsednika oko ovog problema..."

"... Poštovani gospodine Predsedniče, smatram za potrebno da Vas obavestim o sledećem: Došlo je do ozbiljnog poremećaja i ugrožavanja vitalnih funkcija zemlje zbog nemogućnosti plaćanja... i zbog toga sam bio prinuđen da obustavim primenu ovog rešenja iako je ono zasnovano na zakonu..." "Gospodine Predsedniče, kao prvi čovek od zakona i legaliteta imate ogromnu odgovornost prema svim građanima u Srbiji i zato Vam moralnost i savest nalažu imperativno zaustavljanje ovog pogubnog procesa... Upotrebite sav svoj autoritet i nemojte izneveriti naša očekivanja jer, u suprotnom, i Vas ćemo smatrati odgovornim za eventualne nesagledive posledice koje mogu privredu i narod Srbije bespovratno odvesti u propast..."

Prvi citat uzet je iz pisma koje je Borka Vučić, generalni direktor Beogradske banke, 11. novembra 1999. godine uputila Dušanu Vlatkoviću, guverneru Narodne banke Jugoslavije kojim mu naređuje ("najlepše moli") da dođe na sastanak kod (predsednika) Miloševića gde će vrhovna politička moć (odnosno Sloba) amnestirati Beogradsku banku za učinjena finansijska nepočinstva zbog kojih joj je guverner zapretio stavljanjem ključa u bravu.

Drugi citat je deo strogo poverljivog pisma (br. 46/2000) koje je 4. februara 2000. godine guverner Vlatković uputio predsedniku Miloševiću i u kojem pokajnički priznaje da je (kobajagi privremeno) odustao od kažnjavanja Beogradske banke.

Treći citat je deo pisma koje je Sindikat finansijskih organizacija Srbije na Božić (7. januara 2002) uputio jugoslovenskom predsedniku Vojislavu Koštunici i u kojem ga upozorava da je (što bi rekla Borka Vučić) "krajnje vreme za gašenje požara", odnosno moli ga da spase Srbiju i sve njene građane od nametanja tranzicione šok terapije jer se gašenjem četiri najveće banke uništava privreda i stvara ogroman broj nezaposlenih, ali Predsednik se i opominje da u suprotnom neće moći da spreči početak neminovnih socijalnih nemira zbog nezadovoljstva naroda izraženog na svakom koraku.

SINDIKAT BANKARA: Da li će Vojislav Koštunica ponoviti fatalnu grešku svog prethodnika i poverovati da će gašenje Beobanke, Investbanke, Beogradske banke i Jugobanke dovesti u pitanje vitalne funkcije Srbije? Njegov stranački ekonomista i savezni ministar finansija Jovan Ranković terao ga je (3. januara) da predsedničkim vetom zaustavi tranzicionu šok terapiju i spreči likvidaciju četiri propale banke. Rankovićev savet bio je na kratko slamka spasa sindikalno organizovanim bankarskim činovnicima, ali se na kraju ispostavilo da je bio lažna nada zbog čega je Ranković morao da podnese ostavku na mesto ministra finansija. Sudeći po sastanku koji je 4. januara održao sa reformskim liderima (Labus, Đelić, Dinkić), Koštunica je na delu demonstrirao "da ga vlast nije promenila", odnosno poručio je besnim bankarskim činovnicima da saučestvuje u njihovom tranzicionom bolu (šoku) i na tome se stvar smirila do Badnje večeri. U međuvremenu je beogradska RTV B92 uhvatila u masnoj laži eks-ministra Rankovića emitujući dva njegova tonska snimka iz kojih se belodano čuje da je 3. januara u telefonskoj izjavi toj TV i radio stanici savetovao Koštunicu da stavi veto na gašenje banaka, a 6. januara tvrdi da ovo prethodno nikada nije izjavio. Ujutru na Božić sindikat "bankara" šalje Koštunici srceparateljnu poruku ("svi zaposleni u bankama ove svete praznike provode bez svojih porodica i van svojih domova, opkoljeni policijom, iznureni i...") i istovremeno traži od njega da postupi kao Slobodan Milošević i da "imperativno zaustavi ovaj pogubni proces". "Kao čovek od zakona i legaliteta" (kako mu podilaze bankarski činovnici), Koštunica je shvatio da bi mešanje funkcije predsednika Jugoslavije u posao guvernera Narodne banke Jugoslavije (čiji je posao da brine o monetarnom sistemu zemlje) imalo veoma loš odjek u domaćoj i stranoj javnosti i dovelo ga zapravo u poziciju svog prethodnika. Uostalom, jednostavna računica koju je predsednik mogao da izvede pokazuje da "ne valja klati vola za kilo mesa" jer od 8500 bankarskih činovnika koji ostaju bez posla gašenjem četiri banke samo par stotina demonstrira i tera ga da se služi Miloševićevom tehnikom vladanja. Realno gledano, predsednik Jugoslavije u čitavoj operaciji ozdravljenja bankarskog sistema zemlje (Srbije) predstavlja apsolutno marginalnu figuru i igranje na kartu njegovog političkog angažmana u reanimaciji ugašenih banaka ravno je kockarskom blefu. Toga su, izgleda, sve vreme svesni i u sindikatu bankarskih činovnika koji se spretno uhvatio za onaj populističkodemagoški deo saopštenja objavljenog posle razgovora Koštunice sa timom "Labus & kompany" u kome se kaže da je "predsednik posebno insistirao na socijalnoj zaštiti zaposlenih u bankama". Iz krugova štrajkača zapravo i stižu poruke da je čitava frka podignuta kako bi se u predstojećim pregovorima sa srpskom vladom (počinju 11. januara) postigli još bolji socijalni uslovi od onih koje je ona već ponudila za otpuštene bankarske činovnike.

Frka je, međutim, poslužila "poraženim snagama" i ponekom novolevičaru da još jednom dignu glas u odbranu nacionalnih institucija (zašta smatraju Beogradsku banku i preostale joj tri posestrime) i nedužne radničke klase. Generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić smatra (kao i bivši savezni ministar finansija Jovan Ranković) da neko u Srbiji uništava nacionalnu ekonomiju, uključujući i nacionalno bankarstvo zarad nekoga spolja, da bi se obezbedili uslovi za poslovanje stranih banaka u Srbiji. A JUL ocenjuje da odluka o uvođenju stečaja u četiri velike domaće banke predstavlja rasprodaju i uništavanje svega što je nacionalno. "Rasprodaja nacionalne imovine i dostojanstva jedino je što aktuelna vlast nudi srpskom narodu u zamenu za gomilu predizbornih obećanja", kažu u Jugoslovenskoj levici.

Zanimljivo je i reagovanje člana Izvršnog odbora Socijaldemokratije (članice vladajuće koalicije) Slobodana Lalovića koji upire prstom u reformsku ekipu – stečaj u srpskim bankama direktno su podržali potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus, guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić i republički ministri finansija i privrede i privatizacije Božidar Đelić i Aleksandar Vlahović. "Iza odluke o likvidaciji banaka su i fizički stala četiri najodgovornija čoveka. Ostaje da njima verujemo na reč da je ta odluka ispravna. Socijaldemokratija smatra da više nikome ne treba verovati na reč", upozorio je Lalović, koji je i sekretar Komisije za ispitivanja zloupotreba u privredi.

PREPISKA BIVŠIH: Bivši direktor Beogradske banke Borka Vučić izjavila je da je odluka o uvođenju stečaja u četiri banke nezakonita, pošto nije prošao zakonski rok od godinu dana u kome se čine napori da se banka sanira. "Najveću štetu od odluke da se ugase Investbanka, Jugobanka, Beogradska banka i Beobanka imaće država, a strani poverioci naći će način da zaštite svoje uloge", izjavila je Vučićeva.

Sve učestaliji javni istupi Borke Vučić u raznim medijima i komentari na mnoge monetarno-finansijske teme za upućene eksperte postaju degutantni, s obzirom na to da brojne istrage i dokazi domaćih ali i međunarodnih (kiparskih, grčkih, švajcarskih, američkih…) organa pokazuju njenu umešanost u sve bankarske afere kojima je na čelu stajao Slobodan Milošević. Zato bi se s pravom moglo postaviti pitanje: može li Borka Vučić biti relevantan javni sagovornik o razlozima likvidacije Beogradske banke ako je tome doprinela kao njen dugogodišnji generalni direktor?

Prepiska koju je Borka Vučić vodila 1997. i 2000. godine sa tadašnjim guvernerom NBJ-a Dušanom Vlatkovićem samo delimično ali ubedljivo pokazuje prave uzroke i razloge za sadašnju likvidaciju firme koja se protivno zdravoj ekonomskoj logici zvala Beogradska banka. Nedeljniku "Vreme" dostavljen je deo te prepiske koja često u zaglavlju ima oznaku "hitno" ili "strogo poverljivo" i koja bi za nadležne pravosudne organe mogla biti dobar putokaz za krivicu osoba koje se u ovom slučaju dopisuju. Tako, na primer, Narodna banka Jugoslavije posle obavljene kontrole traži od Beogradske banke da odmah prestane da kreditira dužnike dok ne izmire svoje dospele obaveze od oko 13 milijardi dinara (Investbanku, Beobanku, Agrobanku, JIK banku, Nišku banku, Šabačku banku, Požarevačku banku, EI Holding i užički Prvi partizan) i da odvoji 12,4 milijarde dinara kao rezervu za pokrivanje potencijalnih gubitaka. Guverner NBJ-a Dušan Vlatković tim povodom donosi rešenje (br. IV/141-451/1 i IV/142-401/1) od 28. jula 1997. godine kojim Beogradskoj banci obustavlja kredite iz primarne emisije. Mesec dana kasnije (21. avgusta) Borka Vučić obećava da će odvojiti rezervu za pokrivanje potencijalnih gubitaka (što nikada kasnije nije urađeno) i šalje jasnu poruku Vlatkoviću: "Koristimo se ovom prilikom da Vas zamolimo da ubuduće, pre donošenja rešenja NBJ koja imaju značajnih reperkusija na poslovanje Banke, konsultujete generalnog direktora Banke kako bi se određena sporna pitanja razjašnjavala i tražila rešenja bez preduzimanja administrativnih mera."

Novi sukob Dušana Vlatkovića i Borke Vučić dogodio se početkom 2000. godine kada je Narodna banka Jugoslavije ponovo zapretila Beogradskoj banci da će joj ukinuti kredite iz primarne emisije. Ovog puta razlog je bio više nego golicav – Narodna banka Jugoslavije tražila je od poslovnih banaka da svedu na nulu držanje deviza na nebankarskim računima u inostranstvu. Sve banke su to ispoštovale, osim Beogradske banke i Borke Vučić koja 1. februara 2000. godine u pismu guverneru Vlatkoviću njegovo kažnjavanje "ne prihvata kao dobronamerno" i "zbog težine i ozbiljnosti mogućih posledica lično Vas molimo da isto (rešenje) odmah povučete". Osim guverneru, pismo je upućeno, što se odmah jasno vidi, i predsedniku SRJ. Tri dana kasnije, 4. februara, i guverner Vlatković strogo poverljivo (br. 46/2000) piše Slobodanu Miloševiću, žali mu se na ponašanje Beogradske banke i dokumentuje kako Borka Vučić posluje sa nebankarskim računima koji su prethodnih godina otvarani na privatna lica u inostranstvu.

MAKEDONIJA, IZRAEL, LIBANON: Evo podataka iz tri slučaja koje je od NBJ-a krila Borka Vučić a koje predsedniku Miloševiću otkriva guverner Vlatković:

A.) "Beogradska banka – filijala Beobanka je stanje deviznih sredstava na svom nebankarskom računu ZIKOSI TRADING LTD, LIMASSOL otvoren kod Stopanske banke a.d. Skoplje svela na nulu, dok je za račun istog preduzeća otvoren kod BANCA DI CREDITO DI TRIESTE u iznosu od 371.947,32 USA dolara dala dokaze da je nad ovom bankom otvoren stečaj."

B.) "U vezi sa sredstvimau iznosu od 500.000,00 USA dolara na računu preduzeća NEW BRIDGE, Lugano otvorenom kod UBS, Beogradska banka – filijala Beobanka dala je samo dokaz da su ova sredstva uplaćena dana 20. marta 1995. godine sa računa ISRAEL DISCOUNT BANK, TEL AVIV, ali nije prezentirala nikakvu dokumentaciju iz koje bi se mogao sagledati osnov uplate kao i to da li se ova sredstva još nalaze na navedenom računu."

C.) "Beogradska banka – filijala Investbanka je stanje sredstava na računu B. ORIENT. D. SAL BEJRUT, LEBANON otvoren kod Investbanke a.d. Skoplje svela na nulu, dok na računu kod BB COBY, NICOSIA iskazuje stanje od 286.868,96 USA dolara i 152.504,48 DEM. Za ova sredstva Beogradska banka – filijala Investbanka nije dala izvode stranih lica na čijim računima se vode ova sredstva, kao ni dokumentaciju u vezi s knjiženjem poslovnih promena na osnovu koje bi se utvrdile istinitost, tačnost i zakonitost poslovne promene.

U svom dopisu od 25. januara 2000. godine Beogradska banka – filijala Investbanka navela je da je dobila obećanje od predstavnika BB COBY, NICOSIA da će se stanje ovih sredstava usaglasiti i da će BB COBY dostaviti potrebnu dokumentaciju čim bude u posedu liste. U toku kontrole je utvrđeno da se od navedenih deviznih sredstava iznos od 75.000,00 DEM odnosi na VANDERVEST, dok za devizna sredstva u iznosu od 286.868,96 USA dolara i 77.504,48 DEM nije u toku kontrole dokumentovano ni na kojim računima se vode ta sredstva, ni ko je vlasnik računa."

Kvartet reformskih lidera (M. Labus, M. Dinkić, B. Đelić i A. Vlahović) hrabro je izabrao prvi radni dan nove godine da javnosti saopšti verovatno najlošiju vest u 2002. godini o likvidaciji četiri nekada najveće srpske banke. Svako od njih je u nastupu pred novinarima upotrebio istu rečenicu: "Ovo je definitivan kraj političkog bankarstva". Miroljub Labus, potpredsednik savezne vlade i šef federalne Agencije za sanaciju i likvidaciju banaka, rekao je: "Mi očekujemo od pravosudnih organa da pokrenu odgovarajuće postupke. Zna se ko je godinama bio na čelu Beogradske banke, gospođa Borka Vučić. I sada je nama ispostavljen taj račun."

"ŠIŠANJE" STRANACA: Dva-tri dana kasnije srpski ministar pravde Vladan Batić pozvao je republičkog javnog tužioca da utvrdi da li postoje osnove za pokretanje krivičnog postupka protiv lica koja su neodgovornim delovanjem dovela do kolapsa domaćih banaka nad kojim je otvoren stečaj. U dopisu republičkom javnom tužiocu Siniši Simiću, republičkom javnom pravobraniocu Seadu Spahoviću i vršiocu dužnosti predsednika Privrednog suda u Beogradu Goranu Kljajeviću, Batić je naveo da ovaj apel upućuje pošto su mu se povodom aktuelne likvidacije banaka obratili sindikati bankarskih organizacija, brojni radnici i građani.

Među brojnim razlozima za zatvaranje četiri nekada najveće srpske banke najintrigantniji je svakako onaj za koga Miroljub Labus kaže da "odavno brine vlast" a guverner Mlađan Dinkić "da se o tome namerno nije mnogo javno pričalo".

Za poslednjih deset godina Beobanka, Jugobanka, Investbanka i Beogradska banka napravile su 3,5 milijardi maraka privatnog duga za koji država nije garant. "Najviše po osnovu različitih oblika garancija", tvrdi Labus.

Kreditori su u međuvremenu podigli tužbe, sudovi su presudili u njihovu korist i presude su postale izvršne ali ne još i naplative jer do sledećeg meseca važi zakonski moratorijum koji su uvele naše monetarne vlasti. Računicu je izneo Miroljub Labus: "Trenutno na osnovu dinarskih sudskih presuda preko pola milijarde dinara čeka u ZOP-u na izvršenje. Na drugoj strani stižu na izvršenje presude na devizni iznos, to je 299 miliona maraka. Po našoj evidenciji, u inostranstvu se privode kraju sudske presude na ukupan iznos od 1,73 milijarde maraka. Naši sudovi priznaju strane presude i podnose ih na izvršenje. Ta situacija je bila potpuno neodrživa, morali smo da reagujemo. Jedini način je pokretanje stečaja."

Srpski ministar finansija Božidar Đelić nazvao je tu operaciju "žustro šišanje inostranih poverilaca", koja će biti obavljena uz prećutnu saglasnost Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke i znanje Evropske unije. Guverner NBJ-a Mlađan Dinkić nudio je prošlog leta inostranim poveriocima ovog duga od 3,5 milijarde maraka (među kojima su poznati grčki Mitilineos Holdings, italijanski proizvođač automobila Fiat, multinacionalna kompanija Filips, ali i neke kuvajtske, hrvatske i slovenačke firme) da našim bankama otpišu čak 90 odsto dugova jer je to bila jedina mogućnost da se te banke spasu. Niko od poverilaca više nije bio zainteresovan za takvu mogućnost.

Nešto ranije (krajem 2000. i početkom 2001. godine), međutim, Evangelos Mitilineos imao je veoma živu poslovnu aktivnost u Beogradu. Ovaj grčki biznismen u "ono vreme" (od ‘97/’99) bio je Miloševićev poslovni džoker kome je Jugobanka kao čoveku od posebnog predsednikovog poverenja ustupila hipoteku prvog reda nad objektima Trepče. Mitilineos u avgustu 1999. godine (ulazak KFOR-a u Trepču) raskida ugovor sa Trepčom i Geneksom o preradi koncentrata olova i cinka i aktivira sve garancije koje je beogradska Jugobanka dala za obaveze Trepče. Po tužbi Mitilineosa Viši privredni sud u Beogradu doneo je pravosnažnu presudu kojom je Jugobanka obavezna da Mitilineos Holdingu plati preko 50 miliona dolara duga sa kamatama.

ILI BANKA, ILI NIJE: Miloš Milosavljević, generalni direktor Jugobanke, obaveštava pre godinu dana (30. januara 2001. godine) guvernera NBJ-a Mlađana Dinkića da Mitilineos predlaže da se problem reši "na poslovan način" i da je zainteresovan za aranžmane koji bi uključivali zamenu potraživanja za imovinu ili udele u preduzećima. Mitilineos je navodno tada bio spreman da preuzme topionice i rafinerije bakra u Boru i beogradski hotel Interkontinental. Šest meseci kasnije u pregovorima sa Dinkićem od svega toga je odustao, insistirajući na sudskoj naplati dugova. Sad kad je otvoren stečaj nad Jugobankom, Mitilineos ima šansu kao i ostali kreditori – da kroz stečaj naplati samo nekoliko procenata svojih potraživanja.

Sličan slučaj je i sa kreditorima koji su ugovarali poslove sa Beogradskom bankom. Oko dve milijarde maraka inostranih kredita potrošeno je jednim delom na finansiranje Azotare i Petrohemije u Pančevu, EPS-a, JAT-a, Sartida… drugi deo nestao je u lavirintu mutnih računa of šor kompanija na Kipru, treći deo (po milion, dva dolara) plasiran je na račune jugoslovenskih firmi u inostranstvu. Samo smederevski Sartid imao je deset takvih firmi. I na kraju, novac iz stranih kredita završavao je i u malim privatnim firmama: za Beogradsku banku nije bio nikakav problem da, na primer, 400.000 dolara pokloni firmi Interspid u kojoj je značajnog udela imao predsednikov sin Marko Milošević. "Svi ti krediti su nenaplativi jer su davani bez obezbeđenja", kaže za "Vreme" izvor iz Beogradske banke koji je zahtevao anonimnost.

Odlukom o likvidaciji četiri propale državne banke beogradski reformski lideri pribavili su u ključnom trenutku dodatne simpatije MMF-a i Svetske banke (što je potvrdio i visoki činovnik WB-a Dušan Vujović) i, čini se, definitivno ih uverili da srpske reforme nisu samo retorička šminka, kako je ponekad vlastan da tvrdi jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica. Savezni vicepremijer Labus bio je decidiran u razgraničavanju funkcija jednog oblika finansijskih institucija: "Ili je banka, ili nije banka." Nastojeći da umiri javnost, guverner Dinkić je ocenio da je gašenjem ovih banaka završeno 99 odsto posla u reformama bankarskog sistema, a bolno iskreni srpski ministar finansija Đelić predočio je građanstvu da dileme oko likvidacije bivših banaka i nije bilo pošto se po svaku cenu želeo izbeći argentinski scenario – "da neko očekuje neke pare kojih nikad neće biti".

Neke dileme, međutim, ostale su možda nerazjašnjene. Na primer, pitanje: da li je trebalo terati u stečaj banke ili preduzeća koja tim bankama duguju milijarde dinara? Tako je urađeno u poljskoj tranziciji, a kod nas tu tezu do sada je javno zagovarao eksministar prof. Jovan Ranković. Reformski lideri tvrde da su se opredelili za stečaj banaka a ne preduzeća jer je to jeftinije i manje bolno po državu i društvo. Odluka je pala, četiri banke – "rak rane" srpske privrede (termin Bože Đelića) zatvorene su i sada se samo može žaliti što ranije nije otvoren dijalog na ovu temu. Taj razgovor sigurno ne bi rezultirao odustajanjem od reformi jer su mnogo bolne, ali bi verovatno široj publici približio ozbiljnost posla i veličinu muke s kojom se suočavaju ljudi koji vode reforme. Onda bi bilo i više bankarskih službenika koji razmišljaju kao jedna blagajnica iz dušanovačke filijale Beobanke: "Deset godina ja spremam moje kolege na ovo što im se sad dogodilo. Pričala sam im da je nemoguće da se zovemo banka, a da ne radimo bankarske poslove. I sad ih gledam, još žive u oblacima. Moje koleginice, naučene da se štedišama pokazuju kao negovane beogradske dame, neće na dokvalifikaciju jer suštinski ni nemaju nikakvu kvalifikaciju, osim da za šalterom gustiraju kaficu i lakiraju nokte."

U takvom dijalogu i novinari bi nešto naučili, pa se izveštaču ne bi dogodilo da u drugom Dnevniku RTS-a na Badnje veče otužnu reportažu o štrajku bankarskih činovnika završi rečenicom: "Radnici nastavljaju sa čuvanjem svojih prostorija". "Svojim" prostorijama ne može da se hvali otpušteni bankarski činovnik koji je radio u državnoj banci, a još manje kad je ta banka ugašena.

Miša Brkić